Tajni vojni objekti nam nisu potrebni

Presudna faza za Vojsku SCG je, čini se, počela. Smrt gardista, Fond za reforme, viškovi pokretne i nepokretne imovine, optužbe o smanjenju odbrambene moći, strani savetnici, plate ministra Davinića, otvaranje “Karaša” za medije... I, rejting nekada ubedljivo najpopularnije institucije je pao za nekoliko desetina odsto. Na kraju su radikali najavili krivičnu prijavu protiv ministra odbrane Prvoslava Davinića zbog otvaranja objekta “Karaš". Ministar Davinić kaže za NIN da otvaranje “Karaša” nema veze sa “slučajem Topčider”:

- Sve je vezano za reformu Vojske u kojoj je transparentnost ključna, kao i civilna kontrola. Naši su izazovi definisani Strategijom odbrane i za njih takvi tajni objekti nisu potrebni. “Karaš“ je najpre bio otvoren za nezavisnu komisiju, koja je htela da ga obiđe. Međutim, oni su zaključili da bi time svoj delokrug rada mnogo proširili i udaljili se od samog događaja. NJihovo je bilo da istraže okolnosti pod kojima se desila pogibija gardista, ne i da utvrđuju odgovornost. Kada su shvatili da je reč o veoma složenoj situaciji, koja mora da se dalje istražuje, oni nisu hteli da ulaze tamo.

Ko je doneo odluku da se objekat otvori za medije i da li je bilo protivljenja?

- Kao i u slučaju nezavisne komisije, odluku je doneo VSO. Nakon predavanja izveštaja obeju komisija, ostalo je pitanje pred VSO da li objekat treba otvoriti ili ga i dalje držati kao tajni. Odlučeno je da treba otvoriti “Karaš", jer bi to bio dobar pokazatelj da smo krenuli u reforme i međunarodne bezbednosne aranžmane u kojima je transparentnost jedan od preduslova. Niko se nije protivio, pa ni Vojska.

Znači li to da će i ostali naši tajni objekti biti otvoreni? Koliko je takvih objekata u svetu do sada otvoreno?

- Mi na našoj teritoriji nemamo više ovakvih objekata. Postoje oni koji su služili kao skrovišta i skladišta, i oni nisu zanimljivi. Što se tiče drugih zemalja, nemam precizne podatke, ali znam da su zemlje Istočne Evrope svoje specijalne objekte otvarale u procesu tranzicije.

Da li je bilo pritisaka stranih zemalja da se “Karaš" otvori za javnost? Šta je tražila Kontakt grupa?

- Nije bilo takvih pritisaka. Ni Kontakt grupa nije imala takve zahteve. Inače, sam objekat obezbeđuje 80 ljudi, tako da je teško da se tamo neko može sakriti. Onaj ko bi hteo da se tamo sakrije, zbog memle i vlage bi pre ili kasnije morao van. Izbeći pri tom da ga neko od tih osamdeset ljudi sretne bilo bi ravno tajnim operacijama na najvišem nivou. Što se Kontakt grupe tiče, kada smo rešili da pustimo medije da uđu u objekat, pitali smo ih imaju li oni neke posebne želje. Rekli su da nemaju i da će sve što im treba pročitati iz novina!

Znači, otvaranje spada u ono što zovemo “vojnom diplomatijom”?

- Apsolutno! I međunarodni faktor je svoj akcenat stavio na reformu vojske i policije. Očekuje se otkrivanje nekakvih tajni, poput dosijea KOS-a. I domaća i strana javnost su zainteresovane za uspostavljanje kontrole nad sistemom bezbednosti. A ulazak u Partnerstvo za mir i traži živu i transparentnu aktivnost. Mi idemo malo usporeno tim putem, ne zbog nekakvog nedostatka volje kod nas, već i zbog suzdržanosti međunarodne zajednice koja je uvek tražila najpre naše rezultate.

Ipak, reorganizacija domaćoj javnosti nije baš jasna...

- Za domaću javnost premeštanje jedinica, njihovo prespajanje, i nije tako zanimljivo. Ali, za predstavnike međunarodne zajednice jeste.

Zašto?

- Svakako zbog centralnog položaja Srbije. Svi tvrde da jedva čekaju da SCG uđe u Partnerstvo za mir jer ćemo mi biti jedan od stožera bezbednosti regiona. Ne želimo da čekamo trenutak ulaska u ovu organizaciju, pa da tek onda krenemo da se reformišemo i nakon nekoliko godina zauzmemo svoje mesto.

Šta tačno mislite kada kažete da ćemo biti “stožer”? Rumunija i Bugarska su već poodmakle na toj lestvici, imaju i baze na svojoj teritoriji. A mi smo tek nedavno imali posetu visoke američke delegacije...

- Nijedna delegacija koja je ovde bila nije pomenula baze. Jedini ko je nešto tu rekao sam bio ja kao odgovor na medijske pritiske, a ne zato što nekome nudim delove naše teritorije. Bugarska i Rumunija već imaju baze i možda je i bolje da nas u tome preteknu. One i nemaju problem koji imamo mi: Kosmet. A mi baš zbog toga možemo na dva načina da odigramo centralnu ulogu, pogotovu kada se uzmu u obzir integracije. Da sprečimo prelivanje tenzija sa Kosmeta preko administrativne linije, odgovorimo na pravi način i sprečimo da zategnuta situacija na jugu centralne Srbije eskalira do te mere da mora i vojno da se rešava. I da postanemo dovoljno respektabilna snaga koja će odvraćati sve koji bi želeli da ugroze našu bezbednost. Tek kad NATO obuhvati BiH i time zaokruži sistem bezbednosti Balkana, možda će se postaviti pitanje baza. Ako već želite da budete deo nekog sistema, bilo bi dobro da budete potpuno integrisani. Niko još ne govori o bazama. A sve ćemo moći kada uđemo u Partnerstvo, čak i da kao partner rešavamo naše najbolnije pitanje: Kosovo.

Šta je sa našom avijacijom?

- Naš polazni stav je da moramo imati mnogo jaču transportnu avijaciju i borbene helikoptere. Tačno je da smo uslovljeni finansijama. Ali, od školovanja pilota ne smemo odustati. Kada imate školovanog pilota lako ćete rešiti finansijski problem oko kupovine aviona. Ali, ako nemate pilote, badava vam avioni. Kako ulazimo u integrativne procese, a i UN imaju svoje mirovne misije, onim pilotima kojima ovde trenutno ne možemo obezbediti dovoljno posla, moći ćemo tamo!

Šta je sa VBA i VOA?

- Obe agencije će svakako doći na red za reforme. To znači i izvesne kadrovske promene. Izvesno je da će one ići ubuduće na sve tešnju saradnju sa službama susednih zemalja. Opasnosti u svetu su takve da je takva saradnja neophodna. Mi možemo nekih 80 odsto podataka da podelimo sa susedima i to bi bilo, u stvari, proširenje baze podataka. Ali, bar 20 odsto informacija su u isključivom domenu naše nacionalne bezbednosti.

Napali su vas da primate četiri plate, da idete američkom ambasadoru na noge...

- Ne idem ambasadorima da referišem, a ne bih ni komentarisao sve lične napade. Što se tiče onih na Vojsku, njih ima! Kad sam došao na ovu dužnost, odmah sam najavio osnivanje tela koje će se baviti vojnom imovinom. Niko nije reagovao dok se nisu pojavili podaci o veličini te imovine i mislim da svi napadi na Fond idu iz tog razloga. A Fond ima potpuno razrađen mehanizam kontrole. Viškove najpre određuju ljudi na terenu, dakle komande kasarni, pukova, i spiskove šalju Generalštabu. Tek kad Generalštab reši pozitivno, onda se to šalje u Ministarstvo odbrane. Odatle ide na razmatranje vladama država članica, pa tek na kraju stiže u Fond. Mislim da ovde imamo zamenu teze: neko bi da zaobiđe ne baš jednostavnu proceduru i stvori uslove za prodaju ispod žita. Ako ta vrsta birokratije pobedi, to će biti veoma loše. Ja za sada čekam.