Napuklo ogledalo

Jagoš Đuretić

Favorizovanje beletristike

Evo već nekoliko godina, a posebno otkako su u poslednjih nekoliko meseci stvari u našoj kulturi krenule ka tački ključanja, oglašavam se u raznim medijima tezom da u ovoj državi već odavno ne postoji, ili bolje reći, da se uporno nastavlja sa nepostojećom kulturnom politikom. Oni koji su imali prilike nešto od toga da pročitaju, mogu (nadam se) da potvrde da ih nisam ostavio bez odgovarajuće argumentacije i obrazloženja.

U anketi koju je NIN sproveo među izdavačima povodom republičkog otkupa knjiga, bio sam prinuđen da tu tezu ponovim, tvrdeći da se ona u politici otkupa samo još jednom nepobitno odslikava. Ustvrdio sam u vezi s tim da u politici otkupa država najpre ponavlja svoju nespremnost da ozbiljnijim budžetskim tretmanom pruži stvarnu podršku ugroženom opstanku nacionalne kulture preko knjige kao svoje nesporne osnove, a potom u samom činu otkupa (kad se on dogodi i ako se tokom godine uopšte dogodi) Ministarstvo kulture, otkupljujući isključivo knjige prozne, poetske i književno-istorijske literature, “svodi kulturu na beletristiku”, jer sve druge knjige (filozofske, sociološke, politikološke, istorijske, publicističke itd.) ostaju bez ikakve podrške, bez obzira na njihov značaj za istinski razvoj kulture i bez obzira što su namenjene jednom uskom krugu, po pravilu, najkreativnijem delu inteligencije, te su stoga i nekomercijalne. Dodao sam pri tom u tom telefonskom razgovoru novinaru NIN-a jednu banalnu istinu, a on uredno pribeležio, da državu u ovoj oblasti zastupa Ministarstvo kulture, a da ovo ministarstvo u primeni kriterijuma otkupa zastupa komisija koju ono imenuje.

Predsedniku komisije gospodinu Ivanu Ivanoviću, koji je inače i pomoćnik ministra kulture, upravo se ove moje opaske nimalo nisu dopale (vidim ni od 21.4.2005) ali, kako reče, ne bi s njima direktno polemisao, već bi navođenjem opovrgavajućih činjenica prepustio čitaocima da sami presude koliko moje tvrdnje imaju smisla, a onda (dakle) “kom opanci, kom obojci”, što bi rekao naš narod, koji, uz svu tu pregolemu brigu i skrupuloznu kulturnu politiku, nikako iz tih opanaka da izađe.

A koje su to činjenice kojima je mene i moje kolege gospodin Ivan Ivanović prepustio na milost i nemilost? One se svode na sledeće dve:

1. Ministarstvo kulture otkup vrši isključivo novcem koji mu se budžetom dodeli, a tog novca je veoma malo, tako da se ne mogu otkupiti čak ni knjige po vlastitim kriterijumima nego se otkup manje-više svodi na knjige domaćih pisaca.

Šta sad da odgovorim na navedenu nespornu činjenicu, sem da sam upravo i sam to tvrdio, izvodeći, doduše, drugačiji vrednosni zaključak, tj. da država ignoriše probleme kulture. Ministarstvo kulture, doduše, moglo bi ovde imati i samostalnu odgovornost (a možda i ima) ukoliko je dobilo dovoljno sredstava u okviru postojećeg budžeta, pa ih nenamenski ili neracionalno troši, što mi nismo u mogućnosti da pouzdano znamo.

2. Komisija je, prema tvrdnji Ivana Ivanovića, radila po određenim kriterijumima koje je propisalo Ministarstvo, a to znači da se otkupljuju samo dela “prva izdanja na srpskom jeziku na teritoriji RS, roman, drama, pesma, književna kritika, književna esejistika, monografije o umetnicima i spomenicima kulture”. Time je (zar ne?) ujedno rečeno da dela iz drugih oblasti ne pripadaju resoru kulture što, uostalom, Ivan Ivanović izričito i potvrđuje u tom napisu upućujući Gojka Božovića da se sa takvim knjigama obrati Ministarstvu nauke.

Dakle, nije sporno, prema rečima pomoćnika ministra kulture, da je te kriterijume propisalo Ministarstvo kulture, pa prema tome nije sporno ni to da sam ja tvrdio upravo isto pri čemu je zaključak “o svođenju kulture na beletristiku” samo puka logička posledica. Iz ovoga, naravno, ne treba izvesti zaključak kako bi izdavačima smetalo ukoliko bi država nekom drugom ministarstvu, npr. nauke, ili kakvom drugom svom organu poverilo otkup ovih knjiga iz “vanbeletrističke” oblasti i da bi izdavači te pare, a bibliotekari te knjige, s prezirom odbili kao one koje nisu prave. Izdavačima, njihovim autorima, kao i bibliotekama je, naprotiv, savršeno svejedno preko kojeg državnog organa teče otkup, a što se tiče uspostavljanja ovih ili onih kriterijuma, preporučujemo da budu konstultovani izdavači, biblioteke, kao i ljudi kojima je kultura, odnosno sudbina kulture, deo života.

Bojim se, međutim, da će u ovom međuresorskom ćuškanju i preganjanju, koje predugo traje, sva oblast teorijske, naučne i publicističke literature biti proterana iz izdavačkih programa kao samoubistvena izdavačka strast koja više nema nikakvog smisla. Žao mi je što iz svega ovoga neko može izvesti zaključak da se svi problemi knjige i kulture svode na otkup, a to bi bila pogubna varka koja opet može nekome da odgovara.

Gojko Božović

Čemu služi otkup?

Već je postalo predvidljivo: povodom svakog otkupa knjiga od strane Ministarstva kulture Srbije poslednjih nekoliko godina otvaraju se javni sporovi, ali ti sporovi ostaju nedovršeni i nedorečeni. To nije zato što primedbe na otkup nisu ozbiljne i utemeljene, već zato što se razgovor vrlo brzo skrene na pogrešnu stranu. Ministarstvo kulture, po pravilu, nezavisno od toga ko ga personalno zastupa, isturi u javnost, kao štit, komisiju za otkup knjiga, nastojeći da se razgovara o radu komisije, a ne o onome što je prava tema – o jednom očigledno i dokazano rđavom modelu kojeg se Ministarstvo kulture pridržava kao jednog od retkih izraza kontinuiteta vlasti u Srbiji.

Meni nije zanimljivo da razgovaram o komisijama Ministarstva kulture. One su se menjale više puta, bile su više ili manje kompetentne, a u nekim prilikama su bile primer nesumnjivog konflikta interesa. Sastav aktuelne komisije u tom pogledu je prijatno iznenađenje: koliko znam, tu nema nijednog urednika neke izdavačke kuće. Komisija za otkup knjiga, međutim, može samo da sprovodi unapred postavljene kriterijume i da u odlučivanju o konkretnim knjigama zastupa vrednosti definisane kulturne politike. Ali ako nema unapred postavljenih kriterijuma i ako ne postoji definisana kulturna politika, čime se onda uopšte može rukovoditi u svome radu jedna komisija? Novac poreskih obveznika je suviše ozbiljna stvar da bi se sve svelo na slobodno uverenje i stav članova Komisije za otkup knjiga. Niti, opet, Komisija odlučuje o budžetu otkupa.

Budžet namenjen otkupu knjiga, zapravo, na vrlo nedvosmislen način pokazuje suštinski položaj knjige u našem društvu, a to što ne postoji jasna predstava čemu bi otkup trebalo da služi i koje bi vrednosti on trebalo da oličava pokazuje, možda bolje nego išta drugo, dramatično odsustvo razumevanja naše političke elite za kulturne vrednosti.

Od 5. oktobra 2000. godine na scenu su izašle tri vlade, a da nijedna nije prepoznala kako se upravo u oblasti kulture moraju definisati vrednosti koje će postati integrativna snaga jednog društva. Poslednji sam koji bi se zalagao za politički intervencionizam u kulturi, samo verujem da je država dužna da pokaže kako joj je do kulture stalo.

Kada govorim o pogrešno odabranom modelu otkupa knjiga od strane države, govorim o otaljavanju jednog posla. Do toga dolazi ne zato što su ljudi neodgovorni koliko zbog toga što politička elita ne veruje da je kultura važna. Ali da li se političke i ekonomske reforme mogu sprovoditi u društvu u kome su mnogima knjige nedostupne, a kulturne institucije na rubu opstanka? Da li je dobar okvir za nužne i epohalne promene jednog društva to što su ozbiljne kulturne vrednosti na javnoj sceni potisnute estradnom paraliteraturom?

Mi smo, dakle, država bez ikakve ozbiljne i osmišljene kulturne politike. A tamo gde nema kulturne politike, onda nema ni kriterijuma u odnosu prema kulturi, pa tako ni kriterijuma u otkupu knjiga za biblioteke. Iz toga kako se knjige otkupljuju, i koje su to knjige, ne može se nazreti nikakva kulturna logika, niti dejstvo nekih jasnih kriterijuma. Otuda je otvoreno pitanje da li taj otkup služi bibliotekama, kojima se udeljuje po jedan primerak od svake otkupljene knjige, ili pak izdavačima koji su privilegovani u svim režimima, valjda kao izraz kontinuiteta.

Radije nego ogledalo, ja bih državni otkup knjiga nazvao jednim od izraza kulturne politike. Ako otkup knjiga to nije, onda on ne ispunjava svoju svrhu, već samo stvara utisak da postoji. Postojeći otkup ne odgovara nikome kome je stalo do toga da u bibliotekama postoje ozbiljne knjige i da čitaocima knjige budu dostupne.

Otkup knjiga mora biti namenjen prevashodno bibliotekama, što znači da treba uspostaviti i poseban konkurs za kapitalne projekte u izdavaštvu.

Zoran Stojanović

Niški sindrom

Kada sam prihvatio poziv da kao izdavač kažem svoje mišljenje o instituciji otkupa knjiga od strane Ministarstva kulture Srbije za gradske i narodne biblioteke u Republici, želja mi je bila samo da podstaknem ovdašnju kulturnu javnost da se povede reč o načelima kojima se to ministarstvo rukovodi, evo već četiri godine, u tome poslu od velike kulturne važnosti.

U potrazi za tim načelima, skromno sam izjavio da za prve tri godine upražnjavanja otkupa nisam uspeo da ih otkrijem. Nudio sam, naime, na otkup razne književne žanrove, tvorevine i u stihu i u prozi, nudio teoriju i istoriju raznih nauka i naučnih pravaca, nudio tanke i debele knjige, pa i one srednje veličine; nudio prevode krupnih dela svetske književnosti, kao i dela domaćih autora; nudio sam nagrađena i nenagrađena dela, prošla i sadašnja – sve uzalud, ništa od toga nije zavredelo otkupa! Pa da to potkrepim, naveo sam i nekoliko naslova koji svedoče o raznolikosti moje uzaludne ponude. I najzad, da bih što (zornije? predočio zainteresovanim čitaocima NIN-a tu neuhvatljivost načela otkupa knjiga, naveo sam primer Guliverovih putovanja: moje izdanje čuvenog prevoda te knjige odbijeno je pre dve godine, a prošle otkupljeno izdanje prevoda nepoznatog prevodioca! Nikakav drugi naslov u svojoj izjavi nisam spomenuo, nijedno drugo ime, nijednog drugog izdavača!

E sad, zašto je Ivan Ivanović, u svome trostubačnom reagovanju na tekst novinara J. Janjića, ceo jedan stubac upotrebio da bi meni pripisao tuđe reči i na temelju tih pripisanih mi reči optužio me: 1. da sam pristalica (starog( režima (Miloševićevog), a možda i (prastarog), (broznog); 2. da prikrivam svoje zavičajno poreklo (južnije od Niša); 3. da sam pobrkao dve knjige, Antologiju niških pripovedača i Niški dramski pisci i najzad, 4. da sam zlonamerno zaključio da je jedna od njih otkupljena samo zato što je on bio u dvostrukoj ulozi autora i predsednika Komisije za otkup knjiga – zašto je, velim, sve to meni proizvoljno pripisao i osporio moje moralno pravo da o otkupu raspravljam, to verovatno znaju samo on, Bog i Frojd!

Jer, isti Bog mi je svedok da je u trenutku osvrta na otkup knjiga, što reče Sančo Pansa, moje znanje bilo daleko manje nego što, na temelju tuđih reči, Ivan Ivanović zaključuje. Tako, na primer, ja nisam znao: 1. da je on predsednik komisije za otkup knjiga; 2. da postoje te dve inkriminisane knjige s niškom problematikom, te da je u jednoj od njih (ili možda u obe?) on jedan od autora; i, najzad, 3. da je neka knjiga Biljane Srbljanović odbijena na otkupu.

Šta onda reći posle takvog žalosnog razlaza između premisa i zaključaka Ivana Ivanovića? Možda samo toliko – da ne ostane kleveta za (prikrivanje) zavičajnog porekla – da to svoje krševito selo (južnije od Niša), kao što se i može pretpostaviti, volim više od svih (gradova svetlosti) ovoga sveta (u nekima od njih sam kraće ili duže prebivao). A što se tiče (starog) ili čak (prastarog) režima, i moje nostalgije za njima, budi rečeno samo toliko da, ako je Ivan Ivanović zbog pera ostao bez posla, ima nas koji smo, takođe zbog pera, bili onemogućeni da dobijemo bilo kakav osim manuelnog posla. Otuda bi Ivan Ivanović bio poslednji čovek na ovom svetu o čijem moralnom integritetu bih imao želju da se sporim.

Uostalom, da se svi naši načelni sporovi ne završavaju ovako kao ovaj, možda bi ovaj narod bio u nešto boljem stanju no što jeste, a i biblioteke bi zacelo imale boljih knjiga no što ih sada imaju.