Dragoslav – Draža Marković

Među nama više nije Dragoslav – Draža Marković, jedna od ključnih ličnosti političke scene u drugoj polovini prošlog veka, poznate i kao Titova epoha. Kada smo se upoznali, početkom 2003. bio sam prilično iznenađen da za sagovornika imam emotivnog čoveka čvrstih načela, narušenog zdravlja ali koncizne i visprene misli. Sama pomisao na ogromnu političku moć, koju je kao prvi čovek srpskog Saveza komunista posedovao decenijama, i činjenica da pred sobom imate krhkog, skromnog čoveka uvijenog u porodičnu nesreću (smrt sina i supruge), stvarali su osećaj životnog apsurda, tj. trijumfa paradoksa.

Ponovo smo se sreli početkom ove godine, nakratko, povodom NIN-ove godišnjice. Tihim glasom, pitao je: Znate li da je umro Mita Miljković? Čitavog života bili su prijatelji, ali se, zbog lošeg zdravlja, poslednjih godina nisu viđali. Žurio sam, čika Draža je ostao sa svojom tugom i uspomenama, kosmički usamljen.

LIBERALI: Ne bežim od toga da sam bio najveći protivnik liberalizma. E, sad, kad se govori o tome 30 godina kasnije, gubi se iz vida čitav korpus činjenica. Šta znači tadašnja kritika “liberala”: treba se okrenuti ka Evropi? U situaciji kada je Evropa podeljena na blokove? Na našim granicama nalazile su se jedinice NATO i Varšavskog pakta. Znači, trebalo je okrenuti se jednom od blokova! a gotovo sav ugled i snagu stekli smo politikom nesvrstavanja!?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: U čitavom posleratnom razvoju, s obzirom na iskustva iz Drugog svetskog rata, skoro do opsesije Savez komunista borio se protiv nacionalizma. Možda ne uvek na mudar način; mislim da nismo bili uspešni u sagledavanju korena nacionalizma. Previše smo se oslanjali na represivne mere. Sudbina Jugoslavije potvrdila je da nema većeg zla za jednu državu od nacionalšovinizma. Moja prva, skoro instinktivna reakcija na 8. sednicu i početak euforične vladavine Slobodana Miloševića, bio je strah – u šta idemo i šta će se dogoditi.

Kasnije ću javno, na zborovima, biti napadan od ekipe Slobodana Miloševića kao izdajnik srpskog naroda, zbog donošenja Ustava 1974. i odnosa sa pokrajinama. A tada sam, od pokrajinaca i pojedinaca iz drugih republika, bio napadan da sam srpski nacionalista. Zbog stavova koje sam zastupao u gotovo nemogućoj situaciji, priklešten između pokrajinskih separatista i nacionalista i šovinista.

SUD ISTORIJE: Mi nismo imali kazanski komunizam, bili smo na korak od evropske integracije. Nažalost, ličnosti Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana imale su katastrofalne posledice, presudne za tragediju. Pri tom, nipošto ne bi imali takav uticaj da nisu obezbedili podršku najvažnijih institucija: akademija nauka, udruženja književnika, univerziteta, crkvi, medija. Naravno, postavlja se pitanje: kako je nacionalšovinizam mogao da dobije tako široku podršku naroda?

Najveću odgovornost, svakako, snose idejni inspiratori rata u Jugoslaviji, oni koji su usmeravali izvršioce te politike. Nažalost, još nije sazrela svest o odgovornosti pojedinaca. Takvi će ostati izvan mogućnosti krivičnog gonjenja, ali ne mogu izbeći sud istorije, svoju moralnu odgovornost.

CRTA: Šta ne bih uradio, kakvu grešku ne bih ponovio? Pre svega, bio bih tolerantniji prema drugačijem mišljenju, iako mislim da nisam bio previše isključiv. Bio bih manje dogmatičan, pokazao bih više uvažavanja prema pozitivnim iskustvima drugih, razvijenijih zemalja. Kad je u pitanju osnovno idejno opredeljenje, ostao sam isti. Išao bih istim putem, mada on nije bio jednostavan i bio je praćen mnogim greškama. Kad se nečemu stremi, uvek je važan krajnji rezultat. Ja ništa nisam radio na svoju ruku: bio sam član kolektiviteta koji je imao jednu viziju i opredeljenje, i koji je ostvario pozitivne rezultate. Društveni period u kome sam bio akter, često i odgovoran činilac, može se oceniti pozitivno. I to me čini spokojnim.

Ispovest: NIN, maj 2003.