Sporazum o savezništvu

Naposletku se i to dogodilo. Srbija i Crna Gora i NATO su potpisali sporazum po kome je snagama Severnoatlantske alijanse dozvoljeno da koriste, kako stoji u saopštenju, „kopnene linije komunikacije preko teritorije SCG u slučaju da te snage imaju potrebu da intervenišu u regionu”. Tekst sporazuma još nije u potpunosti poznat javnosti, verovatno se čeka da bude ratifikovan u domaćim institucijama. U tom slučaju, ne ostaje nam ništa drugo nego samo da nagađamo šta sve u tom dokumentu stoji.

Izjave za javnost posle potpisivanja sporazuma su prilično pažljivo sricane. Prema Draškoviću i Sheferu, ustupak snagama NATO-a koji je napravila državna zajednica SCG pravda se potrebom da se što efikasnije reaguje u slučaju da dođe do eskalacije sukoba na Kosovu, poput onog od 17. marta prošle godine. Ova odrednica bi, u najmanju ruku, trebalo da dodatno zabrine Beograd i preostale Srbe na Kosovu. Da li to znači da kompletne snage KFOR-a i UNMIK policije na Kosovu nisu sposobne da zadrže Albance? Da li će se ponoviti nasilje poput onoga od 17. marta prošle godine?

Ministar odbrane Prvoslav Davinić je dan kasnije izjavio da po ovom sporazumu NATO sme da koristi našu teritoriju isključivo za transport trupa na teritoriju Kosova i Metohije a nikako za potrebe sukoba sa drugim zemljama. Ta izjava ne iznenađuje jer teško je poverovati da će teritorija Srbije biti od neke koristi snagama NATO-a kao podrška za sukobe u Iraku i Avganistanu.

Niko ne spori da NATO treba da angažuje sve svoje potencijale da spreči ponavljanje nasilja nad Srbima i ostalim nealbancima. Takođe, malo ko može da kritikuje odluku države da snagama Alijanse ustupi saobraćajnice kako bi se zaštitili životi i domovi Srba na Kosovu. Sa druge strane, teško je oteti se utisku da ako najave o novim sukobima uzimaju ovako ozbiljno, sigurno postoji način da se nasilje spreči političkim putem. Ili ako treba, policijskim. Takođe je teško poverovati da snage KFOR-a nemaju mogućnost da samostalno spreče bilo kakvu eskalaciju sukoba na Kosovu, bez potrebe dovođenja dodatnih snaga. Na kraju, ako nasilje nad Srbima bude do te mere eskaliralo da NATO već sada predviđa mogućnost slanja pojačanja na Kosovo, da li se to NATO priprema za sukob sa Albancima? Da li je u tom slučaju naš ministar inostranih poslova u ponedeljak Sheferu ponudio pomoć Vojske Srbije i Crne Gore u slučaju da Srbi na Kosovu budu do te mere ugroženi da NATO mora da dovlači pomoć? Ako jeste, to nije zvanično saopšteno. Iako je teško poverovati da bi NATO pristao da SCG interveniše na Kosovu, opravdanje za ovakvu ponudu postoji jer je Kosovo deo Srbije a u slučaju eskalacije, ljudi mogu da stradaju dok NATO ne dovede pojačanje.

Ostatak obraćanja javnosti Vuka Draškovića i generalnog sekretara NATO-a Jap de Hop Shefera u ponedeljak bio je okrenut proceni standarda na Kosovu, pohvaljen je stav srpske strane kao konstruktivan i ponovo je ukazano na problem Mladića kao jedinog preduslova za ulazak Srbije u Partnerstvo za mir i sistem kolektivne bezbednosti NATO-a. Činjenica je, međutim, da je upravo pristanak Srbije i Crne Gore da ustupi svoju teritoriju snagama NATO-a daleko veći korak u približavanju naše zemlje Severnoatlantskoj alijansi nego ijedan načinjen do sada. Mehanizam je vrlo jednostavan. Kada jedna zemlja dozvoli drugoj zemlji da koristi njenu teritoriju za transport vojske, te dve zemlje su saveznici. Osim u slučaju kada je država koja dozvoljava transport tuđe vojske primorana na taj potez.

Treba se podsetiti da je Milošević svojevremeno u Dejtonu zvanično dozvolio snagama NATO-a da koriste teritoriju Srbije, objekte Vojske Jugoslavije i etar za komunikacije kao podršku operaciji sprovođenja mira u Bosni. Na osnovu tog ustupka, Milošević je postao „garant mira u Bosni i Hercegovini”. Nama su tada ukinute sankcije i SR Jugoslavija je mogla da zvanično uvozi i naoružanje. Koliko je poznato, NATO trupe su samo u početku koristile infrastrukturu SR Jugoslavije za potrebe mirovne operacije u Bosni i Hercegovini. Čim je sporazum u Dejtonu potpisan, na beogradski aerodrom u Surčinu sletela je prethodnica 1. oklopne divizije Američke armije iz sastava IFOR-a i zaputila se u Bosnu.

Tadašnji vrh Srbije je prihvatio i smanjenje ofanzivnog naoružanja u arsenalu VJ i dozvolio da strane mešovite komisije doslovce češljaju objekte Vojske Jugoslavije u redovnim inspekcijama po nekoliko puta godišnje. Ruku na srce, i naši su oficiri odlazili u slične posete susednim republikama ali domaća javnost o tome nije puno znala. Zanimljivo je da se Milošević grčevito držao ovog sporazuma. Tako je, krajem marta 1999. godine, nekoliko dana pošto su bombe počele da padaju na Srbiju i Crnu Goru, Ministarstvo spoljnih poslova SR Jugoslavije poslalo dopis u Brisel u kome se od OEBS-a ljubazno traži da se inspekcije kontrole naoružanja planirane za naredni period odlože do kraja neprijateljstava.

Neki domaći mediji su sporazum koji je u ponedeljak potpisao Drašković poistovetili sa predlogom sporazuma iz Rambujea. Iako još nije poznato šta je konkretno naš ministar potpisao, sa sigurnošću se može ustvrditi da ta dva sporazuma ne odgovaraju jedan drugom u potpunosti. Dokument iz Rambujea, pre svega, odnosi se na uspostavljanje novog režima na Kosovu i Metohiji, po kojem se očuvanje bezbednosti na toj teritoriji gotovo u potpunosti stavlja u nadležnost KFOR-a dok VJ i MUP Srbije praktično gube gotovo sve ingerencije. Ključne odredbe ovog dokumenta, kao što je poznato, nisu bile prihvatljive za Miloševića i rat je mogao da počne.

Sporazum koji je mnogo interesantniji i verovatno najviše liči na Draškovićev dokument je onaj koji je potpisao Milošević u Dejtonu. To je Aneks 1A koji definiše vojni aspekt mirovnog sporazuma između SR Jugoslavije i snaga NATO. Ključni član tog dokumenta je tačka dva po kojoj Vlada SR Jugoslavije dozvoljava snagama Alijanse “slobodan tranzit kopnom, železničkim prugama, putevima, kroz vodeni i vazdušni prostor, za sve osoblje, teret, opremu, robu i materijal svake vrste, uključujući i municiju potrebnu NATO-u za sprovođenje operacije na teritoriji SR Jugoslavije, uključujući i vazdušni prostor i teritorijalne vode”. Po tom papiru, ali i onom iz Rambujea, NATO osoblje neće morati da pokazuje pasoše domaćim vlastima niti će plaćati carinu, putarine, takse i slične troškove. Ukratko, “standardni” spisak zahteva koje NATO traži za svoje trupe u sličnim situacijama je sledeći:

Prva tačka ovog spiska je već počela da izaziva reakcije u domaćoj javnosti. Na papiru iz Dejtona, ona izgleda ovako: “Kao eksperti u misiji, osoblje NATO-a biće imunitetom zaštićeno od hapšenja ili zadržavanja u pritvoru. Osoblje NATO-a koje bude greškom uhapšeno ili zadržano u pritvoru treba odmah predati vlastima NATO-a.” To praktično znači da u slučaju da NATO vojnik počini neko krivično delo na teritoriji zemlje u kojoj se nalazi, domaće pravosuđe i organi gonjenja nemaju nad njim jurisdikciju. Kada traži ovakav tretman, NATO se poziva na odredbe Konvencije o privilegijama i imunitetu Ujedinjenih nacija iz 1946. godine.

Ovakav sporazum snage NATO potpisuju sa svim državama u kojima su stacionirane ili ih koriste za transport. Srbija tu nije izuzetak. Problemi nastaju kada vojska na terenu izazove nesreće u kojima strada lokalno stanovništvo. Tako je u Makedoniji bilo više od 100 saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovali vojnici snaga NATO-a, a u jednoj od njih je stradao ministar vlade u Skoplju Radovan Stojanovski sa porodicom. U Rumuniji je nedavno jedan visoki američki oficir udario automobilom i usmrtio lokalnu muzičku zvezdu. U Italiji je pre izvesnog vremena pilot Američkog ratnog vazduhoplovstva repom lovačkog aviona pokidao žičaru i stradali su turisti. Italijanski mediji su podigli veliku prašinu oko ovoga ali italijanski sudovi nisu mogli da se dokopaju krivca.

Dragan Ćirić

Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova I tehnička pitanja imaju političku sadržinu Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ i ambasador u UN u vreme pregovora u Rambujeu, kaže da se nikakva paralela ne može napraviti između one obaveze koju je SRJ potpisivanjem sporazuma u Dejtonu prihvatila kada je reč o NATO trupama, i ove koja je primljena sada, pomalo iznenada sklopljenim sporazumom između SCG i Alijanse. - Ono je bilo jednokratno ovlašćenje za što brži prelazak trupa u Bosnu. Ovaj sporazum ne razrađuje uslove pod kojima će NATO-trupe prolaziti, ko će snositi troškove, hoće li imati neka ekstra prava poput imuniteta od svake pa i krivične odgovornosti. Takođe, nije definisano koje će linije komunikacija koristiti, da li prolaz do Kosmeta, na primer, ide najkraćom rutom ili će se šetati slobodno po Srbiji. Hoće li koristiti aerodrome i luke? Ako se pristane na neplaćanje za prolazak, potpuni imunitet i neograničeno korišćenje puteva, onda je to prihvatanje na mala vrata Aneksa 2 iz Rambujea koji smo mi odbili da potpišemo, jer je značio dobrovoljnu kapitulaciju. Čak je i Henri Kisindžer potvrdio da nijedna zemlja ne bi pristala da potpiše takav sporazum kao što je Rambuje. Naknade, imunitet, utvrđivanje linija, spadaju u tehnička pitanja. Međutim, u Rambujeu su upravo te stavke tretirane kao političko pitanje... - Stvar je u tome da i tehnička pitanja imaju političku težinu. Po Rambujeu, sve je padalo na naš teret. U slučaju tenkovske jedinice UNPROFOR-a koja je bila stacionirana u Pančevu tokom rata u Bosni, na primer, bio je u pitanju takozvani teretni sporazum u kome su obe strane imale beneficije. A ovde se to ne vidi. Čak, vansporazumno se kaže da će sprečavanje nereda na Kosmetu biti njihova primarna misija za prelazak preko naše teritorije. Ko ocenjuje kada treba NATO da interveniše na Kosovu u slučaju ovog ugovora? Ipak, u vremenu posle Dejtonskog sporazuma NATO-oficiri su dolazili čak u inspekcije naših kasarni i skladišta... - Još početkom devedesetih godina je u Beču sklopljen sporazum o smanjenju konvencionalnog naoružanja između NATO-a i Varšavskog pakta. Na nas se nije odnosio zato što nismo pripadali nijednom od paktova. Posle Dejtona, nove države su se obavezale na poštovanje ovog sporazuma. Inspekcije su bile mešovite, mahom iz bivših republika a NATO-oficiri su bili posrednici. Cilj je bio da se vojni kapaciteti zemalja na Balkanu učine transparentnijim a sve je bilo u funkciji stabilizacije regiona. Amerikanci su bili glavni kuvar u prihvatanju donjeg praga naoružanja za sve. I naše inspekcije su išle u obilazak, u Hrvatsku, recimo. Samo su Slovenci bili izuzeti iz tog režima. Mislite li da je potpisivanje sporazuma veliki politički poen za nas? - Mi ne možemo sada tvrditi šta je u pitanju, jer, sporazum nije objavljen nigde. A morao je, i to “in integra”. Trebalo je i da Savet ministara detaljnije obavesti javnost o sporazumu. Ono što je sigurno, to je da smo mi njima napravili još jedan ustupak, uprkos tome što ni nakon šest godina nisu izvršili svoju obavezu iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma da vrate jedinice Vojske i policije naše države. Nisam primetio da ovde postoji pravilo “ljuid pro ljuo”. Poslednji koji je to pokrenuo, bio je premijer Đinđić. Niko drugi to nije tražio.