Publika

Poznajem čoveka koji ima čudnu pasiju. Odnosno profesiju. Ostao je bez posla, od onih je koji su proglašeni „viškom”. Suvišan je čovek. Ima vremena.

Makar tri puta sedmično, mada biva i češće, on se pažljivo obrije, lepo očešlja i odene koliko urednije može. Pa se zaputi u neki od studija mnogobrojnih televizijskih stanica, tamo gde se “uživo” snimaju važni razgovori važnih ličnosti. Čovek kojeg poznajem je deo publike. Čak ga prijatelji tako i zovu, nadenuli su mu nadimak – Publika.

“Šta radiš Publika?” pitaju ga. “Izvini, nemam vremena, žurim na snimanje!” odgovara on važno. I onda, tamo, u nekome od studija – sedi, obično na kakvoj neudobnoj klupi, prati razgovor, povremeno aplaudira, povremeno sa drugima žagori, a jedanput je postavio i pitanje. Tačnije rečeno, pre svega ovoga, čeka da snimanje počne, nekada i po nekoliko časova, jer publika mora znatno ranije da dođe, zatim sluša uputstva organizatora, odnosno njegova naređenja, kada treba tapšati, kada se treba nasmejati, kada važno potvrđivati glavom… Zanimljivo je to. Uz sve, zanimljivo je gledati i kako se reflektori lagano pretvaraju u mala sunca, pa u velika sunca, kako scenski radnici razmeštaju udobne fotelje za važne goste, kako šminkeri ne štede na puderu koji prikriva crvenilo obraza i kapljice znoja, kako se voditelj pojavljuje, nekom oveštalom šalom pokušava da oraspoloži prisutne ljude u publici, jer mu od njih zavisi “atmosfera” emisije… Zanimljivo je i kada važni gosti dođu, kako se ljubazno pozdravljaju sa svima, kako se sa nekima čak i rukuju…

A onda, veliko uzbuđenje, emisija počinje. Kamera je novo “svevideće oko”. Čovek kojeg poznajem, čovek zvani Publika, jedan je od najiskusnijih u publici. On nikada ne pokazuje dosadu, na njegovom licu nikada ne možete videti trag neverice ili nerazumevanja, on zna da se svakog trenutka može naći u kadru. Zato ga režiseri vole. On im je najsigurniji. On ili reklame.

Dabome, zanimljivo je i kada se snimanje završi. Niko više ne obraća pažnju na publiku. Važni ljudi, nekada i voditelj, mada je tokom emisije razgovor neprestano bio na ivici svađe, odlaze u neki lep restoran da se ispričaju, a publika se razilazi, najčešće na ivici tuče, u raspravi ko je kome pokazao, ko je koga nadgovorio…

Čovek kojeg poznajem voli da posećuje javna snimanja. Nekada svi dobiju po sok ili sendvič, nekada propusnicu za drugo snimanje, nekada privezak za ključeve, a dešava se da im organizator obeća i pola dnevnice. O tome šta se sve može videti, da ne pričam. Sve je to već prava profesija Publike. Sve je to već postalo njegov život. Naš život. Valjda je zato jedan jedini put postavio pitanje. Rekao je: “Molim vas, recite nam, šta će biti sa nama?” Za odgovor nije bilo vremena, već je emitovana odjavna špica, velika sunca su postala mala, da bi mala sunca postala isključeni reflektori, a prisutni ljudi samo pogrbljene siluete.