Kad bi...

Volim onu sjajnu pesmu Radjarda Kiplinga „Kad bi”, ali mi se ponekad čini da joj nešto fali: osećaj kontrole nad našom sudbinom, nad našom budućnošću. Kad bismo mogli znati šta će se desiti, mogli bismo se bolje pripremiti, mogli bismo bolje iskoristiti ono što imamo. Ne govorim o menjanju budućnosti, već o boljem planiranju za to što dolazi.

Recimo, kad bismo samo znali koliko dugo ćemo živeti, lakše bi se rešavali problemi penzionog sistema: sednemo, izračunamo koliko želimo mesečno da imamo i počnemo da štedimo. Ali, naravno, nije to tako jednostavno. I ne samo zato što ne znamo koliko dugo ćemo živeti. Šta ako ne zarađujemo dovoljno da bismo štedeli? Šta ako tu štednju nemamo gde da uložimo? Šta ako nema dovoljno onih koji plaćaju doprinose za penzije kako bi bilo para za današnje penzionere (po sistemu poznatom kao padž-as džou go)?

Po celom svetu zemlje menjaju penzione sisteme, uključujući i Ameriku, u kojoj DŽordž Buš uvodi penzioni račun za svakog pojedinca u okviru državnog penzionog sistema. U prvoj polovini 2004. godine 12 zemalja u Latinskoj Americi usvojilo je zakone o promeni penzionog sistema, a 10 je počelo mučan proces njihove primene. A do početka iste godine, 10 od 28 zemalja u Evropi i centralnoj Aziji uradilo je isto to. I Srbija je načinila neke početne korake na tom utabanom putu, ali potrebno je još mnogo toga menjati da bi se bolje iskoristilo ono što se ima kako bi se pomogli današnji i budući penzioneri.

Glavni cilj penzionog sistema trebalo bi da bude da obezbedi odgovarajuće, moguće održive i čvrste penzije, zajedno sa valjanim šemama socijalne zaštite. Da, ali šta odgovarajuće znači? Odgovarajući je onaj sistem koji obezbeđuje dovoljno para svim korisnicima, a zarad sprečavanja siromaštva među starim ljudima. Sistem koji obezbeđuje velikodušne penzije a koji pokriva tek 10 do 15 odsto stanovništva nije dobar, kao što se može videti u Boliviji, Salvadoru, ili Peruu. Mogući sistem je onaj koji neka zemlja može da priušti, koji može da finansira. Naravno da bi svi voleli veliku penziju. Ali šta ako ne možemo da zaradimo, ni da uštedimo toliko? I šta ako postoji neravnoteža između uplata doprinosa i potreba penzionera, a u budžetu nema para da se deficit zatvori? Održiv je onaj sistem koji je finansijski zdrav i koji može funkcionisati i u budućnosti. Srbija vam je tu zanimljiv primer: u davno vreme kad je i broj zaposlenih i broj onih koji plaćaju penzioni doprinos bio veliki u poređenju sa brojem penzionera, lako je bilo isplaćivati velike penzije. Ali taj sistem nije bio održiv. Danas, kad samo milion i dvesta hiljada ljudi plaća doprinos za penzije, svaki radnik mora iz svoje plate da nadoknadi 60 odsto nečije penzije. I na kraju čvrst je onaj sistem koji može da preživi velike šokove. Kakva vam je korist od sistema koji se raspadne čim nešto krene naopako?

Kao i u mnogim drugim stvarima, sve je to lepo u teoriji, ali šta se događa u životu? Proteklih 20 godina Svetska banka dala je 204 kredita za nekih 68 zemalja za projekte koji su bili nekako vezani za penzioni sistem. Nažalost, uprkos ovom ogromnom iskustvu, moramo reći da nema lakih odgovora i nigde na svetu nema savršenog penzionog sistema. Svetska banka promoviše razvoj sistema sa pet stubova tokom niza godina. Nulti stub obezbeđuje minimalnu zaštitu onima koji nisu plaćali doprinos; prvi podrazumeva plaćanje doprinosa i teži da kroz penzije nadoknadi neki deo zarade; drugi stub je obavezan sistem štednje na posebnom računu za svakog zaposlenog; treći je dobrovoljni sistem štednje koji se može postaviti na razne načine; a peti se zasniva na neformalnoj pomoći članovima porodice i međugeneracijskoj solidarnosti u novčanoj i nenovčanoj pomoći za stare, uključujući i zdravstvo i stanovanje. Iskustvo nam kazuje da su bolji sistemi koji se zasnivaju na što većem broju stubova.

Dakle, kako se oblikuje penzioni sistem u Srbiji? Pa, Srbija trenutno koristi samo jednu od pomenutih mogućnosti – neku kombinaciju nultog i prvog stuba. Ali najvažnije je – i pogubno za sam sistem – što samo 60 odsto radnika plaća penzione doprinose! Uz mali broj onih koji plaćaju doprinos i veliki broj penzionera, sistem sam ne prikuplja dovoljno para za isplatu penzija sadašnjim penzionerima, što proizvodi ogroman manjak koji dostiže i do šest odsto društvenog proizvoda, a pokriva se iz republičkog budžeta. I što je još gore, analize pokazuju da će taj deficit ostati dugo godina visok. To nam, pak, govori da sadašnji sistem, u najboljem slučaju, nije moguć i nije održiv.

Nešto se možda može uštedeti boljim upravljanjem sistemom. To podrazumeva konsolidovan sistem prikupljanja doprinosa, zasnovan na jedinstvenoj, sveobuhvatnoj bazi podataka i konsolidaciju tri penziona sistema (zaposlenih, poljoprivrednika i privatnika) u jedan jedini penzioni fond. Vlada Srbije odlučila je da krene tim putem, uz tehničku i finansijsku (25 miliona dolara) podršku Svetske banke. Vladin program uključuje i uvođenje trećeg, ili dobrovoljnog penzionog stuba. Međutim, iako su sve to koraci u pravom smeru, još dosta toga treba izmeniti kako bi sistem bio odgovarajući, moguć, održiv i čvrst.

Možda je Kipling, ipak, bio u pravu. Kako ne možemo kontrolisati svoju sudbinu i ne znamo šta će biti, nikad se nećemo moći opustiti znajući da smo učinili ono najbolje što možemo kako bismo se pripremili za sve ono što nam dolazi. Nekoliko stvari je, međutim, sasvim jasno. Sveobuhvatna reforma penzionog sistema – koja će svakako biti teška – ne može se izbeći. Zato, ma koliko da vam je godina, počnite da mislite na starost, počnite da štedite za penziju. Nigde na svetu nećete naći sistem koji će vam garantovati onoliku penziju koliku biste voleli da imate – nećete ga naći ni u Srbiji.

Karolin Jungr

Autor je šef Kancelarije Svetske banke

u Srbiji i Crnoj Gori