Priznanja bez svedoka

Da nije “Politike”, vest bi prošla skoro sasvim nezapaženo iako bi mogla da ima značajne posledice po budući tok dva, verovatno, najvažnija sudska procesa koja se trenutno vode u srpskim sudovima. Reč je o suđenjima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, i objedinjeni proces za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, i advokatu Vesni Radomirović koja se po službenoj dužnosti pojavljuje u oba procesa.

Kao branilac po službenoj dužnosti, ona je potpisala zapisnike iz pretkrivičnog postupka u kojima osumnjičeni Zvezdan Jovanović, odnosno Rade Marković, priznaju svoje učešće u ovim zločinima. Ova priznanja, koja kasnije više neće biti ponovljena, postaju izuzetno važan deo dokaznog materijala tužilaštva.

Ali, Disciplinski sud Advokatske komore Beograda sada donosi odluku: advokat Vesna Radomirović odgovorna je zato što je potpisala zapisnike sa saslušanja Zvezdana Jovanovića i Radeta Markovića, iako tim saslušanjima nije prisustvovala. Težak prekršaj. Kazna, u prvom stepenu, prilično blaga. Pedeset hiljada dinara.

Zakonik o krivičnom postupku, inače, ovde je sasvim jasan: iskazi dati bez prisustva branioca, ništavni su. Neupotrebljivi za sud. Ovo se odnosi i na period “Sablje”, iako je tada, suprotno Ustavu, bilo suspendovano pravo na odbranu.

Prema saznanjima NIN-a, advokat Radomirović priznala je da nije prisustvovala saslušanju bivšeg šefa DB-a Radeta Markovića. Odnosno, kazala je da je zapisnik o Markovićevom saslušanju već bio odštampan kad je ona stigla, a onda ga je ona samo potpisala.

Što se, pak, Zvezdana Jovanovića tiče, Radomirovićeva je ponovila tvrdnju da je tom saslušanju, u kome on priznaje da je premijera “ubio lično”, prisustvovala. I da je pre saslušanja sa svojim klijentom obavila, zakonom obavezni, poverljivi razgovor. Disciplinski sud Advokatske komore Beograda, međutim, poverovao je ne njoj nego dvama svedocima, koji su ustvrdili kako im je advokat Vesna Radomirović svojevremeno priznala da ni saslušanju Zvezdana Jovanovića, zapravo, nije prisustvovala, već da je zapisnik potpisala post festum.

U trenutku pisanja ovog teksta (sreda, 29. jun), presuda Disciplinskog suda još nije postala pravosnažna, budući da pravo žalbe – koje imaju i Vesna Radomirović i tužilac, eventualno nezadovoljan visinom kazne – ističe u četvrtak 30. juna.

I, šta ako (kada?) presuda protiv Vesne Radomirović postane pravosnažna? Kakvog će to uticaja imati na suđenja pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu?

Odluka Disciplinskog suda Advokatske komore nema obavezujuće dejstvo na pravi sud; dakle, iskazi Zvezdana Jovanovića i Radeta Markovića neće automatski biti izuzeti iz postupka zato što je Advokatska komora utvrdila da su dati nezakonito, tj. bez obaveznog prisustva branioca.

S druge strane, s obzirom na težinu prekršaja, a pogotovo s obzirom na to da je reč o postupku vođenom pred ozbiljnom institucijom kakva je Advokatska komora, sudije Specijalnog suda neće moći tek tako da se ogluše o presudu protiv Vesne Radomirović. Moraće i ovu činjenicu da uzmu u razmatranje prilikom odmeravanja težine dokaza.

Ovo pogotovo ako Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića, učini ono što najavljuje kad presuda protiv Vesne Radomirović postane pravosnažna, i podnese zvaničan zahtev za izuzimanje Jovanovićeve izjave.

Postoji ovde još spornih detalja, koji celu stvar oko Jovanovićevog priznanja čine još mutnijom. Prvi među njima moglo bi da bude pitanje: kako se baš Vesna Radomirović oba puta našla u poziciji branioca po službenoj dužnosti u ovako važnim slučajevima?

Procedura, u principu, ide ovako: Advokatska komora Beograda (AKB) svakog meseca svim sudovima i policiji dostavlja ažurirani spisak svojih članova, onih koji žele da budu branioci po službenoj dužnosti. Pa se sa tog spiska pozivaju, redom, i ko pristane, dodeljuje se klijentu. U čemu je problem? U tome što advokat Vesna Radomirović uopšte nije na ovom spisku! Te, stoga, nije ni mogla da bude pozvana da priskoči u pravnu pomoć Z. Jovanoviću i R. Markoviću. Ovo znamo zato što imamo potvrdu koju je potpisao i pečatom overio predsednik AKB-a Vojislav Nedić.

Sitnih problema, poput ovog, ima još. Recimo, to što su mediji vest o priznanju

Zvezdana Jovanovića objavili pre nego što je saslušanje, na kome je on priznao ubistvo, uopšte i počelo. Naime, u 16:53, 7. aprila 2003. godine, B92 stavlja na svoj sajt: “Kako B92 saznaje iz izvora bliskih istrazi, Zvezdan Jovanović je nakon 10 dana ćutanja od hapšenja, istražnom sudiji priznao ubistvo. Prema njegovom iskazu, on je pucao na Đinđića iz ubeđenja, a ne zbog novca.” A saslušanje pred istražnim sudijom, na kom on daje iskaz, počelo je tek u 20:15, tog 7. aprila 2003. godine.

Spomenimo još dva detalja, jedan iz teksta (spornog) priznanja i drugi iz načina na koji je priznanje provereno.

Zvezdan Jovanović, naime, govori kako su premijera Zorana Đinđića iz Gepratove 14, kancelarija 55, vrebali i 10. i 11. marta, ali da on tih dana nije došao na posao, u Vladu Srbije. Đinđićeva sekretarica Biljana Stankov, međutim, pred Specijalnim sudom kazala je da je Zoran Đinđić 10. marta bio u vladi; štaviše, da je i tog dana, kao i uvek, ušao na ulaz broj 5 pred kojim će biti ubijen 12. marta. Očigledno, nešto ovde ne štima. Uzgred, u vreme kad je zapisano Jovanovićevo priznanje, nije bilo poznato šta kaže Biljana Stankov, budući da je ona svoj prvi iskaz dala tek pred Specijalnim sudom ove godine.

Interesantan je i način na koji je proverena verodostojnost priznanja Zvezdana Jovanovića; nije proverena. On nije izveden iz CZ-a, da odvede inspektore i policiju i pokaže im gde je ulica Admirala Geprata, gde je ta zgrada broj 14, i kancelarija 55 iz koje je pucao – postupak koji se uvek preduzima kako bi se proverilo da osoba koja priznaje krivično delo, možda, ne “pokriva” nekog drugog, što nije tako retko kao što se možda čini.

Zašto to nije učinjeno? Predloženo objašnjenje još je čudnije. Rodoljub Milović, potpukovnik policije, tada u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala, kazao je 27. decembra 2004. godine, pred Specijalnim sudom, kako Z. Jovanovića nisu vodili da im pokaže Gepratovu na njegov zahtev, “zato što nije hteo da remeti lice mesta”. Prethodno su ga, inače, vodili da im pokaže Saveznu skupštinu i Bubanj potok, mesta na kojima su prema optužnici prethodno pripremani atentati na premijera, što govori da je pokazivanje lica mesta od strane osumnjičenog važna istražna radnja.

Najzad, valja podsetiti i na još dve činjenice: da Zvezdana Jovanovića nijedan od (brojnih) neposrednih očevidaca nije video na licu mesta, u Gepratovoj 14, kao i da DNK analize izvršene u Nemačkoj, u Visbadenu, njega nisu povezale ni sa kancelarijom 55, ni sa puškom kojom je, prema optužnici, on pucao 12. marta.

Sve ovo, naravno, ne mora da znači da Zvezdan Jovanović nije pucao na premijera i njegovog telohranitelja, ili da nije učestvovao u toj zaveri. Ali, isto tako, preko ovih nelogičnosti ne sme se preći bez ikakvog objašnjenja. Ne, ako je cilj zaista da se do kraja raskrinka tragedija od 12. marta 2003. godine. Ili su sve ovo propusti koji su namerno ostavljeni kako bi optuženima pružili manevarski prostor, u sklopu nekog mnogo šireg plana? Deluje šašavo, ali...