Čekajući Hostilijana

Još u Beogradu nas arheolog Miomir Korać (53) pita hoće li to biti jedan afirmativan tekst o Viminacijumu? Otkako je rukovodilac projekta Viminacijum (od 2001), dr Korać iz Arheološkog instituta SANU, vodi računa o dobroj reklami. Kao da prodaje deteryent a ne memljivu rimsku prošlost. To se zove menayment u arheologiji. Elem, Korać, viši saradnik Instituta, koji je pre deset godina doktorirao na antičkim lampama, ima elan početnika.

Dosta je reklame dobio dr Miško Korać, pre dve godine kad je obelodanio da je s timom naučnika u Viminacijumu otkrio grobnicu imperatora Hostilijana i rimski akvadukt za koji je rekao da je četvrti u svetu. Pa dobro. Što i da ne kaže da je akvadukt četvrti, ako je tako uspeo da pritisne državu za pare. I da, tako, nastavi istraživanja. Pri tom, Korać nije objavio nijednu naučnu publikaciju u kojoj tvrdi da je grobnica Hostilijanova, i da je akvadukt zaista četvrti. Još čeka rezultate iz Australije, kaže, da mu potvrde Hostilijana. A to što je već napravio igricu „Misterija imperatorove smrti” za buduće turiste koji će navaliti na čađavi Kostolac, vrlo važno. To je turizam. I sad ga novinari spopadaju da im polaže račune, koliko je para dobio od države, i šta je uradio? Sve to zato što je Vladimir Đorđević, generalni direktor EPS-a, nedavno upitao šta rade ti arheolozi kad im EPS daje 50 miliona dinara, a oni razapinju šatre i nemaju nameru da završe posao.

„To što je on posle samog sebe demantov’o i izvinjav’o se, to se mene ne tiče. Što nije mislio šta je govorio. Nego mu je kum Dragoljub Laković, direktor JP Površinskih kopova Kostolac, pa se Đorđević ujeo za jezik”, što bi kazao Goran Đurić, član opštinskog odbora SPO-a u Požarevcu.

Do Požarevca se stiže, iz Beograda, za sat i 15 minuta. Pa do Kostolca i Viminacijuma, još pola sata kolima. Pošli smo da vidimo šta su arheolozi iskopali i za koje pare. Prvo smo svratili do Narodnog muzeja u Požarevcu, da se sretnemo sa Draganom Jacanovićem, direktorom Muzeja koji je od pre mesec i po dana, kaže on, ponovo u projektu Viminacijum.

Direktor Muzeja, popularni Jare neće da se meša u finansije, “to treba da pitamo Miška”. Mada, priznaje da je prvi sukob između Arheološkog instituta u Beogradu i Narodnog muzeja u Požarevcu nastao zbog para. „To se dogodilo 2001, mnogo pre nego što sam ovde postao direktor”, kaže Jacanović.

Dan kasnije, od Dragane Spasić-Đurić, višeg kustosa požarevačkog muzeja, zadužene za zbirku iz Viminacijuma koja je bila u Beču dok je NIN bio u Požarevcu, saznajemo da je Muzej napustio projekat zato što su tri decenije (od 1974) dobijali predmete sa iskopavanja „u nekonzerviranom stanju, u terenskoj, neadekvatnoj, nezakonskoj ambalaži”. Ona za NIN svedoči:

„Reč je o 40 000 predmeta a konzervacija jednog predmeta košta i po 200 i 300 hiljada dinara. To je bio ogroman namet na nas, nismo mogli da konkurišemo za sredstva u Ministarstvu kulture jer su za ista ta sredstva konkurisali Arheološki institut i Republički zavod za zaštitu spomenika. Pokretni arheološki materijal sa Viminacijuma je stigao poslednji put 2001. A po zakonu o zaštiti kulturnih dobara, bez obzira na to jesmo li mi u projektu ili nismo, za pokretan materijal je i dalje nadležan Narodni muzej u Požarevcu.”

Direktor Jacanović je uveren da bi eksponati sa novih iskopavanja, koji se sada nalaze u montažnim kućama TE Kostolac, trebalo da stignu krajem godine u Muzej u Požarevcu. Kaže da je to veliki poduhvat, da je lako iskopati, a teško sačuvati, i da je Korać uložio veliki trud da ono što je iskopao i sačuva. „Sem što taj akvadukt propada, ali to će vam već Korać objasniti – zašto”, dodaje u trenutku kada Miomir Korać ulazi u Muzej. Pitamo Koraća: zašto? „Pitajte direktorku Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a ne mene. Akvadukt je primer nebrige, propada na kiši, jer nam ove godine Ministarstvo kulture nije dalo nijedan dinar. Moja je samo moralna odgovornost.” Iz Zavoda je stigao podatak da su oni 18 miliona dinara u dugu zbog ovog projekta? „Te 2003. smo imali obimne radove. Sa Kopovima je bio potpisan ugovor na šest miliona, ali radili smo 11 meseci, umesto predviđena tri. Pronašli smo akvadukt, angažovano je mnogo radnika van dogovora, kopovi su nadirali i morali smo to da uradimo. Očekivali smo da će nam Republički zavod refundirati taj novac. E, dotična gospođa direktorka nam lepo vrati sve te račune. Dakle, saradnja sa Zavodom je nula. Za digitalizaciju bilo je sedam miliona a za ekipu i angažovanje vozila i benzin još četiri. Ona nama nije dala taj novac. Ako novac ne date, onda gospodo niste u timu, neću ja stalno da se okrećem iza leđa da proveravam ko vesla unazad”, ljutito će Korać i obećava nam da će nas odvesti do akvadukta, kasnije.

„Ladom nivom” ima 12 km do Kostolca. Severoistočno. Put yombast, ali pristojan. Prolazimo kroz deponije smeća. Pričaju nam kako je Viminacijum u rimsko doba bio grad s najvišim statusom slobodnog grada, u kojem je bila smeštena jedna a najčešće dve rimske legije. Svi gradovi tog tipa su se jednom oporavili posle Huna, sem Viminacijuma. Na Singidunumu je podignut Beograd, na Sirmijumu Mitrovica, na Emoni LJubljana, na Naisu Niš... Međutim, na Viminacijumu su danas njive. I dve bele „šatre”. Ispod jedne su rimske terme, a ispod druge severni bedem, severna kapija Porta pretorija vojnog logora u kojem je bila smeštena rimska legija. Treća, na kojoj su radili majstori “punom parom” i kad smo došli tog subotnjeg prepodneva, podiže se iznad „mauzoleja”, zapravo grobnice za koju je dr Korać posumnjao da je Hostilijanova.

I čim smo stigli do prve „šatre”, zapravo betonsko-drvene konstrukcije preko koje je zategnuta jaka francuska tenda, prišao nam je jedan čuvar, da se uveri ko smo. I izdaleka i izbliza te „šatre” izgledaju, da ne grešimo dušu, svetski. „Akademik Kujunyić sa Arhitektonskog fakulteta je osmislio ove konstrukcije. Ova treća, najveća, biće zasad pokrivena ovim francuskim tendama, a onda ćemo valjda ubrzo uspeti da je pokrijemo leksanom. Zato već ima i ime: Kristalni mauzolej. To je najnovija tehnologija, zato što će je Unesko zahtevati kada jednom Viminacijum bude u Uneskovoj baštini”, kaže Korać. Zato je konstrukcija za Kristalni mauzolej koštala oko 10 miliona dinara, i to bez leksana. Oko šest miliona, plus betonski radovi, oko četiri miliona za betonski sarkofag oko mauzoleja. One druge dve “šatre” su jeftinije.

Tih 450 hektara rimskog grada je obeleženo sa dvadesetak velikih spomenika međaša. Na njima piše da je lokalitet pod zaštitom države, a do 2002. godine Viminacijum je pljačkan kapom, šakom i detektorom. Optužbe su na sudu padale zato što su se pljačkaši pravdali da nisu znali da je to nacionalno blago. Sad više nije tako, ne samo zbog belega nego i zbog 12 čuvara koji danonoćno čuvaju Viminacijum. „Za arheološko otkrivanje jednog ovakvog prostora potrebno je deset sezona”, pokazuje nam freske i mozaike kojima su ukrašene rimske terme dr Korać, „a mi smo to uradili za sezonu i po, dve. Kako? Primenom najnovije tehnologije. U svoje timove smo uključili čitav niz naučnika, one koji se bave daljinskom detekcijom, geomorfologijom, geofizikom, pa veštačkom inteligencijom, trodimenzionalnim oblicima. Prošla su vremena intuitivne arheologije. Prvo smo, dakle, virtuelno otkrili grad. Od tih 22, otkrivena su tri objekta, sa akvaduktom četiri. Da smo ih radili na klasičan način trebalo bi nam trideset, četrdeset godina. Ove godine planiramo istraživanje luksuznih četvrti”.

A to sve skupa i košta, kaže Korać. Koliko? Novine pisale 156 miliona dinara. Po Požarevcu kolaju priče da vam je na računu 310 miliona? „Ma 980 miliona, kad vam kažem”, trudi se da bude duhovit Korać. „Ja bih samo da se sretnem sa gospodinom Vladimirom Đorđevićem i da čoveka zamolim da mi da tih 50 miliona dinara, za koje je rekao da nam EPS daje svake godine”, sad je pomalo uvređen dr Korać. I kaže da su za ovih nekoliko godina otkako je obnovljen projekat, jedini finansijeri Viminacijuma bili ministarstva rudarstva i energetike, nauke i kulture. „Praktično, vlada i država.

Ministarstvo nauke je zaposlilo 14 mladih istraživača na Viminacijumu. Tu je već nekoliko doktora nauka i pet, šest magistara. A Ministarstvo rudarstva i energetike ulaže 6 do 8 miliona dinara godišnje. Za ovu godinu oko 7 miliona i 740 hiljada dinara. To nam daje JP Površinski kopovi Kostolac. Kopovi nam pomažu i više od te sume jer plaćaju, na primer, čuvarsku službu, a to je veliki novac, 12 ljudi.

Mi bijemo bitku s tim gde da se kopovi dalje razvijaju do 2040. godine a da ne ugroze antičko tkivo ovog grada. Tu smo, očito, neke razne interese dodirnuli. Pretprošle godine su ministarstva kulture i nauke izdvojila 16 miliona dinara. A ove godine od kulture nismo dobili ništa. Nauka je nastavila sa nekih svojih sedam do osam miliona dinara. I to je sve”, pristaje da ispostavi račun dr Korać.

A cilj ovog projekta nije samo naučno istraživanje. Jer su zalihe uglja i opstanak TE Kostolac procenjeni do 2040. pa se treba okrenuti turizmu. Da Viminacijum sam sebe otplati. Imamo Dunav, baš tu na par kilometara od Viminacijuma. A Dunav je EU proglasila rekom kulture, pa kad prođe brod, zaustavimo ga ovde, putnike na arheobuseve, pa do arheološkog parka a tamo Hostilijan i akvadukt i kupatila i Porta pretorija i luksuzne četvrti, i šta još sve ne pronađemo. Malo monografije, malo planeri, majčice, kačketići, malo igračke, malo sladoled i eto ti biznis. Sto evra po putniku, sto putnika po brodu, 500 brodova godišnje, pa računaj. Kao svuda u normalnom svetu. Goran Đukić bi rekao: „Turizam? Idiotizam. Pa ne može ispod oyaka Englez da ručava. Imaju bre Tursku, Grčku, Egipat, sve će ovde da stignu. Ta termoelektrana je na groblju napravljena. Sad ‘oće i hoteli na groblje. Ovde bre samo umiru od raka! Ko će da vodi taj turizam?”

Došli smo i do mauzoleja. Pušta nas Korać do same grobnice “u kojoj je, možda, spaljen Hostilijan”. Onaj imperator što je umro od kuge.

A radnik Mića iz Kostolca, koji radi na „mauzoleju”, kaže da je tu „radi Miška i radi Jareta, radio sam kad su bili studenti, kad se otkopavalo za elektranu, ta ispitivanja, to im bila škola, šta li”.

Zapucamo „nivom” preko njive, kad ono, četiri Romkinje, šetaju, yaraju štapićima po njivi. Kiša samo što je stala. Mi pred njih. One odmah u kontranapad: “Mi se nadamo da nađemo neku perlicu, neku bakrušicu. Za leba i cigare. Nego da se mi dogovorimo, da vi nama dajete dnevnicu, da plaćate i da mi slobodno šetamo po njivi, perlice, parice sve što nađemo vama da predamo, a vi nama dnevnicu, mi se slažemo i sa tim, da ne bi nas jurili i ganjali.” Ma jok, ne ganjamo mi, mi smo novinari. „Jes, novinari, a onaj u yipa, taj je ovde glavni, s bata Jareta.” Sanja Jovanović kaže da ima muža, sina, ćerku, snaju. I da joj je muž radio sa arheolozima, al’ mu nisu platili. „Kopao je za te šatore, dnevnicu nije dobio. I ništa ga nisu isplatili. I lopata ostala, i ašov ostao, i sve ostalo kod njih, naše”, kaže Sanja.

I kome ćete da prodate, ako nađete nešto?

„Pa, ima, na pijacu se zar malo prodaje. Evo izađite na buvljaku, će vidite.”

Nego, na rastanku nam naši domaćini Jare i Miško ponudiše kesu s antičkim parčićima cigle. Da izaberemo po jedan. Na svakom latinska mudrost.

Zlato, naravno, ne nude. Zlato je u Narodnom muzeju u Beogradu. „I znaš kad će da se vrati iz Beograda? Nikad. Ko i ono pedeset i četvrte što je otišlo na ekspertizu beogradsku i nije se nikad vratilo”, kazao bi Đurić iz SPO-a.

Gordana Marković, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije Spasićemo akvadukt! Odgovarajući na optužbe Miomira Koraća, direktorka Zavoda kaže: Informacija da Zavod odustaje od Viminacijuma je netačna - Nesporazum je nastao 2003. godine. Prema Ugovoru o poslovnoj saradnji predviđeni su aneksi ugovora za svako iskopavanje posebno. Institut je u 2003. godini samoinicijativno obavio niz poslova bez sklapanja aneksa čime je Zavod bio isključen iz odlučivanja o toku i načinu iskopavanja. Osim toga, Zavod zbog ovakvog načina rada nije imao uticaja niti uvida u načinjene troškove koje je pravio Institut bez prethodno obezbeđenih sredstava. Prema informaciji iz Ministarstva kulture, ne postoji zahtev za izdavanje Rešenja o dozvoli za vršenje arheoloških iskopavanja i istraživanja od strane Arheološkog instituta. Zavod planira da uđe u pregovore sa investitorom radi obezbeđivanja sredstava za radove u ovoj godini kao i da nastavi saradnju sa Arheološkim institutom. Informacija da Zavod odustaje od ovog projekta je netačna. Sredstva za Viminacijum izdvaja na prvom mestu investitor (Ministarstvo za rudarstvo i energetiku), a izuzetno i Ministarstvo kulture Republike Srbije. Zavod ovako obezbeđena sredstva koristi za radove na iskopavanjima. U tome učestvuje i Arheološki institut na osnovu Ugovora sa Zavodom. U periodu 2002 – 2004. godine utrošeno je oko 18 miliona dinara. Tokom radova na Viminacijumu 2003. godine, Zavod je potrošio iz sopstvenih sredstava iznos od 6 200 000 dinara finansirajući i rad Arheološkog instituta. Ovi radovi vršeni su bez Ugovora sa investitorom. Dug je refundiran Zavodu od strane Elektroprivrede Srbije oktobra 2004. godine zahvaljujući zalaganju gospodina ministra energetike. Za navedena potraživanja od 11 miliona dinara ne postoje aneksi Ugovora čije zaključivanje predviđa Ugovor o poslovnoj saradnji. Računi ispostavljeni od strane Arheološkog instituta (iznos od oko 11 000 000) u periodu avgust 2003 – juni 2004. godine su vraćeni Institutu, jer nisu obrazloženi. Na sastanku u Zavodu, direktor Arheološkog instituta, gospodin Vasić je izjavio da su računi koji se odnose na digitalizaciju podataka (iznos od oko 7 000 000) greškom dostavljeni Zavodu jer se radi o poslu u sklopu sistematskih iskopavanja koja finansira Ministarstvo za nauku i tehnologiju. Za sporni ostatak od 4 000 000, do danas Zavodu od Instituta nije dostavljena specifikacija niti prateća dokumentacija, iako je obećana. Zaštitna arheološka iskopavanja akvadukta završena su decembra 2003. godine. Zbog širenja kopa izmeštena je deonica obe trase akvadukta.. Preventivna konzervacija je urađena u 2003. godini. Privremeno postavljene zaštitne konstrukcije su delimično nestale, pokradene. I činjenica je da otkriven akvadukt propada. U 2004. godini nisu izdvojena sredstva za projekat i izvođenje trajne zaštite od strane investitora. U Plan rada Zavoda za 2005. godinu ušli su radovi na konzervaciji i projekat zaštitne konstrukcije. Podnet je zahtev za odobravanje sredstava Ministarstvu kulture za šta postoji i načelna saglasnost. Ovaj projekat je u pripremi u Zavodu i čim se novac obezbedi mogli bismo da ga realizujemo. To radi stručni tim Zavoda koji je od početka prisutan u Viminacijumu.