Vladanu Batiću, obzirno

Problem političara Vladana Batića je što on koji toliko žudi za publicitetom ima peh da publika (demos) ne ceni njegov pravedni napor. Još veći problem je – ali sad već ne samo njegov – Batićevo, verujem, iskreno uverenje kako bi on uspeo da objasni demosu da ova Srbija bez njega ne može samo kad bi mu se u medijima dalo dovoljno prostora. Stručnjaci određenih znanja bi umeli da objasne otkud tom političaru dokazano skromnih dometa takve prekomerne ambicije, a i amateri za odnose s javnošću bi bez po muke našli da – kad bi nekim čudom sve TV vesti godinu dana počinjale Batićevim konferencijama za štampu, kad bi njegov lik oplemenio sve naslovne strane, kad bi njegovo oštro pero iskasapilo sve političke protivnike i apsolviralo sve naše probleme – njegov rejting bi stalno padao. Objašnjenje je prosto, kao u onoj reklami – ili jesi lav, ili nisi.

Ali dok to političar Vladan Batić ne shvati, naša javnost će tu i tamo, istina sve ređe, biti darivana izlivima njegovog ne baš profinjenog političkog znanja i umeća. Prošle nedelje se to desilo NIN-u. Tako je Vladan Batić (i kad nije poimenično pomenut) seo i sastavio politički pamflet u kome svega ima samo ne dijaloga sa stavovima i činjenicama koji su mu, kao, bili povod za javljanje. Naša teza je bila jednostavna: “5.oktobar”, ta uzvišena činjenica demokratske Srbije, od opštenarodne podrške skliznula je do političkih organizacija koje na demokratskim nadmetanjima nemaju iole realne šanse. I ta društvena vrednost koristi ovima tek kao pojas za spasavanje.

I ko bi na to, i u ovakvoj političkoj javnosti, ako na izborima dobaci tek do decimalnog broja koji počinje s nulom, javno tvrdio da je baš on taj koga Srbija čeka da je “podstakne, obodri, motiviše, mobiliše, trgne iz apatije”? Niko sem Vladana Batića! Ko to još kao pokvarena ploča, s istom uverljivošću, ponavlja one stare fraze koje su imale moć i sadržaj u jednoj drugoj eri a danas tandrču kao prazna kanta gurnuta niz brdo? Jedino Vladan Batić! Ili, ko je taj baja koji je u istom iskazu i fasciniran što mu NIN posvećuje “čitavu stranu”, i povređen što NIN ne uviđa kakav je on stručnjak za Ustav, Hag, Haradinaja, organizovani kriminal, i na kraju mangup koji će svojoj nedostižnoj NIN-želji da “udari nitnu” zbog tiraža “manjeg od fabričkih novina Prve petoletke”? To se u srednjoškolskim uybenicima psihologije zove “kiselo grožđe”, a računa se u dobar štos tek posle trećeg piva među onima što čuče pred prodavnicom. A ako bi se ovom neumerenom ljubitelju “volje za moć” ikad posrećilo da okupi birača koliko NIN ima čitalaca, ne bi ga mučilo ovakvo rasulo misli. Ali nije Vladan Batić te sreće. Odnosno, ni najsmelije prognoze ne bi dobacile do te mete.

Slobodan Reljić