Evropa u ratu, neprijatelj u njenom domu

Orijana Falači nastavlja žestok obračun sa poklonicima Alaha! Iako u Italiji optužena, sudski, za uvredu islama, a od levice označena za rasistu i ksenofoba, ona bez predaha, uporedo sa borbom protiv teške bolesti (koju vodi u Americi), upozorava Evropljane, odnosno, kako ih već naziva, Evrabe, na opasnost od poklonika religije koji civilizaciji kojoj pripadamo žele samo i jedino – zlo. Samoodbrana je u tom slučaju dopuštena, a dopuštena odbrana nije varvarstvo, zaključuje Orijana Falači, u tekstu objavljenom prošle nedelje u milanskom dnevniku “Korijere dela sera”. Prenosimo ga u celini.

Ništa. Od antiamerikanizma, preko antizapadnjaštva pa do proislamizma, sve se nastavlja kao i pre. Čak i u Engleskoj. U subotu 9. jula, dakle dva dana posle pokolja, Bi-Bi-Si je odlučio da više ne koristi termin “teroristi”, koji navodno “zaoštrava tonove krstaškog rata”, nego se opredelio za reč bombers – bombaši, bombarderi. U ponedeljak 11. jula, četiri dana posle pokolja, “Tajms” je na redakcijskoj strani objavio najnepošteniju i najnepravedniju karikaturu koju sam ikad videla. Tu se pored jednog kamikazea s bombom vidi jedan angloamerički general s istom takvom bombom, istog oblika i veličine. Na bombi piše: “bezobzirni ubica, usmeren protiv gradskog stanovništva”. Iznad crteža je naslov: “Pronađite razliku”. Skoro u isto vreme, na američkoj televiziji sam videla jednu novinarku “Gardijana”, dnevnika britanske krajnje levice, koja je branila apologiju zločina kakvu su i ovog puta iskazali muslimanski listovi u Londonu. Praktično, krivicu za sve je pripisivala Bušu. Kriminalcu, najvećem zločincu u istoriji, DŽordžu V. Bušu. “Treba ih shvatiti”, cvrkutala je: “američka politika ih je ogorčila. Da nije bilo rata u Iraku...” (Devojko, 11. septembra nije još bilo rata u Iraku. Tog dana su oni objavili rat nama. Jesi li to zaboravila?).

Istovremeno sam i u italijanskoj “Republici” pročitala jedan članak u kome se tvrdilo da napad na londonsku podzemnu železnicu nije bio usmeren protiv Zapada. Bio je to napad Alahovih sinova na sopstvena priviđenja. Protiv “bludnog” islama (pretpostavljam da to znači “izloženog uticaju Zapada”) i protiv “sekularizovanog” hrišćanstva. Protiv indijskih pacifista i “veličanstvene raznolikosti koju je stvorio Alah”. Naime, objašnjavalo se tu, u Engleskoj ima dva miliona muslimana, a u londonskom metrou ne možeš naći Engleza ni za lek. Svi sa turbanima i kefijama, svi u galabiji i s dugom bradom. Ako nađeš neku plavušu s plavim očima, biće da je “Čerkeskinja”. (Ma nemojte?!? Ko bi to pomislio!!! Na snimcima ranjenika ne primećujem ni turbane ni kefije, ni duge brade ni galabije. Pa ni “burke” i “čadore”. Vidim samo Engleze, slične onim Englezima koji su u Drugom svetskom ratu ginuli pod nacističkim bombama. A čitajući imena nestalih, vidim da se traže Fil Rasel, Edrijan DŽonson, Mirijam Hajmen, plus poneki Nemac, Italijan ili Japanac. Od arapskih imena do danas sam videla samo jednu mladu ženu koja se zvala Šahara Akter Islam.)

* * *

Nastavlja se i bajka o “umerenom” islamu, komedija tolerancije, laž o integraciji, farsa multikulturalizma. Drugim rečima, priča o džamijama koje oni zahtevaju, a koje im mi gradimo. Tokom jedne debate o terorizmu, u gradskom veću u Firenci, jedan od lidera DS (Demokratske levice) izjavio je: “Vreme je da se i u Firenci podigne džamija”. Potom je rekao da je islamska zajednica već poodavno izrazila spremnost da sagradi džamiju i islamski kulturni centar, slične onima koji će nići u Kole Val d’Elsa, u okrugu Sijene, koji je takođe u rukama Demokratske levice i njima naklonjene banke Monte dei paski, koja je nekad bila banka KP Italije, a danas DS-a. Skoro niko se nije usprotivio. Skoro svi su podržali predlog da se ovom projektu doprinese sredstvima opštine, to jest građana, a savetnik za urbanizam dodao je da sa urbanističkog gledišta nema problema: “Ništa lakše”. Iz ove epizode možete zaključiti da će grad Dantea, Mikelanđela i Leonarda, kolevka renesansne umetnosti i kulture, uskoro biti nagrđena i unakažena svojom Mekom. Što je još gore, nastavlja se “politička korektnost” sudija, uvek spremnih da na robiju pošalju mene, a da oslobode decu Alahovu. Zabranjuju da budu proterani, poništavaju (retke) stroge kazne, šikaniraju karabinijere i policajce koji se usuđuju da ih hapse.

Milano, po podne 8. jula, dakle dan posle londonskog pokolja. Četrdesetdvogodišnji Mohamed Siliman Sabri Saadi, Egipćanin i ilegalac, uhvaćen je bez karte na autobusu na liniji 54. Da bi mu naplatili kaznu, dva kontrolora ga primoravaju da siđe s njima. Traže mu isprave, on odgovara zapodevajući tuču. Ranjava jednoga, koji će završiti u bolnici, beži i pri tom gubi pasoš, ali motorizovani odred policije ga pronalazi i zaustavlja ga. Uprkos njegovom otporu, dok se manja grupa građana okuplja oko njih, stavljaju mu lisice na ruke. U tom trenutku prolazi jedna gospođa koja, sva besna, zahteva da je saslušaju kao svedoka ukoliko jadnik bude izveden pred sud i optužen za pružanje otpora. Policajci odgovaraju “gospođo, pustite nas da radimo svoj posao”, a onda ona vadi ličnu kartu iz koje se vidi da je sudija. Malo zbunjeni, oni to primaju k znanju, a zatim vode Muhameda u policiju, i tu... Ukratko, umesto da ga odvedu u centar za privremeni boravak gde se (umesto u zatvor) smeštaju ilegalni useljenici, puštaju ga da ode, podsećajući ga da sledeće nedelje dođe na suđenje zbog otpora hapšenju i povrede nanete državnom službeniku. On odlazi, nestaje (hoćemo li ga ikad više videti?), a pogodite ko je gospođa koja se toliko ljutila što su mu, po uobičajenoj praksi, stavili lisice? To je ona koja je pre sedam meseci doživela svojih pet minuta slave zato što je oslobodila svake optužbe tri muslimana optužena za međunarodni terorizam. Dodala je da u Iraku nije terorizam nego gerilski rat, da su glavoseče zapravo borci pokreta otpora. Da, upravo ona koju je temperamentni Borgecio, iz Lige za sever, opisao kao “sramotu za Milano i za naše sudstvo”. A pogodite ko je i danas hvali, brani, izjavljuje da je odlično postupila? Levičari, komunisti, neizbežni “zeleni”.

Nastavlja se i priča kako je islam religija mira, kako Koran propoveda milosrđe, ljubav i sažaljenje. Kao da je Muhamed došao na svet s maslinovom grančicom u ustima i da je izdahnuo na krstu zajedno sa Isusom. Kao da i on nije bio glavoseča, kao da nam nije ostavio horde vojnika sa sabljama, nego svetog Mateja, Marka, Luku i Jovana, zadužene da napišu jevanđelja. Nastavlja se i bajka o islamu kao žrtvi Zapada. Kao da tokom četrnaest vekova muslimani nikada nisu nikom skinuli dlaku s glave, kao da je Španiju, Siciliju, severnu Afriku, Grčku, Balkan, istočnu Evropu sve tamo do Ukrajine i Rusije okupirala moja prababa iz valdeske sekte. Kao da su časne sestre svetog Ambrozija i benediktinske monahinje bile te koje su stigle pod Beč i opkolile ga. Nastavlja se i prevara ili iluzija o umerenom islamu. Uz nju ide i pokušaj da nas ubede kako je neprijatelj neznatna manjina i kako ta manjina živi u dalekim zemljama. Bogami, neprijatelj nipošto nije neznatna manjina, a živi u našoj kući. Bio je u našoj kući i 11. septembra 2001, to jest u NJujorku. Bio je u našoj kući 11. marta 2004, to jest u Madridu. Bio je u našoj kući prvog, drugog, trećeg septembra iste godine u Beslanu, gde su se zabavljali gađajući decu koja su užasnuta bežala iz škole, i ubili njih sto pedeset. Bio je u našoj kući sada, sedmog jula, to jest u Londonu, gde su se ubice-samoubice rodile i gde su odrasle. Tu su konačno nešto počeli da uče, tu su konačno živeli u civilizovanom svetu, tu su se sve do prethodne večeri zabavljali igrajući fudbal ili kriket. On je u našoj kući već preko trideset godina, pobogu, i to je neprijatelj koji na prvi pogled ne izgleda kao neprijatelj. Nema bradu, nosi evropsko odelo, a po mišljenju svojih iskrenih ili zlonamernih saučesnika savršeno je uključen u naše zapadno društvo. Ima auto. Ima porodicu. Nije važno što se porodica često sastoji od dve ili tri žene, nema veze što on te žene mlati, što neretko ubije ćerku koja nosi farmerke, što s vremena na vreme njegov sin siluje 15-godišnju devojku iz Bolonje koja se sa svojim dečkom šeta po parku.

* * *

To je neprijatelj prema kome se ophodimo kao prema prijatelju. Uprkos tome, on nas žestoko mrzi i prezire. Tako žestoko da nam dođe da viknemo: ako smo tako ružni, zli, grešni, što se ne vratiš odakle si došao? Šta ćeš ovde? Da nas zakolješ ili da nas digneš u vazduh? Te neprijatelje, u ime humanosti i prava azila (ali kakav je to azil, koji su njihovi politički motivi?), mi primamo na hiljade, iako su prihvatni centri preplavljeni, pucaju po šavovima, ne zna se više gde da ih smestimo. Neprijatelji koje mi u ime nužnosti (koja nužnost? da ispunimo ulice lutajućim trgovcima i preprodavcima droge?) mi sami pozivamo s vrha ustavnog Olimpa. “Dođite, dragi, dođite. Toliko ste nam potrebni.” To je neprijatelj kome za priraštaj nije potrebno lečenje od neplodnosti niti matične ćelije. NJegova stopa nataliteta je tako visoka da će, prema podacima Nešenel intelidžens kaunsila, do kraja ove godine muslimanska populacija u Evropi, bolje rečeno u Evrabiji, biti udvostručena. To je neprijatelj koji džamije pretvara u kasarne, u logore za obuku, u centre za regrutovanje terorista, i koji slepo sluša imama (ali teško vama ako uhapsite imama, a još gore ako ga neki agent CIA ukloni uz prećutnu saglasnost naše tajne policije). Neprijatelj koji se, po pravu slobodnog kretanja uspostavljenog šengenskim ugovorom, šetka po svojoj volji širom Evrabije: da bi otišao iz Londona u Marselj, iz Kelna u Milano i natrag, ne mora da pokaže nikakvu ispravu. Može da bude terorista koji ide da pripremi ili sprovede u delo neki masakr, može da ima na sebi koliko god hoće eksploziva: niko ga ne dira, niko ga ne zaustavlja. (Ali kada posle londonskog pokolja Francuska zaželi da otkaže šengenski ugovor, i kad čak i Sapaterova Španija želi da se povede za njom, Italija i druge evropske zemlje sa zgražanjem odgovaraju: ne, ne.) Neprijatelj koji, čim se naseli u naše gradove ili sela, postaje prepotentan i zahteva besplatan smeštaj, pravo glasa i državljanstvo. I sve to dobija bez teškoća.

Pod zaštitom levice s kavijarom, desnice s guščjom džigericom i centra sa šunkom, taj neprijatelj brblja o integraciji i multikulturalnosti, a za to vreme nam nameće svoja pravila i svoje običaje. Progoni svinjetinu iz restorana u školama, fabrikama, zatvorima. Napada učiteljicu ili upraviteljicu zato što je neka dobro vaspitana učenica svom školskom drugu, muslimanu, ponudila kroket od pirinča s likerom, to jest “s alkoholom”. I nemojte da vam se više desi takav bezobrazluk! Neprijatelj koji u obdaništima želi da ukine, pa i ukida, božićnu jelku i Božić-Batu. Koji skida raspeće sa zida učionice, baca ga kroz prozor bolnica, naziva ga “mali goli leš koji je tu postavljen da plaši muslimansku decu”. (Govorim, naravno, o Arapinu s italijanskim državljanstvom koji me je optužio zbog uvrede islama. Koji je protiv mene napisao jedan prljavi, nepismeni pamflet u kome, citirajući četiri “sure” iz Korana, traži od svoje braće po veri da me smaknu, a koji za svoja nedela još nikada nije izveden na sud.) Neprijatelj koji u Engleskoj filuje cipele eksplozivom da bi bacio u vazduh džambo-džet na liniji Pariz-Majami. (Govorim, naravno, o Arapinu s engleskim državljanstvom koga su čistom slučajnošću uhvatili u avionu kompanije “Amerikan erlajnz”.) Neprijatelj koji u Amsterdamu ubija Tea van Goga, okrivljenog zato što je snimao dokumentarne filmove o ropstvu muslimanki, i pošto ga je ubio raspori mu trbuh i u njega zabode pismo u kome osuđuje na smrt svoju najbolju prijateljicu. (Govorim, naravno, o Arapinu s holandskim državljanstvom koji će – bar se nadam – biti osuđen na doživotnu robiju i koji je na suđenju prosiktao Teovoj majci: “Ja ne osećam nikakvo sažaljenje prema vama. Vi ste nevernica.”) Neprijatelj, najzad, za koga se uvek nađe milosrdni sudija, spreman da ga pusti iz zatvora. I koga evrarapske vlade (pazite, nije štamparska greška, namerno kažem evrarapske a ne evropske) ne proteruju čak ni ako je ilegalno doseljen.

* * *

Nastavlja se i razgovor o “dijalogu dveju civilizacija”. Teško tebi ako slučajno upitaš koja je to druga civilizacija, čega to ima civilizovanog u civilizaciji koja nije ni čula za reč sloboda. Koja pod slobodom, “hurijom”, podrazumeva oslobođenje iz ropstva. Koja je tu reč, “hurija”, skovala tek krajem DŽIDŽ veka da bi mogla da potpiše jedan trgovački ugovor. Koja u demokratiji vidi satanu i bori se protiv nje eksplozivom i sečenjem glava. Koja za prava čoveka (o kojima se kod nas toliko trubi i koja se brižno primenjuju na muslimane) ne želi ni da razgovara. Zaista, ona odbija da potpiše Povelju o ljudskim pravima OUN i zamenjuje je Poveljom o ljudskim pravima koju je sastavila Arapska konferencija. Teško tebi i ako upitaš čega ima civilizovanog u civilizaciji koja sa ženama postupa ovako kako postupa. Islam i Koran, dragi moji, gde god bilo i kako god bilo. A Koran je nepomirljiv sa slobodom, nepomirljiv s demokratijom, nepomirljiv s pravima čoveka. Nepomirljiv je s pojmom civilizacije. A kad sam već dotakla tu temu, saslušajte me dobro, gospodine sudijo iz Bergama, koji ste me optužili za uvredu islama, ali nikada niste mog progonitelja optužili za uvredu hrišćanstva. Pa ni za podsticaj na ubistvo (mene). Saslušajte me, pa me osudite ako hoćete. Osudite me na one tri godine zatvora koje italijanske sudije ne izriču ni islamskim teroristima koje uhvate s eksplozivom u podrumu. Suditi meni je besciljno. Dokle god dišem, ja ću ponavljati ono što sam napisala u svojim knjigama i što opet pišem ovde. Nisam nikad dozvolila da me zastraše, ne plaše me ni sad pretnje smrću i progonom, klevete, uvrede, od kojih Vi niste ni pokušali da me zaštitite, makar kao običnu građanku. Upitajte se onda da li ću se uplašiti od Vas, koji mi uskraćujete ustavno pravo da mislim i da iznesem svoje mišljenje. Ali pre suđenja, odgovorite mi na jedno pitanje. Hoćete li me u ćeliji držati samu, ili s karabinijerima koje mi je italijanska država ljubazno nametnula da ne bih bila ubijena kao Bjađi ili kao Teo van Gog? Pitam to zato što ministar unutrašnjih poslova kaže da su u našim zatvorima preko 50 odsto zatvorenika muslimani, pa pretpostavljam da će mi ti karabinijeri biti potrebniji u ćeliji nego kod kuće. (Što se vas tiče, gospodo u Parlamentu, čestitam vam što ste odbili predlog ministra pravde da se ukine delikt mišljenja. Posebne čestitke onom gospodinu sa desnice koji, pored toga što je organizovao to odbijanje, traži da se ukine krivično delo zauzimanja za fašizam.)

Nastavlja se i indulgencija koju Katolička crkva (inače najvatrenija pristalica “dijaloga”) izriče u odnosu na islam. Nastavlja se njena neumoljiva, nesmanjena rešenost da naglasi “zajedničku duhovnu baštinu koju nam pružaju tri velike jednobožačke religije”. Hrišćanska, jevrejska i muslimanska, sve tri zasnovane na pojmu jedinog Boga, sve nadahnute Avramom. Onim dobrim Avramom koji se, da bi poslušao Boga, spremao da zakolje svoje dete kao jagnje. Ama kakva zajednička baština?!? Alah nema ničeg zajedničkog s Bogom hrišćanstva. S Bogom Ocem, dobrim Bogom, blagim Bogom koji propoveda ljubav i oproštaj. Bogom koji u ljudima vidi svoju decu. Alah je Bog – gospodar, Bog – tiranin. Bog koji u ljudima vidi podanike, štaviše robove. Bog koji umesto ljubavi propoveda mržnju, koji posredstvom Korana naziva nevernim psima one koji veruju u drugog Boga i naređuje da budu kažnjeni, potčinjeni, ubijeni. Kako je onda moguće staviti u istu ravan hrišćanstvo i islam, kako se može na isti način odavati pošta Isusu i Muhamedu?!?

Je li zaista dovoljan pojam jedinog boga da bi se uspostavio sklad u shvatanjima, principima, vrednostima?!? To je ono što me u nepromenjenoj realnosti posle londonskog pokolja najviše uznemiruje. Uznemiruje me i zato što ojačava ono što smatram greškom pape Vojtile: da se nije borio, onoliko koliko je po mom mišljenju trebalo da se bori, protiv neslobodne i antidemokratske, pa i svirepe suštine islama. Za ove četiri godine stalno sam se pitala zašto se ratnik kakav je bio Vojtila, lider koji je više od svih doprineo padu sovjetske imperije, a time i komunizma, pokazao tako slab prema zlu koje je gore od sovjetske imperije i od komunizma, zlu koje pre svega teži ka uništenju hrišćanstva (i jevrejstva). Stalno sam se pitala zašto on nije otvoreno grmeo protiv onoga što se događalo i događa, na primer, u Sudanu, gde je fundamentalistički režim održavao i održava ropstvo; gde su milioni hrišćana likvidirani, a likvidiraju ih i danas. Zašto je ćutao o Saudijskoj Arabiji, gde ljude s Biblijom u ruci ili krstićem na vratu tretiraju kao šljam koji treba pogubiti. Sve do danas to ćutanje nisam razumela, i...

* * *

Shvatam, naravno, da se filozofija Katoličke crkve zasniva na ekumenizmu i na zapovesti “Voli bližnjega svoga kao samog sebe”. Da jedno od njenih osnovnih načela, bar u teoriji, jeste oproštaj, žrtvovanje, pružanje drugog obraza. (Takvo žrtvovanje ja odbijam ne samo iz ponosa, to jest zbog mog shvatanja dostojanstva, nego zato što smatram da zlotvore podstiče na zlo.) Ali postoji i načelo opravdane samoodbrane, i ako se ne varam, Katolička crkva mu je pribegavala više puta. Karlo Martel je odbacio muslimanske osvajače podižući raspeće. Sa istim gestom, Izabela od Kastilje ih je proterala iz Španije. U bici kod Lepanta bile su i papske trupe. U odbranu Beča, poslednjeg bastiona hrišćanstva, razbijajući opsadu Kara-Mustafe, pošao je takođe i pre svih Poljak Jan Sobjeski, sa ikonom Gospe iz Čenstohove. A da ti katolici nisu primenili načelo opravdane samoodbrane, danas bismo i mi nosili burku ili galabiju. I mi bismo malobrojne preostale hrišćane nazivali “nevernim psima”. I mi bismo im prestrugali vrat nožem “halal”. A bazilika sv. Petra bila bi džamija kao i Aja Sofija u Istanbulu. I gore od toga: u Vatikanu bi sedeli Bin Laden i Zarkavi. Eto zašto sam, kada je tri dana posle novog pokolja papa Racinger još jednom lansirao temu “dijaloga”, bila zaprepašćena. Vaša svetosti, piše Vam neko ko Vam se divi, ko Vas mnogo voli, ko Vam u mnogim stvarima daje za pravo. Zbog toga mi se rugaju, nazivajući me pobožnom ateistkinjom, laikom-bogomoljkom, liberalnom klerikalkom. Ja, inače, shvatam politiku i njene nužnosti. Znam za drame liderstva i za neizbežne kompromise. Divim se nepopustljivosti vere, poštujem odricanja ili izdašnost na koju nas ona prisiljava. Ali sledeće pitanje ipak moram da Vam postavim: verujete li zaista da muslimani prihvataju dijalog sa hrišćanima, ili uopšte s drugim religijama i sa ateistima kao što sam ja? Verujete li zaista da mogu da se promene, da se pokaju, da prestanu da seju bombe? Vi ste tako učen čovek, Svetosti. Tako obrazovan. I poznajete ih dobro. Mnogo bolje nego ja. Objasnite mi stoga: jesu li se ikad u toku svoje istorije, koja traje već 1400 godina, jesu li se ikad promenili i pokajali?

Oh, nismo ni mi bili neki sveci, niti smo sada: slažem se. Inkvizicije, bacanja kroz prozor, pogubljenja, ratovi, podlosti svih vrsta. Uz to beskonačne borbe između gvelfa i gibelina i njima sličnih. Da bi se strogo sudilo o nama, dovoljno je setiti se šta smo napravili pre šezdeset godina sa holokaustom. Ali od tada smo se ipak malo urazumili. Promislili smo i, makar i samo pristojnosti radi, popravili smo se. Oni nisu. Katolička crkva je imala svoje istorijske preokrete, Svetosti. I to Vi znate bolje od mene. U jednom trenutku se setila da je Hristos propovedao Razum, dakle slobodan izbor, dakle Dobro, dakle Slobodu, i prestala je da tiraniše ljude. Da ih ubija. Ili da ih prisiljava da slikaju samo Hrista i Madonu. Shvatila je svetovnjaštvo. Zahvaljujući prvorazrednim ličnostima – to je jedan dug spisak u koji i Vi spadate – pružila je ruku demokratiji. Danas razgovara s tipovima kao što sam ja. Prihvata ih i ne samo što ih ne spaljuje žive (ja nikad ne zaboravljam da bi me, do pre četiri veka, Sveti ured poslao na lomaču) nego i poštuje njihove ideje. Muslimani ne čine tako. S njima se, dakle, ne može voditi dijalog. To ne znači da ja želim da podstaknem verski rat, krstaški pohod, lov na veštice, kao što tvrde neki maloumnici i bednici. (Ja i verski rat, ja i krstaški pohod? Budući da nisam religiozna, jasno je da ne bih mogla da podstičem na verske ratove i krstaške pohode. Ja i lov na veštice? Pošto me čak i laici i liberali smatraju za vešticu, za jeretika, ne bih nikad htela da dižem hajku na veštice.) To znači, naprosto, da se ne treba zavaravati o njima, jer je to protivno razumu. Protivno životu, protivno samom preživljavanju, i teško nama ako im dozvolimo izvesnu familijarnost.

* * *

Hoće li se sledeći put i nama dogoditi pokolj? O, hoće. U to ni najmanje ne sumnjam. Nikad nisam sumnjala. I to govorim već četiri godine. I dodajem: još nas nisu napali pošto im je trebala baza, mostobran, pogodno mesto za prethodnicu, a to je Italija. Pogodna je geografski, jer je najbliža Bliskom istoku i Africi, to jest zemljama iz kojih dolazi glavnina boraca. Pogodna je i strateški, jer mi tim borcima nudimo blagonaklonost i kolaboracionizam, glupost i kukavičluk. Ali ubrzo će se zahuktati. To nam je obećao sam Bin Laden, izričito, jasno, precizno, nekoliko puta. Isto i njegovi doglavnici (ili suparnici). I sam “Korijere” to dokazuje svojim intervjuom sa Saadom Al-Fakihom, izgnanikom iz Saudijske Arabije, koji se sprijateljio s Bin Ladenom tokom borbe protiv Rusa u Avganistanu, i koji prema američkim obaveštajnim službama finansira Al kaidu. “Samo je pitanje vremena. Al kaida će uskoro udariti na vas”, tako je rekao Al-Fakih, dodajući da je napad na Italiju najlogičnija stvar na svetu. Nije li Italija najslabija karika u lancu saveznika u Iraku, karika koja dolazi odmah posle Španije i kojoj je London prethodio iz čisto praktičnih razloga? Osim toga: ŻBin Laden se dobro seća Prorokovih reči: prisilićete Rimljane na predaju. Zato hoće da natera Italiju da prekine savez s Amerikom.” Najzad, podvlačeći da se ovakve operacije ne izvode čim se neko iskrca na ostrvu Lampeduzi ili na milanskom aerodromu, nego pošto se ljudi naviknu na okolinu i upoznaju je, pošto prodru u njeno socijalno tkivo, on kaže: ŻKad treba odabrati neposredne izvršioce, kandidata ima na pretek.”

Mnogi Italijani još ne veruju u to. Uprkos izjavama ministra unutrašnjih poslova da su ugroženi Rim i Milano, da treba da budu na oprezu Torino, Napulj, Trst, Trevizo, kao i gradovi umetnosti kao što su Firenca i Venecija – Italijani se ponašaju kao deca za koju reč Żsmrt” nema nikakvo značenje. Ili kao praznoglavci za koje je smrt nesreća koja se događa drugima, i gotovo. U najgorem slučaju, njih će ta nesreća poslednje pogoditi. Što je još gore, misle da je mogu izbeći, dovoljno je da budu lukavi, da joj se ulizuju. S pravom je Vitorio Feltri, u listu ŻLibero”, napisao da se dekadencija zapadnjaka identifikuje s njihovom iluzijom da mogu prijateljski da se sporazumeju s neprijateljem, kao i s njihovim strahom. Taj strah ih navodi da poslušno primaju neprijatelja u svoj dom, da pokušavaju da steknu njegovu naklonost, da se nadaju da će ga apsorbovati, dok zapravo on želi da apsorbuje nas. Da i ne pominjemo našu naviku da budemo osvojeni, poniženi, izdati. Kao što sam rekla u knjizi ŻApokalipsa”, navika izaziva rezignaciju, rezignacija izaziva apatiju, apatija izaziva inerciju, inercija izaziva ravnodušnost. A ravnodušnost, pored toga što sputava moralne sudove, guši instinkt samoodbrane, onaj koji nas navodi da se borimo. Oh, kroz nekoliko nedelja ili meseci shvatiće koliko ih mrzi neprijatelj koga oni tretiraju kao prijatelja, a koji je potpuno nepristupačan za vrline zvane zahvalnost, lojalnost, sažaljenje. Otrgnuće se od apatije, inercije, ravnodušnosti. Poverovaće najavama Saada al-Fakiha i otvorenim, jasnim, preciznim upozorenjima koja izriču Bin Laden i kompanija. Ustručavaće se da se voze podzemnom železnicom. (Ali Tea van Goga su ubili dok se vozio biciklom.) Umanjiće popustljivost i servilnost. Manje će verovati ilegalnom useljeniku koji im prodaje drogu ili im čisti kuću. Biće manje srdačni prema fizičkom radniku koji, mašući dozvolom za boravak, tvrdi da želi da postane kao oni, ali u isto vreme nemilosrdno mlati ženu, odnosno žene, i ubija kćerku u farmerkama. Odreći će se i litanije o Żputevima nade”, i možda će shvatiti da je ponekad, da se ne bi izgubila sloboda, neophodno žrtvovati malo slobode. Da je samoodbrana dopuštena, a da dopuštena odbrana nije varvarstvo. Možda će čak uzviknuti da je Falačijeva bila u pravu, da je nije trebalo tretirati kao kriminalku. Ali posle toga će opet početi da me tretiraju kao kriminalku, nazivaće me ksenofobom, rasistkinjom i tako dalje. A kad napad dođe, čućemo uobičajene brbljarije: krivi su Amerikanci, kriv je Buš.

* * *

Kad će doći, kako će se dogoditi taj napad? Oh, bože, ne volim da izigravam Kasandru, proročicu. Nisam ni Kasandra ni proročica. Ja sam samo građanka koja razmišlja i, razmišljajući, predviđa ono što se po logici mora dogoditi. Ipak, svaki put se nadam da grešim, a kad se ipak dogodi, proklinjem sama sebe što nisam pogrešila. Ipak, što se tiče napada na Italiju, strahujem od dva datuma: Božića i izbora. Možda ćemo Božić pregurati. NJihovi napadi nisu grubi, slepi udarci. To su rafinirani, dobro proračunati i dobro pripremljeni zločini. Za pripremu treba vremena, a ne verujem da će do Božića biti spremni. Ali će biti spremni za izbore 2006. godine. Oni bi voleli da na tim izborima pobedi jednosmerni pacifizam. A kod nas, bojim se, neće im biti dosta da ubijaju ljude. Jer to je inteligentno, informisano čudovište, dragi moji. Čudovište koje je (na naš račun) studiralo na univerzitetima, u čuvenim koledžima, u luksuznim školama. (S parama dobijenim od oca šeika ili čestitog radnika.) To čudovište se ne razume samo u dinamiku, hemiju, fiziku, avione, vozove i metroe: razume se i u umetnost. Onu umetnost koju njihov tobožnji Żsvetionik civilizacije” nikada nije uspeo da proizvede. I mislim da kod nas, naporedo s ljudima, žele da unište i poneko umetničko delo. Zar je teško baciti u vazduh milansku katedralu ili baziliku svetog Petra? Zar je teško baciti u vazduh Mikelanđelovog Davida, galeriju Ufici i Palaco Vekio u Firenci, ili duždevu palatu u Veneciji? Zar je teško baciti u vazduh kulu u Pizi, spomenik poznat širom sveta, daleko slavniji od njujorških kula-bliznakinja? Ali ne možemo da bežimo ili da dižemo belu zastavu. Možemo samo da se časno i hrabro suočimo sa čudovištem, i da se setimo onoga što je Čerčil rekao Englezima kad je pošao u rat protiv Hitlerovog nacizma. Rekao je: ŻLićemo suze i krv.” Oh, da, i mi ćemo liti suze i krv. U ratu smo: hoćemo li to da shvatimo ili ne?!? A u ratu se plače, u ratu se gine. To je sve.

Ovako sam završila i pre četiri godine, u ovom istom listu.

Orijana Falači

(Corriere della Sera )