Beli hleb za Lukašenka

Posle više od deset godina vlasti predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko izmenio je jesenas Ustav i zatražio “od naroda” pravo na još jedan mandat – do 2011. Belorusija je “svetla posuda od kristala” koju on “sa strepnjom nosi pred sobom na rukama” i ne ispušta je “jer je krhka i ranjiva”, izjavio je predsednik Belorusije. “Slažete se – ne bismo hteli da ta čistota i lepota koju smo mi stvorili dopadne u ruke nekog neodgovornog političara. Eto zašto ja, na referendumu, iznosim pred vas upravo takvo pitanje”, rekao je on.

Referendum je raspisan da bi se izbeglo da o promeni Ustava raspravlja parlament. Izbori bi trebalo da se obave 2006. Međutim, uprkos (traženom) potvrdnom odgovoru naroda, Lukašenkovo “pravo” na još jedan predsednički mandat osporeno je u inostranstvu. Minsk je podvrgnut američkim sankcijama, a beloruskom režimu je postavljeno pet zahteva: da oslobodi iz zatvora lica uhapšena zbog političkih ili verskih ubeđenja; da opozove politički motivisane sudske presude pojedinim ličnostima opozicije i novinarima; da objasni “nestanak” beloruskih opozicionara i novinara, među kojima Gončara, Krasovskog, Zaharenka i Zavadskog, i da kazni vinovnike njihovog iščeznuća; da obustavi zastrašivanje i represiju protiv nezavisnih medija, sindikata, nevladinih i religioznih organizacija i protiv političke opozicije i, na kraju – da sprovede slobodne i časne predsedničke i parlamentarne izbore, prikladno pravilima OEBS-a!

Predsednik Belorusije je odbio ultimatum. Rekao je da je pritisak spolja izraz zavereničke sprege tuđih interesa. “Belorusija, sa svojim čistim jezerima, dragocenim šumama, s neopljačkanim domaćinstvom svog naroda, privlači na sebe gramzive poglede sa svih strana”, izjavio je. “Ja dobro vidim ljude koji odavno, prosto govoreći – ‘zemlju riju’, ne bi li samo 2006. došli na vlast. Znam od koga i uz kakva obećanja uzimaju novac. Razumljivi su i planovi tih koji ih finansiraju. Uspe li im da na dužnost predsednika ubace potkupljenog čoveka, dobiće beloruske zavode i fabrike. Celu našu zemlju i državu.”

Čvor oko Lukašenka se, međutim, zategao. Naročito posle prvih uspeha Bušove kampanje “širenja slobode”, tobožnjom revolucijom u Ukrajini i promenom kursa, na izrazito antiruskoj platformi, Varonjinovog komunističkog režima u Moldaviji. U jednom predavanju o rusko-američkim odnosima u Rusiji, američki “sovjetolog” Arijel Koen iskoristio je neformalnost platforme i ponudio Moskvi da sarađuje. Ako su SAD preuzele da budu “šampion demokratije” u razmerama planete, zašto se Rusija ne bi angažovala da tu ulogu preuzme u sovjetskom prostoru, postajući Vašingtonu partner!?

Potrebno je samo dogovoriti se o “prihvatljivim parametrima” – demokratski izbori za vlast i spokojan rad sredstava masovnih informacija. Sudeći po izjavama, Rusija to i sama prihvata.

Tereni na kojima bi partnerstvo za demokratiju moglo trijumfovati su Belorusija i Turkmenija, s obzirom na diktatorsku prirodu njihovih režima, interpretirao je (kroz intervju) Koenovu tezu jedan od ruskih listova. “Diktator kakav je Lukašenko neprihvatljiv je u 21. veku i za SAD i za EU. Dojadio je već ne samo beloruskoj eliti, nego sve više i više smeta i samoj Moskvi – neusmeriv je... Ako do toga ne dođe, Lukašenko bi mogao vrlo rđavo završiti; na primer, kao Milošević. Nad njim će lebdeti ubistva vođa opozicije”, citiran je Koen.

U ravni službenog, direktne ponude Moskvi da sarađuje u političkoj egzekuciji možda poslednjeg sopstvenog saveznika (Rusija i Belorusija su već osam godina u nekoj vrsti labave unije; međutim, bez želje Lukašenka da pristane i svoju veliku ličnu vlast podredi organima uticajnije Rusije), nije bilo. Bar ne u formi dostupnosti eventualne takve inicijative javnosti. Ali, pritisak SAD je povećan. Poslednji put to se moglo uočiti tokom susreta ministara zemalja NATO-a, sasvim nedavno u Viljnusu – gde je državni sekretar Kondoliza Rajs primila vođe beloruske opozicije, a Lukašenka upozorila da maltene nema dobre izglede na iščekivanim izborima.

Rekavši da su Lukašenkovi “sramni izbori” (2006) ipak i “izvanredna prilika biračima” da podignu sopstveni glas, Kondoliza Rajs je upozorila da će njihovo sprovođenje “biti pod prismotrom međunarodne zajednice”, kao što je bilo u Ukrajini, gde su neregularnosti doprinele da dođe do revolucije.

Državni sekretar Kondoliza Rajs je rekla da ona “nije sugerisala nikakav poseban način” na koji bi se Lukašenko uklonio, prenela je štampa. Ipak, govoreći o susretu s gospođom Rajs, sami Bolorusi iz primljene delegacije opozicije obećali su da će kod kuće “primeniti masovni pritisak za promenu režima” sadašnjeg predsednika.

Hoće li Rusi prihvatiti da budu partneri “za demokratiju”? Jesenas, Rusija je osudila američke sankcije. “Sankcije nisu put kojim je potrebno ići.” Moskva se zalaže “da sve zemlje razvijaju odnose s Belorusijom”, reagovalo je Ministarstvo spoljnih poslova. U to doba nije još bilo načisto oko toga šta će se tačno zbiti u Ukrajini. No, početkom aprila, u vreme kada je silom svrgnuti Akajev u Kirgiziji otprilike već bežao iz Biškeka, Lukašenko se obreo u Sočiju. Putin je bio na odmoru. Izjava da se razgovor njih dvojice ticao mogućnosti proglašenja rusko-beloruske monetarne unije nije na izvestan način odgovarala tim okolnostima. I bila je kratka. Moglo se nagađati da Putin možda premišlja o ponudi, analizirajući koliko je Kremlj izgubio (ako je izgubio) u Ukrajini podržavajući otvoreno Janukoviča.

Ta pauza u ruskoj odlučnosti u odnosu na Lukašenka prevaziđena je izgleda prošle nedelje, kada je Lukašenko došao u Moskvu kako bi javno zahvalio na podršci iskazanoj tokom pritiska na Belorusiju u vreme NATO skupa u Viljnusu.

“U svojstvu predsednika Belorusije želim da zahvalim vama Vladimire Vladimiroviču i drugu Sergeju Lavrovu za ogromnu podršku koju nam dajete u teško vreme za nas i istoriju jedne suverene i nezavisne nacije”, citirala je štampa njegove reči Putinu i Lavrovu.

Lukašenko je izjavio da će Putinova intervencija “odlučiti konceptualni aspekt njegove sudbine”, ne objasnivši, doduše, podrobno šta pod tim podrazumeva. Činjenica je, međutim, da ga je predsednik Rusije dočekao dobrodošlicom (“Ovde ste vi dobrodošli!”) i izjavom da se “građani, i u Rusiji i u Belorusiji, moraju osećati podjednako sigurnim i društveno komotnim”.

Pre toga, govoreći ministrima NATO-a, ministar Rusije Lavrov skrenuo je pažnju da se “demokratski proces i proces reforme ne mogu naturati spolja”. Lavrov je optužio Zapad da pokušava da zakuva okolnosti “za promenu režima” u Belorusiji. Aludirao je možda na potporu koju je inicijativa Kondolize Rajs dobila izjavom Havijera Solane kako “nema sumnje da je vreme za promene (režima u Belorusiji, prim. aut.) – nastupilo”.

Posmatrači upućeni u prilike nisu sigurni da je to baš tako, imajući u vidu pre svega nejakost beloruske opozicije, značajnu podršku Lukašenka kod stanovništva na selu i njegovu rešenost da, bude li se protest razvio – naredi upotrebu oružane sile.