LJudi su ti koji su zastrašujući

Kultni reditelj Ričard Stenli bio je gost 17. Festivala srpskog filma fantastike održanog od 29. septembra do 1. oktobra u Dvorani Kulturnog centra Beograda (DKC). Ovaj reditelj engleskog porekla, slikovite i burne biografije, rođen je u Južnoj Africi. NJegovi filmovi Hardver (1990) i Peščani đavo (1992) smatraju se vrhuncima fantastike i horora s kraja prošlog veka. Stenlijev noviji film, Boja izvan ovog svemira (2019), s Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi, prikazan je na festivalu, a pre toga usledio je i razgovor pred publikom. U ekskluzivnom intervjuu za NIN, Stenli govori o bogatim značenjskim potencijalima koji se kriju u žanrovima horora i naučne fantastike i koji ove žanrove čine relevantnim za sve koji se pitaju ko smo i kuda idemo. Vaše ime povezuje se najviše sa horor žanrom. Kako ste vi bili inicirani u njega? Imao sam veliku sreću što sam imao otkačenu majku. Napustila je Englesku i otišla u Južnu Afriku kao mlada i počela je da piše veliku knjigu, Mitovi i legende Južne Afrike. Rođen sam u Africi i ona me je podigla dok je radila istraživanje. U prvim godinama mog života ona je putovala po Africi intervjuišući vračeve i beležeći folklor. Tako da sam odrastao oko natprirodnog. Kada imate četiri godine i okruženi ste ljudima koji su opsednuti ili razgovaraju s duhovima, to postaje normalno. Niko mi nije rekao da bi ove stvari trebalo da budu zastrašujuće, tako da mi je ovaj svet izgledao kao stvarnost. Tek kasnije, kada sam krenuo u školu i otišao u Veliku Britaniju, u spoljni svet, ljudi su počeli da mi govore da te stvari ne postoje ili da ih se treba plašiti. Dakle, od samog početka sam navikao na svet natprirodnog i s deset godina već sam čitao H. F. Lavkrafta i klasičnu fantastiku. Da li su vas te stvari uplašile ili ste, na neki način, bili privučeni i fascinirani? Ne, ako ste kao dete upoznati s tim na ovaj način. Mislim da isto važi za mnogo dece kada prvi put sretnu King Konga ili Frankenštajna ili Drakulu: oni postaju vaši heroji. Bio sam okružen modelima čudovišta, počeo sam da eksperimentišem s super-8 filmom. To je, za mene, bio moj dom. LJudska bića su ta koja su zastrašujuća. Mislim da su ljudi mnogo opasniji od duhova ili čudovišta. Celog života sam se plašio južnoafričke policije i raznih ljudi koji pokušavaju da cenzurišu materijale ili zabrane filmove. Samo to što sam imao dugu kosu i kameru kao tinejdžer i bio u blizini plemenskih ljudi, automatski je značilo da je bela vlada bila sumnjičava prema meni. Uvek sam se plašio režima ili ljudi koji su zaduženi za politiku, ali vudu ljudi, vračevi su uvek bili moji prijatelji. I tako je do danas. Mislim da su ljudska bića opasna, balističke rakete su opasne, a ne i duhovi. Za mene je natprirodno nešto što je veoma optimistično, jer mi govori da izvan života postoji više od onoga što možemo videti i dodirnuti i da smrt možda nije kraj. Kako se horor uklapa u vaš pogled na svet? Pa, i dalje osećam da se taj žanr bavi najvažnijim temama koje postoje. Mislim, za mene se horor bavi zagrobnim životom i dušom i metafizikom. Čini se da su u običnim filmovima ove stvari ostavljene po strani. Baš kao što se naučna fantastika bavi budućnošću. A za mene je ovo veoma važna tema, jer ćemo u budućnosti živeti ceo život. Tako da mi se čini čudnim da su stvari koje se bave smrću i budućnošću marginalizovane u „normalnoj kulturi“. A pošto svi moramo da se suočimo sa smrću, svi moramo da provedemo ostatak života živeći u naučnoj fantastici, mislim da je preispitivanje ovih ideja i toga šta nas čeka nešto veoma važno. Takođe smatram da sam, kako starim, više motivisan da otkrivam priče koje je naša kultura namerno sakrila. Vekovima su inkvizicija i hrišćanstvo ugnjetavali sve druge istorije: priče o tome šta se zapravo dogodilo sa paganima, jereticima, čarobnjacima, to je nešto što me privlači i želim da pokušam da ove priče učinim dostupnijim javnosti. Ipak, vaš prvi film, Hardver, nije se bavio mitologijom već je, zapravo, bio antiutopijski, postapokaliptični SF o zastrašujućoj budućnosti. Ja se veoma plašim budućnosti. Iako nisam nužno ljubitelj naučne fantastike, ne verujem u ideju da će nas tehnologija spasiti. Ne verujem da ćemo tokom mog života otkriti svemirsko putovanje brže od svetlosti. Nisam ubeđen da će se prvi kontakt sa vanzemaljskom vrstom dogoditi za mog života. Ali sigurno ćemo videti veoma negativne sporedne efekte nauke i tehnologije. Uvek sam se plašio ideje da ću biti zarobljen u prenaseljenom i ekološki osiromašenom svetu gde postoji potpuni nadzor, gde vlada ima potpunu kontrolu nad svime što radite. Dakle, ovaj strah od zarobljavanja u totalitarnoj budućnosti, ili u svetu u kome je prirodu uništio čovek, nešto je što me plaši i tokom svojih ranih tinejdžerskih godina imao sam noćne more o smaku sveta. Koja je bila klica za vaš scenario Hardvera, o vojnom robotu-ubici koji teroriše jednu ženu u njenom stanu-bunkeru? Pravi uticaji bili su distopijski naučnofantastični filmovi iz sedamdesetih, o efektu staklene bašte, o tome kako će nam resursi ponestati ako njima bolje ne upravljamo. Tako sam počeo da sanjam o budućem svetu. Deset godina pre Hardvera, kroz super-8 filmove i muzičke spotove koje sam pravio, počela je da se razvija ideja o tome kako bi bliska budućnost mogla da izgleda. Takođe, snimajući u trećem svetu, u Africi i kasnije u Pakistanu i Avganistanu, bolje sam sagledao to kako bi mogla da izgleda jedna postekološka, post-Holokaust civilizacija. Mislim, doživljaj je da uđete u radnju u kojoj možete kupiti benzin i hranu i slatkiše i heroin i hašiš i plastični eksploziv, i sve to u istoj prodavnici. To mi je dalo ideju za Hardver, koji je zaista o svetu u kome su Amerika ili Engleska počele da klize u „treći svet“, gde tzv. prvi svet u suštini gubi svoju moć i snagu. Lik Čoveka bez imena bio je s vama duže vreme pre Peščanog đavola. Zašto vam je ovaj lik važan? Taj lik je izašao iz mojih snova kada sam bio klinac. Prilično me je opsedao san kada sam imao 12 ili 13 godina. I da, donekle, to je verzija đavola. Mislim, svako ima drugačiju verziju đavola. Želeo sam da napravim verziju demona za Južnu Afriku, jer je u Južnoj Africi postojala misionarska kultura koju je vodila Holandska reformisana crkva. Oni su cenzurisali sve što ima veze sa hororom, zabranili su Isterivača đavola i niz drugih filmova. U to vreme Klint Istvud je verovatno bio najseksepilniji muškarac na svetu. Mislio sam da će đavo, ako se vrati, izgledati kao Klint Istvud, Elvis ili DŽim Morison. U Peščanom đavolu smo želeli da napravimo najharizmatičnijeg mogućeg čoveka. Tokom godina, postoji nešto u izgledu Čoveka koji hoda što se postepeno kristalisalo u neku vrstu figure, simbolične kao tarot karta. Prepoznajemo ga u pop muzici, u različitim pesmama DŽima Morisona, Nika Kejva, Boba Dilana. Mislim da je u početku, u svojim špageti-vesternima, Serđo Leone uzeo Čoveka bez imena kao simbol za svakog čoveka, kao politički simbol. Ali, u špageti-vesternima kao Ime mi je niko i Nepoznati zaštitnik (High Plains Drifter), figura je počela da postaje natprirodna. Mislim da je u Nepoznatom zaštitniku Klint Istvud prvi počeo da nagoveštava da je Čovek bez imena zapravo đavo. Vaš film Boja izvan ovog svemira adaptacija je klasične Lavkraftove priče. Šta ovog pisca od pre jednog veka i danas čini aktuelnim? Možda je naše veće razumevanje prave prirode našeg univerzuma učinilo da neki od koncepata koji su u osnovi Lavkraftovog dela izgledaju manje daleko savremenim čitaocima. Nepotrebno je reći da su fraktalna geometrija i nauka o haosu sada prihvaćeni deo našeg razumevanja kosmosa, kao što postojanje drugih kvantnih svetova više nije u potpunosti van granica teorijske mogućnosti. Lavkraftovi izmišljeni mitovi, izraz njegovih prilično sumornih pogleda, dopadaju se nama koji nikada nismo bili u stanju da prihvatimo mit o mudrom, brižnom, antropocentričnom božanstvu. Azatot i njegov izaslanik Niarlatotep, avatar Haosa, savršeno odgovaraju duhu vremena 21. veka. Zašto ste odabrali baš priču Boja izvan ovog svemira i kako ste je oživeli za današnju publiku? Smatrao sam da je krajnje vreme da se „kosmička strava“ vrati Lavkraftu. Imajući ovo na umu, činilo se da je imperativ izabrati ključnu priču u kanonu, onu koja se direktno bavi uznemirujućim položajem čovečanstva u univerzumu. S obzirom na to da filmovima treba toliko godina da dođu do platna i da je život suviše kratak, imalo je smisla negovati projekat koji ima potencijal da bukvalno bude najstrašniji film ikada snimljen. Velika očekivanja, priznajem, ali zašto da ne? Zašto bih se inače trudio da ustanem iz kreveta ujutru? Ova priča je snimana nekoliko puta ranije, ali nijedna od postojećih adaptacija nije bila ni blizu da ispuni Lavkraftovu viziju. Privukao me je ambijent jedne izolovane farme u šumi Nove Engleske i psihodelični potencijal svojstven ostvarenju boje koja postoji izvan ljudskog spektra. Biti veran Lavkraftovim temama nikako nije isto što i biti ropski veran slovu njegovih priča, što bi bila prilično besmislena i prazna vežba. Ako te teme žele da budu relevantne i aktivno prete modernoj publici, onda se događaji moraju preneti u sadašnjost, u svet u kome su kvantna mehanika i teorija struna, pa i primerci Nekronomikona svuda rasprostranjeni, iako nijedan od njih nije od pomoći kada je u pitanju suočavanje s anomalnim silama oslobođenim iz dalekog svemira. Nauka i sujeverje podjednako su nemoćni da objasne, a kamoli da zaštite nesrećnu porodicu čiji su životi uništeni i progutani nečim što je bukvalno izvan ljudskog razumevanja. Snažna negativnost ove teme do sada je učinila da se projekat teško prodaje u Holivudu, ali odupirao sam se svakom impulsu da scenario ublažim. Dejan Ognjanović