Kako ostati pobednik

Pre koju godinu televizija je godišnjicu pobede nad fašizmom obeležila snimkom parade (poslednje) iz 1985. godine. Svesno ili ne, taj TV događaj je pokazao da se naš doživljaj nas samih kao pobednika nad fašizmom završio negde otprilike u to vreme i da otad nemamo svome antifašizmu šta da pridodamo.

Istina je da bi proslavljanje te pobede i naše svrstavanje u tabor pobednika uglavnom bilo lišeno svakog smisla. Zemlja koju su 1999. godine bombardovali združeni pobednici i poraženi iz tog rata (osim Sovjeta) svakako ne bi mogla da računa na neki naročiti prestiž iz činjenice da se borila na strani pobednika, čak i kada bi taj status bio priznat od strane drugih činilaca, a ti činioci su, ponavljamo, isti oni koji su nas bombardovali krajem 20. veka. I, ako ćemo pošteno, nije jasno ni kakav smo prosperitet videli ni onda kada je taj status bio neosporan. Nemačka je, na primer, našim zahtevima za reparacije suprotstavljala argument da nam glavnu štetu u tom ratu nisu naneli oni kao okupatori nego mi sami sebi, a što se tiče susednih zemalja koje su nas aprila 1941. godine napale, kao recimo Bugarska, Josip Broz Tito je odustao od svih potraživanja, zarad posleratnog komunističkog bratstva.

Najveći, međutim, problem, bilo je domaće zamagljivanje istorije koje je iz političkih razloga sprovođeno više od pedeset godina, a u nekom obimu traje i danas. Što je, na kraju 20. veka, dovelo do toga da smo posumnjali u sve što smo mislili da smo znali, počev od toga ko se i na čijoj strani borio, pa dotle nije li našim precima bilo bolje da su 27. marta ostali kod kuće i prepustili istoriju onima koji su imali bolje mogućnosti da na nju utiču.

Nije, dakle, bilo u pitanju samo to što više nije bilo važno da li smo bili na strani pobednika, već više nismo umeli da odgovorimo na pitanje: jesmo li doista? Mit o pobedi nad fašizmom koju su za narode Jugoslavije izborili partizani, za čije negovanje je bila zadužena JNA, umro je onako kako je umirala i ta vojska. Poslednji put smo ga u punom sjaju, uistinu, videli na toj paradi.

Dolazile su devedesete sa sveukupnim antikomunizmom i istorijskim revizionizmom. Počeli su da na površinu izlaze detalji o diskutabilnom antifašizmu partizanskog pokreta, u svetlu pregovora koji su 1943. godine, negde u vreme bitke na Neretvi, vođeni između partizana i Nemaca. U emisiji beogradske televizije dvojica od trojice članova te visoke partizanske pregovaračke delegacije, Milovan Đilas i Vladimir Velebit (treći je bio Koča Popović), potvrdili su da su tajni pregovori vođeni o prekidu neprijateljstava između partizana i Nemaca u slučaju iskrcavanja saveznika na Balkan, što je bila varijanta – aktuelna tih dana – koja je predstavljala opasnost i za jedne i za druge. Đilas je tom prilikom otišao čak toliko daleko da je rekao kako veruje da bi – da su se Anglo-Amerikanci doista iskrcali na Balkan – do tog primirja zaista i došlo, svejedno da li kao rezultat sporazuma ili prećutno.

Ovo šokantno saznanje prošlo je prilično neopaženo, možda stoga što će u danima koji će uslediti jačati politički uticaji supruge Slobodana Miloševića. Mada, činjenica je da ni inače istoričari ni političari nisu pružali veliki otpor pričama o komunistima kao nosiocima otpora protiv okupatora. U tom smislu čak nikad nije ukazivano na uvek očiglednu činjenicu da je rodoljubivi poziv narodima Jugoslavije da ustanu protiv okupatora KPJ uputila ne nakon napada na Jugoslaviju, nego nakon napada na Sovjetski Savez.

Na drugoj strani, mesto pod suncem tražili su suparnici, četnici. Odrediti mesto četnika u fašističko-antifašističkom referentnom sistemu je krajnje teško jer je reč o heterogenom pokretu, izvorno antifašističkom, ali čiji su nekoordinisani komandanti pravili separatne lokalne aranžmane sa okupatorima, već prema prilikama koje nigde nisu bile lake.

Nezavisno od ovih, bolno očiglednih činjenica, Vuk Drašković je već uveliko u to doba trubio o gerilskom antifašističkom pokretu đenerala Draže Mihailovića, i to utoliko više ukoliko su njegovi – Draškovićevi – sledbenici više ličili na četnike iz filmova Veljka Bulajića.

Vremenom je Drašković svoju politiku počeo da formuliše kao zalaganje za nacionalno pomirenje, sa ciljem da sebe nametne kao nacionalnog pomiritelja, pričajući o potrebi “da se završi građanski rat”, iako je i ovde sasvim očigledno bila samo reč o rehabilitaciji đenerala Mihailovića i četničkog pokreta.

Tragikomični rezultati ove politike dosežu do današnjih dana. Pritisnut potrebom da obezbedi legitimitet svojoj struji unutar podeljenog SPO-a, Drašković i lojalni funkcioneri pričaju o istorijskom trijumfu svoje ideje, koji je, eto, verifikovan time što je vlada preuzela da delom finansira sabor na Ravnoj gori. U stvari, reč je samo o tome kako da SPO i njegov predsednik prebrode problem koji se sastoji u tome da je postojala pretnja od alternativnog sabora na Ravnoj gori, koji bi organizovali Draškovićevi pobunjenici okupljeni oko Veroljuba Stevanovića. Odlukom o delimičnom finansiranju, vlada je pomogla ministru inostranih poslova SCG i rešila eventualno pitanje koji bi sabor bio “pravi”.

Dakle, nesrećna je okolnost da istoričari, verovatno izbegavajući da se mešaju u dnevnu politiku, nisu bili motivisani da razvežu čvorove iz ne tako davne prošlosti, zbog kojih ni danas ne znamo, na primer, približan broj žrtava u ratu (što je uvek predmet politizacije, i danas kao i pre nekoliko decenija), i to kako ukupan broj žrtava tako ni broj žrtava na pojedinačnim stratištima, kao na primer u Kragujevcu ili u Kraljevu, kao ni detalje o događajima koji su tome prethodili.

Dakle, ako bismo i rešili da proslavljamo Dan pobede i održavamo paradu, kako je to običaj u nekim zemljama, problem je što više nismo ona zemlja koja se dičila pobedom u ratu, niti njenu vojsku vidimo kao naslednika “četvrte oružane sile” u Evropi onoga doba. Dolazimo do toga da smo godine Drugog svetskog rata potrošili mnogo više ratujući između sebe nego boreći se protiv fašizma. Što i jeste tako. Pa ako smo makar sa tim raščistili, onda ispadanje iz stroja pobednika nije bilo uzalud.

Kako je Srbija postala “gubitnik na strani pobednika”? Siniša Kovačević, dramski pisac Zbog analfabeta i srebroljuba Prvi razlog je Jalta. Drugi je naša nesolidnost i istorijska nedoraslost. Baltički narodi, kao i hrvatski narod, dva puta su bili na pogrešnoj strani i oba puta su uspešno preplivavali na stranu pobednika. A kod nas se dešavalo suprotno. Za trenutno stanje najkrivlji su oni koji nisu shvatili da je Berlinski zid pao, koji su propustili priliku da u ključnom istorijskom trenutku umesto drugovi i drugarice kažu dame i gospodo, koji nisu prepoznali istorijsku nužnost prelaska na višestranački sistem nego su budalili i laprdali o nekakvom nestranačkom pluralizmu, koji nisu shvatili da treba da se odreknu svih boljševičkih insignija i komunističkih svetonazora. Krivi smo i mi kao narod jer smo dozvolili da u tako prelomnim istorijskim situacijama na čelu države budu nedobronamerne neznalice, političke analfabete i srebroljubi. Ne samo političku nego i mentalnu mapu Srbije tog trenutka kreirali su nišči duhom. Branka Prpa, istoričar Sami smo to hteli Pet pobednika u Drugom svetskom ratu su Velika Britanija, Sovjetski Savez, Sjedinjene Države, Francuska i Jugoslavija. E sad, kako smo mi s te pozicije došli na poziciju na kojoj smo sad, nad tim treba da se zamislimo. Jer, ako niko iz ove zemlje ne ode na 60. godišnjicu Aušvica, ako niko ne obeleži 60 godina od oslobođenja Beograda, to znači da mi hoćemo da budemo gubitnici. Niko nas ne tera na to već mi to očigledno želimo. Nemamo poštovanja ni prema vlastitim žrtvama. Bojan Dimitrijević, istoričar Gubitnici na rate Srbi su bili gubitnici i 1945, samo što to nisu znali. Srpski nacionalni antifašistički pokret obeležen u liku đenerala Mihailovića i kolaboristički obeležen u liku đenerala Nedića bili su poraženi od partizana. Činjenica da su partizani pobedili zamagljuje činjenicu da je Srbija izgubila i teritoriju i dinastiju i primat u vojsci, ali i neku srpsku demokratiju koja je nastala polovinom devetnaestog veka. Činjenica da je došla nova ideologija zamaglila je, dakle, činjenicu da su Srbi gubitnici, što je, opet, postalo očigledno tek slomom te ideologije. Reklo bi se da su Srbi gubitnici na odloženo. Stevan Mirković, general Ovo je prolazno Nisu Srbi prešli na stranu gubitnika i svi pravi Srbi su i danas na toj pobedničkoj, antifašističkoj strani. To što neka vlast iz ideoloških razloga ne želi da obeleži neke praznike, to je prolazno i to Srbiji ne može oduzeti sve ono što je uradila u Drugom svetskom ratu i posle rata u osnivanju Ujedinjenih nacija, KEBS-a i drugih organizacija. Moramo znati da Srbije nema bez tih značajnih momenata njene istorije i to niko ne može da izbriše. Kao što niko iz mene ne može da izbriše Sremski front gde sam imao svoje vatreno krštenje i gde sam ranjen. Jer, bez toga ja sam mrtav čovek. Siguran sam da će ponovo doći vreme da će se Srbija ponositi ovim značajnim datumima jer ljudi sve više pokazuju da nisu za te promene u koje nas guraju. Božidar Nikolić, urednik redakcije za istoriju RTS-a Pobeđujući – izgubili smo Manje je poznato da je Hitlerova Nemačka predstavljala sebe kao novu Evropu i da su nacisti sebe prikazivali kao borce za moderniju, efikasniju Evropu. E sad, mi smo bili sa onima koji su pobedili tu opasnost ali smo pobeđujući zlo ostali u zlu jer smo ostali u državi koja u sebi nije imala ničeg evropskog i koja se u svojoj poslednjoj etapi raspala u krvi. Mi smo na stranu gubitnika, dakle, došli paradoksom da smo pobedivši u ratu, zapravo izgubili. Radoš LJušić, istoričar Osveta poraženih Postali smo gubitnici na strani pobednika nesmotrenom i – teška je reč, ali pravi izraz bio bi – nekom između budalaste i naivne politike. To je politika koja nas je otuđila od onih s kojima smo trijumfovali 1918. i 1945. godine. Devedeset prva godina i sve što se u njoj dogodilo odgovor nam je na 1918. Naš poraz je osveta onih koji su poraženi te godine. Saveznici su nas prepustili toj osveti. Sa blagim izuzetkom Sjedinjenih Američkih Država.