Svinje vole s krilcima

Jeste li već čuli da seljaci u Srbiji zalivaju povrće, kupus posebno, malo fekalijama, a malo i „ocednim vodama” sa komunalnih deponija u kojima žive bakterije – izazivači tuberkuloze, crnog prišta, dizenterije, tifusa, gangrene, tetanusa? Pa ga posle prodaju po gradskim pijacama? Kupus, ne tifus. Ili da svoje svinje hrane pacovima na deponijama? Pa ih kolju i prodaju? Svinje, ne pacove. Jeste li već čuli da se krv, koju ispušta mesara „Matijević” u novosadsku kanalizaciju, redovno izliva iz šahtova na ulazu u Gradsko groblje? Krv, ne kanalizacija. Jeste li već čuli da je u Kraljevu, pre mesec dana, čovek umro od trihineloze? I da je, pre neki dan, jedan radnik na Umci umro od fekalnih isparenja, a trojica jedva preživela?

Dobro se jelo na Zlatiboru prošle nedelje. Em Dan planete Zemlje, em seminar o otpadu. Lepinja, kajmak, pršut, duvan-čvarci, pa proja, sir, jagnje i... kupus. Onako, između predavanja o srpskom đubretu. Bila je, dakle, 35. međunarodna konferencija, od 19. do 22. aprila, o otpadnim vodama, komunalnom čvrstom otpadu i opasnom otpadu. Organizatori konferencije: Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo i Udruženje vodovoda i kanalizacije Republike Srbije. Pomoć je, naravno stigla od ministarstava za nauku i poljoprivredu, Skupštine grada Beograda. A spisak sponzora bio je takav da odmah poverujete da i u Srbiji od đubreta može da ispadne dobar biznis.

Došli privatnici, kao na sajam. Preduzeća koja proizvode opremu, koja projektuju, izvode radove, pa firme koje zastupaju strance, za laboratorijsku opremu. Bila su i javna komunalna preduzeća, pa opštine, investitori, u stvari direkcije za izgradnju iz cele Srbije. Sklopili ljudi silne poslove.

Nikola Marjanović, direktor Republičke direkcije za vode, kaže za NIN da bi strogo sprovođenje Zakona o vodama donelo značajan novac za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. A to znači da svako ko proizvodi neprečišćenu otpadnu vodu – mora to i da plati. „Koliko? Toliko da mu je bolje da izgradi postrojenje za prečišćavanje”, kaže dr Marjanović. To važi i za industriju i za gradove, dakle i za industrijske i za komunalne otpadne vode. Međutim, Marjanović će reći: „treba nam pravna država koja bi taj zakon sprovela”, jer vodoprivrednim inspektorima obezbeđenje nekih fabrika čak ne dozvoljava da uđu u fabriku i uzmu uzorak otpadne vode koju fabrika ispušta. „Trougao Kula, Vrbas, Crvenka, jeste jedna od dve crne tačke u našoj zemlji. To su šećerane, Mesna industrija Karneks... Svaka fabrika mora da ima postrojenja za prečišćavanje otpadne vode do kvaliteta kojem je dozvoljeno ispuštanje u vodoprijemnik. Ako je to kanalizacija, onda ta otpadna voda mora da bude dovedena na nivo kvaliteta gradske kanalizacione vode. Ali, naše fabrike, i ako imaju postrojenja, ne uključuju ih.” Penjemo se u kongresnu salu na predavanje o prečišćavanju otpadnih voda. Marjanović nas podseća na mazut koji je jesenas ispustio Klinički centar Srbije iz svoje kotlarnice u Savu, a krivična prijava još „čamotinja u sudu”.

Drugi izvor prihoda je, uveren je Marjanović, cena pitke vode koja je danas „smešno niska”. Ovde je 20, 30 evrocenta po metru kubnom, a svuda je jedan evro i više. „Viša cena bi smanjila potrošnju. Danas se ljudi ovde hvale kako vodom za piće navodnjavaju malinjake i voćnjake. Smanjili bi se troškovi proizvodnje. A mi bismo dobili sredstva za zamenu cevovoda. Smanjili bi se gubici, a gubici na nekim vodovodima idu i do 80 odsto”, kaže on.

Po novom zakonu o vodama, zaključuje Marjanović, biće uvedeno naplaćivanje mandatne kazne: „Naš inspektor će, kao carinik, moći da naplati kaznu na licu mesta.” Ukoliko ga, naravno, obezbeđenje pusti da uđe u fabriku.

Naši seljaci se, međutim, ne boje zakona, rekao nam je još na putu za Zlatibor, tamo negde kod Ovčar Banje, mr Milovan Rakijaš, hidrogeolog, koji poslednjih petnaest godina obilazi deponije po Srbiji i istražuje njihov uticaj na podzemne i površinske vode.

„Pitam jednu seljanku da li zna koliko je opasna ocedna voda sa deponije, kojom zaliva kupus. Kaže: Taj kupus prodajem na pijac u Kruševac, nek crknu, dabogda. A moj sadim gore, na brdo, moj je čist”, priseća se mr Rakijaš, autor dokumentarnog, 15-minutnog filma „Komunalne deponije i smetlišta Srbije” koji je prikazan na seminaru. Imao je snimljenih oko deset sati materijala, od 1998. do 2004. godine. Prikazane su samo neke od najgorih deponija: Vinča, Velika Plana, Paraćin, Ćuprija, Bor, Aleksinac, Golubac, Lebane, Svilajnac, Šabac, Gornji Milanovac...

„Preko puta komunalne deponije u Vinči, nalaze se Azotara i Rafinerija u Pančevu, i one zagađuju Dunav, mnogo više od deponije. Ali, tu, na deponiji, najveći je problem metan. Stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta su utvrdili koncentraciju metana na dubini od jednog metra od pet do deset odsto, a zna se da metan u toj koncentraciji u dodiru sa kiseonikom ima eksplozivna svojstva. A deponija u Vinči je debljine nekoliko desetina metara. I na njoj se ne radi nikakva degazacija, otplinjavanje deponije, pa je ona jedna velika bomba kraj Beograda. Velika eksplozija bi zbrisala naselje Vinča”, upozorava Rakijaš i objašnjava da svaka sanitarna deponija mora da ima ventilacione bunare koji služe za otplinjavanje, tj. odvod metana do postrojenja za proizvodnju električne ili toplotne energije.

U Paraćinu, priča dalje mr Rakijaš – inače direktor privatnog preduzeća „Hidro-geo rad” za inženjering, projektovanje i izvođenje radova – s leve strane kupalište, s desne strane se nalazi Morava, „a na otpad seljaci dovode i po 200 svinja na dohranu”. A na smetlištu ima svega, od guma, preko medicinskog otpada, špriceva i igala, do higijenskih uložaka, s krilcima i bez, i prezervativa. Svinje se zaraze salmonelom i trihinelozom... Zimi je tu romsko naselje, Romi rade na deponiji, recikliraju. Ispod Aleksinačke deponije kaptirani izvor na kojem piše: „Voda za piće”, ređaju se slike Srbije. Kažu da u Lebanu nema čoveka koji nije preležao žuticu. Smetlište je na aluvionu reke Jablanice. Zaćutaše u kongresnoj sali.

Posle nam mr Rakijaš objašnjava kako treba da se gradi jedna sanitarna deponija. To je takozvana „sendvič” metoda koja je primenjena i u Vranju, našoj zasad jedinoj sanitarnoj deponiji „Meteris”, koju je projektovao Institut „Kirilo Savić”, a hidrogeološka i inženjersko-geološka istraživanja uradio „Hidro-geo rad”.

„Sanitarna deponija mora da ima vodonepropusni tampon od prirodnog materijala”, tumači Rakijaš. Na taj tampon se, dalje, ugrađuje jedna od vodonepropusnih folija, a na nju još jedan zaštitni sloj. Onda se tek sme skladištiti otpad. Komunalni otpad mora svaki dan da se prekriva inertnim materijalom. Pored tampona, neophodno je ugraditi i drenažni sistem za odvod filtrata, tj. ocednih voda deponije. Važno je da se dobro projektuju i izgrade obodni kanali za sakupljanje površinskih i atmosferskih voda, da se one ne bi sakupljale u deponiji i tako povećavale količinu ocednih voda. Deponija je, dakle, mala fabrika, a ne smetlište kako ga mi shvatamo. Gospodin Rakijaš dodaje: „Neophodno je da oko same deponije bude izgrađena mreža pijezometara, koji bi pratili ono što nam je najdragocenije, a to su podzemne vode. Sanitarne deponije izgrađuju se na ovaj način upravo da bi se zaštitile podzemne vode, površinske vode i tlo. Ako dođe do nekog akcidenta, probijanja folije,ili zaštitnog tampona, onda su ugrožene i podzemne i površinske vode i tlo. Na deponiji mora da postoji i laboratotija koja prati sve što se tu dešava, i koncentraciju gasova i kvalitet filtrata tj. ocednih voda, od čega se sastoje te vode, da li se dogodio akcident...”

U stvari, za Srbiju bi najbolje bilo da se postojeći otpad skloni s lokacija na kojima je i da se prebaci na lokacije predviđene za sanitarni otpad. Svaka od 29 regionalnih deponija pokrivala bi nekoliko gradova, više od 200 000 stanovnika. Ali, o tom – potom. Ne slažu se tehnolozi, geolozi i hidrogeolozi, javna komunalna preduzeća, a ni opštine, ni stanovništvo na kraju – gde bi trebalo da budu te deponije. Niko neće smeće iza svoje kuće pa makar ono bilo i lepo upakovano.Pri tom, za izgradnju jedne takve deponije potrebno je dve, tri godine, i nekoliko miliona evra. Pet do osam.

Hristina Stevanović-Čarapina, šef sektora za tehnološki inženjering Instituta „Kirilo

Savić” bi rekla da je i u Vranju “srpsko održavanje”, da je tamo deponija zapuštena.

A trebalo bi da se naučimo da jedna deponija “živi” sve do svog zatvaranja. To znači da sve dotle mora da se sprovodi tehnološki postupak, da se đubre u toku dana spakuje u tzv. ćeliju i pokrije zemljom, kaže ona.

Gde će tačno biti te regionalne sanitarne deponije, i otkud nam pare za njih, još uvek se ne zna, ali su svi saglasni da je najveći problem u Srbiji “promeniti mentalitet naroda koji bi trebalo privoleti da skuplja đubre u dve, tri, pet kesa”, kaže mr Stevanović-Čarapina. Kao što je važno da ljudi imaju senkrupe, kanalizacije, bunare, tako je isto važno da imaju i deponiju, i to dobro uređenu.

Gospođa Stevanović-Čarapina je sa zlatiborske konferencije otišla do Arilja, pa posle na istok Srbije, do Žagubice. Tamo su Dan planete Zemlje proslavili radno, čisteći. “U selima, po Homolju”, priča ona za NIN, “po dvorištima postoje male sortirnice metala, seljaci u svojim dvorištima skupljaju nekakve kršine i olupine i nose u Sartid, recimo. Tamo su dakle, ljudi nanjušili da bi to mogao da bude izvanredan izvor prihoda. To je crno tržište otpada, a u vreme sankcija je uvoz i izvoz sekundarnog otpada kroz Srbiju takođe cvetao. Staklare, metalna i papirna industrija koriste sekundarne sirovine. Mi ne shvatamo da je to đubre jedan veliki izvor resursa, da u tom našem đubretu postoji 30, 50, 70 posto nekih komponenti koje mogu da se izvuku reciklažom iz njega. Mi smo na prapočetku svega toga”. Tako su se, u Žagubici, uortačili jedan Nemac i jedan Srbin, kao u vicu. Ovaj naš bio gastarbajter pa se znaju još iz Nemačke. Nemac rešio da pravi posao. U Homolju. U Žagubici, Krepoljinu, Žabarima, Velikom Crniću, nikad se nije sakupljao otpad, prosto, nemaju javno komunalno. Nemac narodu podelio kontejnere, razdvojene kese, i naplaćuje im 240 dinara da im dva puta mesečno odveze otpad.

Uvezao Nemac sedam kamiona, i mašinu za presovanje otpada, balerku. Seljacima prevozi otpad na deponiju, a metalni otpad, flaše i staklo prodaje kao sekundarnu sirovinu. I još ne zna da li je na dobitku, kaže, videće za godinu, dve. Čak je narodu i deponiju ogradio. Đubre je biznis.

Gordana Perović, direktor Agencije za reciklažu, kaže za NIN da je dovoljan samo jedan primer koji govori o značaju sortiranja i prerade sekundarne sirovine: “Aluminijumska limenka se dobija iz rude boksita. Kad se limenka dobije direktno iz te rude, treba vam 100 posto neke energije, vode, struje, komprimovanog vazduha... A kada tu limenku dobijete iz sekundarne sirovine, dakle limenke koju smo popili, potrebno je samo pet odsto energije. Ušteda je dakle 95 posto energije.” Slično je i sa plastikom i papirom, kaže ona. U Novom Sadu se nalazi centar za separaciju otpada, za izdvajanje sekundarnih sirovina iz ukupnog otpada koji dođe. Srbija, nažalost, još uvek nema razvijenu tehnologiju, od boce do boce. Agencija za reciklažu je trenutno u potrazi za investitorom koji bi uložio u takvu fabriku. Fabrika bi prerađivala stare flaše i ponovo dobijala pet ambalažu. Tako bismo silan novac uštedeli na uvozu granulata za izradu pet ambalaže.

Na putu do kuće starog Milomira Stojanovića, kod koga smo se namerili da kupimo malo pršute, ramsteka, i suvog vrata, dr Miroslav Tanasković, specijalista higijene i medicinske ekologije, i savetnik direktora u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja, priča nam da je od medicinskog otpada “najopasniji infektivni otpad, i da postupanje sa njim nije u skadu sa propisima”.

“Glavni producenti infektivnog otpada, kao što su Infektivna klinika, Institut za bolesti pluća, razne laboratorije, Gradski zavod za zaštitu zdravlja... imali su i imaju uređaje za sterilizaciju tog otpada. To su autoklavi, uređaji koji su nešto inovirani, ali reč je o principu koji postoji već nekih 70 godina. U svetu se pojavljuju nove generacije tih uređaja za sterilizaciju. Trenutno se u Gradskom zavodu ispituje jedan uređaj koji radi kombinujući dva principa, kombinuje paru pod visokim pritiskom i mikrotalasno zračenje. Tako se obezbeđuje potpuna sterilizacija otpada. Posle toga se radi usitnjavanje otpada, da ne možete da ga prepoznate, i da ne možete da ga zloupotrebite, ni špric ni neki infuzioni sistem. Sada se to samo steriliše i baci u kontejnere. Tako ide na deponiju, otvoren je dr Tanasković.

Mogu li ove svinje, koje je slikao gospodin Rakijaš, da se nabodu na neku iglu kad brljaju po otpadu, pitamo doktora pred ručak. Jagnjetina i kupus salata. “Naravno. Imamo slike deponije gde je prošao kompaktor i vidi se kako je gore ostao špric nesabijen na površini. Mlevenje otpada mora da postoji, kakav god sterilizator da imate”, zaključuje dr Tanasković.

Kad smo stigli u Beograd, profesor dr Ivan Matić sa Katedre za hidrogeologiju, Rudarsko-geološkog fakulteta vodi nas do novobeogradskog Bloka 45 i pokazuje nam šut i šljaku iz Fabrike odlivaka Beograd oko cevastog bunara na izvorištu.

“Ovaj cevasti bunar je jedan od pedesetak takvih u izvorištu. Izvorište Beograd se snabdeva površinskim i podzemnim vodama. Dve trećine su podzemne, a jedna površinske. Podzemne vode se zahvataju reni-bunarima i cevastim bunarima. Ta se šljaka kamionima dovozi. I puna je sumpora i teških metala. Deo šljake voda odnese, a deo se infiltrira u podzemlje. Slično je u celoj Srbiji. A 80 posto stanovništva cele Srbije pije podzemnu vodu”, kaže profesor Matić.

Pitamo profesora Matića šta misli o privatizaciji vodovoda.

“Priča se da te privatizacije mora biti. Javljaju se mnoge multinacionalne kompanije. Međutim, u Francuskoj je vodovod u vlasništvu grada”, kaže profesor. Bio je, skoro, kaže, u Lionu, na studijskom putovanju, u poseti francuskim vodovodima. Grad Lion je, poput Beograda, na reci. Na Roni. Ima oko milion i po stanovnika. Izvorište mu je ograđeno bodljikavom žicom, kao koncentracioni logor, potpuno je zaštićeno. “Ništa tu ne može da se baci, kontrola reke Rone je takva da iznad izvorišta postoji stalni monitoring reke. Ko gazduje izvorištem, pitao sam. Pa, kažu, grad Lion. NJegovo je izvorište. A ko ovo ovde opslužuje? Pa, kompanije koje se javljaju na tenderu da rade na njemu. I baš jedna od tih kompanija, ta koja radi na lionskom izvorištu, pojavljuje se kod nas u Beogradu da kupi beogradski vodovod. Pitam, kako je to moguće, zašto ta kompanija u Francuskoj nije kupila taj vodovod? Po Francuskom zakonu to je nemoguće, kažu. Ne mogu kompanije da kupe izvorišta i vodovode, mogu samo da rade u njima. Znači, vlasnik je grad, lokalna samouprava, na kraju stanovništvo, a kompanije mogu samo da dobiju koncesiju na pet godina da rade na izvorištu. Nema prodaje”, kratko će dr Matić. Kako to da kod njih nema prodaje, a ta ista kompanija koja tamo samo dobije koncesiju, dođe kod nas i traži da kupi naš vodovod? Profesor iz laboratorije za zaštitu podzemnih voda Katedre za hidrogeologiju, zaključuje: “Tu nešto nije u redu. Voda nije za prodaju. Ako ti neko uzme vodu i kontroliše je, kontroliše ti sve.”

Izgleda da smo je mi sami sebi oduzeli. Sa smetlištima na obalama reka. I svinjama na komunalnim deponijama. Nećemo mi od toga izgubiti apetit. Izgubićemo, samo, pravo na planetu.