Mesec dana za ugrađivanje

Oštro protivljenje opozicije i odbijanje dela vladajuće koalicije da u Skupštini Srbije, prošle subote, podrži vladin predlog da se po hitnom postupku donese Zakon kojim se od 1. oktobra ove godine ukida Naftna industrija Srbije i formiraju tri celine – javna preduzeća za transport nafte i naftnih derivata „Transnafta”, “Srbija gas” (transport, distribucija, skladištenje i trgovina gasom), i zatvoreno akcionarsko društvo NIS – samo je dokazala da se i da će se oko neophodne privatizacije NIS-a lomiti mnoga politička koplja i finansijski interesi.

Da je NIS „zlatna koka” koja se drugima ne prepušta tako lako pokazuju i neki podaci o poslovanju ovog javnog preduzeća. Tokom prošle godine NIS je ostvario promet od tri milijarde evra, i kako je nedavno na okruglom stolu o privatizaciji NIS-a, koju je organizovao Energdž Observer, rekao Đorđe Mihajlović, pomoćnik generalnog direktora NIS-a, “dao četvrtinu budžeta Srbije”.

Kritičari predloženog zakona kojim bi NIS bio podeljen na tri preduzeća a koja bi što pre bila prodata (pre svega rafinerije u Novom Sadu i Pančevu), tvrde da ga je Vlada Srbije donela na brzinu i da se u njemu ne precizira na koji način će se obaviti privatizacija, što „ostavlja prostor za malverzacije”. Brzina kojom je predlog donesen dodatno je podgrejala već postojeće sumnje javnosti i stručnih krugova da je „kupac profitabilnih delova NIS-a već određen i da je donošenje zakona neophodno za legalizaciju dogovorenog”.

Poslanik SDP-a u republičkom parlamentu Meho Omerović kaže da oni koji su u vladi pisali predlog pomenutog zakona nisu konsultovali sve partnere u vlasti, i da je predlog opasan jer će “onaj ko bude kontrolisao NIS (i EPS kome se takođe sprema ista sudbina) vladati i državom, zbog ekonomske snage ovih preduzeća”.

Vladin predlog privatizacije NIS-a, u suštini se zasniva na koncepciji “razdvajanja tehnoloških procesa u javnim preduzećima” i odvajanja sporednih delatnosti pri čemu najperspektivnije delove treba što pre prodati. Ovakav koncept podržala je svojim izjavama i Pirita Sorsa, šef misije MMF-a u Srbiji i Crnoj Gori, najavivši “podršku vladi da što pre raspiše konkurs za izbor privatizacionog savetnika, kako bi početkom naredne godine rafinerije u Pančevu i Novom Sadu bile prodate”. Iz Misije MMF-a vladi je savetovano da spreči NIS da “ulazi u bilo kakve velike kreditne obaveze i investicije pošto bi to moglo da umanji izglede za uspešnu privatizaciju”.

Stav rukovodstva NIS je, kako kaže direktor Mihajlović, da privatizaciji treba da prethodi restrukturiranje i modernizacija preko pretprivatizacionog kredita, jer bez toga nije moguće ispuniti cilj da se postane vodeća nacionalna kompanija na ovim prostorima, dobro uklopljena u regionalno tržište.

- Predlog i interes NIS i Srbije je etapna privatizacija koja omogućava ulazak strateških investitora kako bi se kroz strana ulaganja, investicije i moguću dokapitalizaciju podigla njegova vrednost. Smatramo da bi tek nakon toga trebalo ići na prodaju manjinskog dela kompanije, kaže Mihajlović.

U NIS-u se, kako je rekao Petar Stanojević, direktor za razvoj i investicije NIS-a, prednost daje nalaženju strateškog partnera koji bi, pre svega, “morao da se obaveže da će obezbediti uredno snabdevanje tržišta, kao i da se uključi u razvoj privrede kroz investicije i povećanje tržišne vrednosti kompanije”.

- Od strateškog partnera se očekuje da pruži garancije da neće biti otpuštanja radnika, kao i da će sprovoditi stimulativni socijalni program – istakao je Stanojević.

Da li je to upravo LUKOIL koji je pre dve godine za 117 miliona evra kupio Beopetrol? Stanojević kaže da “za NIS ne postoji idealan partner i da kompanija u ovoj fazi preispituje mogućnost saradnje na principu komplementarnosti svih ponuda”. Interesovanje za ulaganje i strateško partnerstvo sa NIS do sada su iskazali Shell (strateški konsalting), LUKOIL (sve oblasti poslovanja), mađarski MOL i domaća kompanija Petrobart (finansiranje razvoja rafinerija), slovenački Petrol (finansiranje postrojenja za proizvodnju dizel goriva). Veliko interesovanje pokazuju i OMV kao i izraelski Bejtmen, Britiš petroleum, ali i Credit Suisse i druge banke koje su spremne da ulažu u razvoj kompanije.

Najdalje je u tome otišao LUKOIL koji je sa NIS-om nedavno potpisao treći memorandum o saradnji, po kojem će ruska naftna kompanija dati NIS-u garancije za obezbeđenje kredita od pola milijarde dolara za obnovu rafinerija u Pančevu i Novom Sadu i formirati zajedničko preduzeće koje bi se bavilo uvozom i distribucijom nafte i naftnih derivata. NIS bi time trebalo da dobije i pravo učešća u koncesiji za zajedničko istraživanje i vađenje nafte u Angoli, ali i veći nastup na trećim tržištima.

Iako su mnogi, posle obelodanjivanja ovakvog sporazuma, bili spremni da tvrde da je to samo korak od punog strateškog partnerstva dve kompanije i da će se LUKOIL pojaviti kao konačan kupac NIS-a, namere Vlade Srbije i “packe” Misije MMF-a u SCG pokazuju da se u privatizaciji srpske naftne industrije mogu i te kako očekivati iznenađenja. Memorandum NIS-a i LUKOIL-a nije i ugovor o saradnji, iako ima najava da će prilikom predstojećeg dolaska Vagita Alegperova, prvog čoveka ruskog naftnog džina, u Beograd na otvaranje nove zgrade LUKOIL – Beopetrola, biti i potpisan sporazum o “preuzimanju” srpskih rafinerija.

- Svež kapital koji NIS može da dobije od LUKOIL-a mogao bi samo da poveća produktivnost naših rafinerija i poboljša kvalitet derivata koji se u njima proizvode. LUKOIL bi tražio da NIS kupuje naftu od njih i da im, tokom sledećih nekoliko godina, obezbeđujemo određene količine kvalitetnih derivata, smatra Srđan Popović, direktor pančevačke rafinerije.

U NIS-u kažu da bi realizacijom ovakvog posla kompanija kroz pet godina znatno povećala svoju vrednost koja, prema procenama stručnjaka, u ovom trenutku iznosi oko tri milijarde dolara. Ulaskom u strateško partnerstvo sa firmama koje bi ispunile sve uslove koje NIS navodi u svojim planovima, procenjuje se da bi u naredne dve godine vrednost kompanije mogla da bude podignuta na oko pet milijardi, a kako je rekao direktor Đorđe Mihajlović, “u najboljoj varijanti i na celih sedam milijardi dolara”.

- Prodaja NIS-a bi tada bila najcelishodnija i imala bi pun smisao, smatra Mihajlović.

Ipak, po svemu sudeći, konačnu reč daće Vlada Srbije, a prva najava onoga što ona planira bio je i predlog zakona o ukidanju sadašnje organizacije NIS-a.

Prema pouzdanim informacijama iz odlično obaveštenih izvora bliskih vladinim krugovima, poslu NIS-a sa jednom od najvećih svetskih naftnih kompanija, kakav je LUKOIL, ali i nekih drugih ozbiljnih interesenata, protive se neki od visokih vladinih funkcionera, zainteresovani da u što kraćem roku do srpskih rafinerija, postojećih i budućih naftovoda i gasovoda ali i mreže pumpi dođe kompanija koja već ima solidne pozicije u regionu.

- Zna se da će za dve godine kroz našu teritoriju prolaziti naftovod Konstanca – Omišalj. Ako se transport kroz teritoriju neke zemlje po barelu plaća od sedam do 12 dolara, onda je jasno da će onaj ko bude imao preduzeće za transport, a koje bi trebalo da se izdvoji iz NIS-a, ubirati pravo bogatstvo – objasnio je Meho Omerović jedan od najvažnijih razloga žurbe vlade da što pre rasparča i proda NIS.

Pomenutim naftovodom biće obezbeđivana nafta za sve zemlje kroz koje on prolazi, delimično će pokrivati potrebe Italije i drugih zapadnoevropskih zemalja i od Omišlja će tankerima biti slata po celom svetu; jasno je da je kontrola ključnih tačaka na naftnom putu “toliko profitabilna da je ludost propustiti je”.

Da neki članovi vlade u tom poslu imaju pomagače pokazala je i “procena” konsultantske kuće Dilojt i Tuš da srpska nacionalna naftna kompanija vredi “samo” 1,6 milijardi dolara. Ne ulazeći u stručnost ove procene, opravdano je zapitati se kako je moguće da sva imovina NIS-a i svi potencijali ove kompanije vrede tek polovinu sume koja se u naftaškim krugovima daje za NIS. Ukoliko se zna da je ova konsultantska kuće radila procenu vrednosti gotovo svih preduzeća kod kojih su se u privatizacionom procesu pojavljivali problemi i priče vezane za sumnjive transakcije, onda se procena može posmatrati kao “utiranje puta” za izglasavanje vladinog predloga brzog rasparčavanja i prodaje NIS-a.

Insistiranje misije MMF-a da se rafinerije u Novom Sadu i Pančevu što pre prodaju, kao i da se praktično spreči aranžman NIS-a i LUKOIL-a o investicijama u modernizaciju srpskih rafinerija, postalo je još jedan argument onih koji tvrde da je privatizacija srpske naftne industrije polje ukrštanja izuzetno velikih finansijskih ali i strateških interesa.

Prodaja rafinerija po zahtevu MMF-a drastično bi umanjila vrednost celog NIS-a, i time još više oborila cenu ostatka kompanije koja bi trebalo da se privatizuje.

U Naftnoj industriji Srbije smatraju da će ovim modelom privatizacije biti onemogućen razvoj kompanije pošto bi u tehnološkom procesu postojao prekid – NIS bi imao proizvodnju i distribuciju, ali ne bi imao preradu.

NIS je, inače, Vladi Srbije predloženo da se privatizacija odvija putem postupne prodaje vlasničkog udela u celokupnom NIS-u, a ne kroz prodaju pojedinih delova kompanije.Reorganizacija bi, smatraju u NIS-u, otklonila niz nedostataka koji su nastali prilikom formiranja preduzeća, kao što je formiranje firmi koje se u okviru NIS-a bave istom delatnošću.Rasplet priča oko privatizacije i prodaje Naftne industrije Srbije mogao bi da bude jasniji već 22. avgusta ove godine, za kada je Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine, zakazao nastavak rasprave o predlogu Zakona o gašenju NIS-a.

Zoran Knežević

NIS nema naftovod Još nije sigurno da će naftovod koji bi vozio kaspijsku naftu u zapadnu Evropu prolaziti trasom Konstanca-Pančevo-Trst Naši su čitaoci sigurno čitali “Dobrog vojnika Švejka” i onaj njegov detalj o parlamentu, gde svako govori šta mu je volja, do mile volje. Ali narodni poslanici su predstavnici naroda, zato jedan naš kolega ima običaj da kaže: sve što kažu primam k znanju, ali sve ne uzimam u obzir. Moguće je da bi se ovaj komentar mogao primeniti i na bar jedan deo prošlonedeljnog lamentiranja poslanika nad privatizacijom NIS-a: “Vi znate da će naftovod od Konstance prolaziti preko ovih prostora.” E, pa ne znamo. Već nekoliko godina postoji Međuvladin komitet – u kome su se Rumuniji, Srbiji i Hrvatskoj, krajem maja pridružile Slovenija i Italija – koji radi na osnivanju kompanije za razvoj tog naftovodnog projekta, ali “zasad nemamo jaku definiciju projekta koja bi mogla da privuče investitore”, kaže za NIN Jelena Radun, član internacionalnog savetničkog tima Međudržavnog komiteta za razvoj projekta naftovoda Konstanca-Pančevo-Trst, sa čije je rute u međuvremenu izbrisan Omišalj zbog snažnog nepristajanja hrvatske javnosti da se ovo primorsko mesto ekološki ugrozi mogućim istovarom nafte. Ovim naftovodom bi trebalo da se prevozi nafta od Crnog mora do Mediterana, odnosno da se njime naftom snabdeva zapadna Evropa, pre svega Austrija i Nemačka. Ali postoje još tri konkurentska projekta: naftovod Burgas-Aleksandropulos, naftovod Burgas-Valona, naftovod paralelan sa turskim moreuzima. Prema rečima Jelene Radun, samo je Rumunija obezbedila sredstva EU iz programa FARE i izradila detaljnu studiju izvodljivosti ovog naftovoda. Ni Srbija ni Hrvatska nisu još našle finansijera, a procedura da se dobiju sredstva iz sličnih programa je vrlo duga. “Jedna grupa privatnih italijanskih investitora je pokazala interes da finansira rad na okončanju definisanja projekta kako bismo sa njim mogli da izađemo pred potencijalne investitore, one koji bi trebalo da obezbede velike pare za gradnju naftovoda. Nije jasno rečeno ni ko su oni, to je za sada samo predlog”, kaže Radun. U kojoj su fazi konkurentski projekti? “E pa to se malo krije. Neki imaju studije, neki imaju vrlo preliminarne studije, neki detaljnije studije. Za ovaj albanski naftovod, Burgas – Valona, odavno je osnovana kompanija za razvoj, mislim 1995. godine, ali sve to ide relativno sporo”, kaže Jelena Radun. Ali odmah dodaje da je to sa naftovodima tako, oni koji već funkcionišu pregovarani su od osam do deset godina, pa građeni dve-tri godine. Dakle, sporo. Prema prvim procenama, gradnja naftovoda Konstanca-Pančevo-Trst koštala bi oko dve milijarde dolara i da bi njegov projekat bio odobren neophodno je da neka od najvećih svetskih kompanija izrazi spremnost da će svoju naftu voziti tim naftovodom, da će taj naftovod, dakle, odbacivati odgovarajući prihod. Jelena Radun neće ni da čuje da bi kod izbora jednog od konkurentskih pravaca odlučujući mogli da budu politički razlozi. “Politička stabilnost je potrebna, ali nije dovoljna. A što se ostalog tiče, em se dosta pisalo o tom albanskom naftovodu Burgas-Valona, em albanski lobi u Americi. Znači, politički uslovi su bili tu, zar ne, kompaniju kakvu mi tek sada osnivamo oni su osnovali još 1995. godine, a još nisu osvojili taj naftovod. Vrlo težak pravac, za razliku od onog uz turske moreuze koji je najlakši za gradnju.” Poslanici Narodne skupštine Srbije nam dalje preporučuju da se zapitamo: “Da li je odgovornije prepustiti da neki privatnik uzima novac od tog naftovoda, jer plaća se svaki litar koji poteče kroz njega na našoj teritoriji ili videti koliki je interes države od toga i na koji način ga zaštititi?” Mada je predstavnik NIS-a član Međudržavnog komiteta za razvoj ovog projekta, NIS nije vlasnik naftovoda koji uostalom još i ne postoji. A još se ne zna ni kada će, a nije sigurno ni da će. “Naftne kompanije zainteresovane da tuda voze svoju naftu najčešće i finansiraju izgradnju naftovoda, pa su i njegovi vlasnici. Može i NIS da bude, ako hoće da se uključi u finansiranje gradnje.” Na pitanje koja bi svetska naftna kompanija bila najzainteresovanija da svoju naftu vozi “našim” naftovodom, Radun kaže da je to teško reći, da je malo onih sa kojima je Komitet već imao direktne kontakte “ali austrijska firma OMV bila je na dva poslednja sastanka Komiteta jer je, u međuvremenu, postala vlasnik 51 odsto rumunskog Petroma, a nafta u Austriju stiže preko Trsta”. Naravno, OMV je značajna kompanija u regionu, ali nije i u svetskim razmerama, samo njeno učešće u naftovodu ne bi bilo dovoljno. Da li se interesovao Lukoil? “Jedno vreme se spekulisalo da oni uopšte nisu zainteresovani za naš naftovod jer navodno imaju drugog favorita – naftovod Burgas-Aleksandropulos, ali preko medija su saopštili da prvo žele da vide brojke, pa da odluče, a mi precizne brojke još nemamo”, kaže Radun. Da je Lukoil bio stvarno zainteresovan za naftovod Burgas–Aleksandropulos, oni bi to već izgurali, misli ona, “U Ministarstvu energetike smo imali kontakte sa ruskom ambasadom koja je posebno došla da bi prikupila podatke o našem naftovodu. Poslali su ih u svoje ministarstvo i sad čekamo da oni bar preliminarno odgovore.” Strah poslanika i samog NIS-a da bi neko mogao da kupi energetske rafinerije u Pančevu i Novom Sadu i onda ih zatvori obezbedivši svojim rafinerijama samo tržište, ne bi, po mišljenju Jelene Radun, trebalo da dele potencijalni investitori naftovoda Konstanca-Pančevo-Trst. “Prema preliminarnim projekcijama, tim naftovodom bi trebalo da se vozi oko 60 miliona tona nafte godišnje, a Srbija godišnje troši tri-četiri miliona tona.” Dakle, NIS nije vlasnik naftovoda koji nemamo, a vlasnici će biti oni koji obezbede najmanje dve milijarde dolara za njegovu gradnju. Idejom o izgradnji naftovoda svet se bavi kako bi isplivao iz tesnaca u Bosforskom moreuzu, koji svaki čas na nekoliko nedelja zarobi neki pun tanker, a “penali samo otkucavaju”. U odnosu na sadašnje načine prevoza nafte, prevoz naftovodom prištedeo bi Srbiji oko 20 odsto deviza koje daje za uvoz nafte (2003. godine ukupno 630 miliona dolara), a i oslobodio je povremenih pregovaračkih muka sa JANAF-om, naftovodom koji je gradio Tito, a sada je u vlasti Hrvatske. RUŽA ĆIRKOVIĆ

Obaveze itumačenja

U Memorandumu o ekonomskoj i finansijskoj politici Vlade Srbije, koji je MMF prihvatio, u maju ove godine, prilikom produžetka kreditnog aranžmana sa našom zemljom, prodaja srpskih rafinerija nije navedena kao stroga obaveza, dok se u saopštenjima MMF-a i izjavama njihovih predstavnika navodi da je „prodaja većinskog udela države u rafinerijama ključna obaveza za nastavak kreditnog aranžmana”.

U pomenutom Memorandumu država se obavezala „da će organizovati tender za savetnika oko privatizacije NIS-a i prodaju većinskog udela države u rafinerijama početkom 2006. godine. Nekoliko dana kasnije u saopštenju MMF-a piše “da bi privukla neophodne investicije za rafinerije, vlada planira da u prvoj polovini 2006. godine proda većinski udeo u njima kvalifikovanom strateškom investitoru”.

… jedan ipak ima Nije lako u zemlji Srbiji isplivati iz pitanja: koji je pravni status Sporazumom o sukcesiji bivše SFRJ dogovoren za Jadranski naftovod – JANAF. Jedni odgovorni vas upućuju na druge, drugi na treće. Grubo rečeno, tim sporazumom je dogovoreno da imovina koja je finansirana iz državnih i paradržavnih fondova ostane u vlasništvu novonastale države na čijoj se teritoriji nalazi. Firme i fizička lica upućeni su, međutim, da pravo svoga vlasništva na teritoriji neke od novonastalih država dokazuju na sudu, a potpisnice Sporazuma su se obavezale da svim učesnicima u sporovima obezbede tretman kakav imaju firme i fizička lica te države. Što se Jadranskog naftovoda tiče, on po svemu sudeći spada u ovu drugu kategoriju, konzorcijum firmi koji je u njegovom finansiranju učestvovao trebalo bi svoje vlasništvo da dokazuje na sudu. “NIS ne samo da može nego i treba da dokazuje to vlasništvo”, kaže za NIN Dragomir Popov, direktor bivše Savezne direkcije za imovinu SRJ koji se mnogo bavio i ovim pitanjem. “Ali nikakav se spor sigurno ne vodi”, kaže Jelena Radun. Zašto, zna Popov: “Nema tog državnog interesa za koji bi se ovde zaleglo ako se ne poklapa sa nekim ličnim interesom.” R. Ć.

Preuzmi me

U Narodnoj skupštini Republike Srbije povučen je iz procedure Predlog zakona o preuzimanju kojim je investitor koji preuzme kontrolni paket akcija jedne firme trebalo da bude obavezan da otkupi i sve ostale ponuđene akcije – do 100 odsto. Koliko je ovo rešenje milo investitorima, pokazuju uporedni podaci o broju ponuda za preuzimanje iz ove i prošle godine. Tokom prvih šest meseci prošle godine Komisija za hartije od vrednosti odobrila je 12 ponuda za preuzimanje akcija, a tokom prvih šest meseci ove godine kreatori čak 47 ponuda požurili su da preduhitre novi zakon.

Jugoslavija

Ni drugi pokušaj prodaje zemunskog hotela “Jugoslavija” nije uspeo. Agenciji za privatizaciju nije se javio nijedan kupac zainteresovan da krene u licitaciju sa početnom cenom od oko 38 miliona evra, tako da javno nadmetanje zakazano za 28. juli 2005. godine neće biti održano. Hotel “Jugoslavija” je vlasništvo Dunav osiguranja.

Balkan

Na javnu ponudu preduzeća Serbia, registrovanog u italijanskom mestu Červija da po ceni od 2343,40 dinara otkupi najmanje 28 odsto, a najviše 51 odsto od ukupno 67 335 akcija beogradskog hotela “Balkan”, kontraponudom je odgovorilo šest ponuđača. Svih šest kontraponuda prihvatila je Komisija za hartije od vrednosti.”Balkan” bi da kupe i firma Marine Drive Holdings Inc. sa Britanskih Devičanskih ostrva, Netnjest finance (Belize), NJ.E.G.technologie iz Beograda, Unirodžal iz Beograda, Balkan Midland, Delta M.

Moskva

Na ponudu firme Serbia , registrovane u italijanskom mestu Červija da otkupi deo akcija beogradskog hotela “Moskva”, kontraponudom je odgovorilo čak sedam ponuđača od kojih su neki – kao Baslkan Midland, Netnjest finance i Delta M – objavili interesovanje i za kupovinu susednog hotela “Balkan”. Među njima je, na primer, i firma registrovana u Litvaniji UAB Ukio banko investicione grupe, kao i firma registrovana na Kipru Domdžcor Limited.