Svetla San Franciska

Nekada su neke knjižare bile mnogo više od običnih prodavnica knjiga. Kažem knjižara, jer danas knjižara podrazumeva skoro sve, što na bilo koji način ima veze sa knjigom, čak i ako nema ali se prodaje i kupuje.

Puni snova o knjigama, jeftinim knjigama, alternativnim knjigama, koje bi čitali, “delili” drugima i sa njima delili zadovoljstvo čitanja, a praznih džepova, što uvek ide sa snovima, frustrirani ratom i onim što je došlo posle njega, jednog dana sreli su se jedan sociolog i jedan pesnik. Zajedničko im je bilo i to što je svaki imao po 500 dolara, a još toliko im je nedostajalo da ostvare deo svog sna. Ujedinjeni su jači - i tako su kupili prostor za knjižaru u starom delu San Franciska. Između strip barova, džez klubova i kineskih lokala, u leto 1953. godine, nikla je prva knjižara u Americi, čiji su se vlasnici zakleli da će prodavati samo “džepna” izdanja knjiga (to nema veze sa njihovim materijalnim stanjem). Nazvali su je “Citdž Light’s Bookstore”.

Sociolog je bio Piter Martin, sin italijanskog anarhiste Karla Treske, na koga je izvršen atentat 1943. godine, koji je želeo da osnuje mesto na kome bi se sastajali, diskutovali i, naravno, čitali knjige nezavisni američki intelektualci, koji tih pedesetih godina, na početku hladnog rata, nisu imali mnogo više slobode od njihovih kolega u Sovjetskom Savezu. Drugi razlog je bio taj, jer je on, kako je jednom prilikom rekao, “proveo ceo život u knjižarama. Otkako sam napunio dve godine visio sam po bibliotekama i knjižarama. I radio sam u mnogim, naročito za vreme studentskih dana na Univerzitetu u Vašingtonu. Otkako imam Citdž Light’s znam da bih želeo da ostanem ovde zauvek, jer kako je na samom početku Lorens (Ferlingeti) napisao na ulazu: ‘Vi koji ulazite, ostavite svaki očaj’.

Drugi vlasnik knjižare, onaj koji je pretekao da ove godine slavi njenu pedesetogodišnjicu i koji je daleko zaslužniji za uspeh i slavu ove knjižare je pesnik Lorens Ferlingeti.

Ferlingeti je rođen 1919. godine, kao Lari Ferling (ime je “modifikovao” pedesetih godina u Frisku). Završio je fakultet na univerzitetu u Severnoj Karolini. U Drugom svetskom ratu služio je u američkoj mornarici kao komandir na brodu, koji je učestvovao u ratnim operacijama na Pacifiku. Tako je stigao u Nagasaki nekoliko dana pošto je na njega bačena atomska bomba. I video sve. (“Jednog dana otišao sam tamo (u Nagasaki) sa nekoliko drugara. Nije bilo ničeg osim đubreta. Nekoliko kostura zgrada i ljudske kosti, kosa u blatu. Stanovništvo je bilo smrvljeno u prah. Odmah sam postao pacifista”).

Posle rata je nastavio školovanje. Magistrirao je na Univerzitetu Kolumbija (1947. godine), gde je studirao sa DŽekom Keruakom i Alenom Ginsbergom, ali ih tamo nikada nije sreo (on je bio na postdiplomskim studijama, a oni na osnovnim) kao što se i njih dvojica nikada nisu sreli, i otišao u Pariz, gde je doktorirao na Sorboni (1950. godine). Kasnije ih je zajedno vozikao svojim “ostinom”, po klubovima i salama u kojima su čitali poeziju u Frisku. Onda je, kao i Piters otišao na Zapadnu obalu, u potrazi za slobodnijim životom (izražavanjem mišljenja), gde su se našli 1953. godine i zajedno započeli posao.

Ferlingeti je pisao poeziju koja se bavila umetnicima, umetnošću i njenom ulogom u svetu, ali sa osvrtom na politiku i društvena zbivanja, koja, ipak, ne može biti jednostavno opisana kao polemična ili protestna, jer je pokazivao veliku “tehničku” veštinu u pisanju, budući da je bio vrhunski obrazovan. Pored poezije pisao je i drame, kritike, eseje... šezdesetih i sedamdesetih godina njegova knjiga (zbirka) “A Conedž Island of the Mind” bila je najpopularnija zbirka poezije u Sjedinjenim Državama. Ovaj moderni klasik preveden je na devet jezika i knjige su mu prodate u više od milion primeraka. Poslednja knjiga “Honj to Paint Sunlight” izašla mu je 2001. godine. Kod nas nikada nije prevedena nijedna njegova kompletna zbirka poezije. (Pre nekoliko godina izašla mu je jedna knjiga u Hrvatskoj, u prevodu Voje Šindulić).

Između južnoameričkih revolucionara i revolucionarnih džezera nicao je, tih pedesetih godina, bitnički pokret američkih pesnika. Pisci, pesnici, koji nisu mogli da objave svoje knjige nigde, sastajali su se u knjižari, a onda je Lorens Ferlingeti odlučio da počne da se bavi izdavaštvom. Prva knjiga koju je objavio bila je njegova zbirka pesama (“Pictures of Gone NJorld” - “Slike nestalog sveta”), a četvrta - Ginzbergov “Urlik”. Objavljivao je nepodobne pesnike, pisce trećeg sveta i svu onu književnost koja nije predstavljala “glavne tokove” američke književnosti, a koja je tek postala prava američka književnost.

Objavio je Ginzbergov “Urlik”, knjigu koju niko nije hteo da objavi i zbog toga se našao na sudu. Knjiga je štampana u Engleskoj. Zaustavljena je na carini, ali pošto tužilaštvo nije na vreme podnelo tužbu, zbog opscenosti, knjiga je “puštena”. Kada je počela da se prodaje, zabranjena je. Optužen je prodavac i izdavač, ali ne i Ginzberg. Američki Savez za građanske slobode platio im je advokata. Međutim, čak i u to vreme u Americi se našao sudija koji je odbio da tumači poeziju i držao se zakona. Ferlingeti je oslobođen, a ova presuda je uticala (u Americi se može pozivati na neku presudu u toku drugog procesa) na izdavače da prvi put objave Henrija Milera, Vilijama Borousa, D. H. Lorensa i mnoge druge pisce i pesnike koji su godinama bili zabranjeni. Kod Ferlingetija su našli utočište svi bitnički pesnici, Alen Ginzberg, Vilijam Borous, DŽek Keruak, Nil Kesidi, Lari Rivers, Čarls Bukovski...

Naravno, sve knjige su bile u “džepnom” (meke, papirne, korice) izdanju. Tako je ostalo i do danas, kada je malo ko od učesnika ove književne revolucije među živima.

U knjižari velikoj samo 35 kvadratnih metara, sa linoleumom na podu, džepnim knjigama od poda do plafona, posterima DŽona Koltrejna (saksofonista) i parolom sa rukom ispisanim stihom Pabla Nerude: “Tiranija seče glave onima koji pevaju, ali glas se sa dna bunara vraća tajnim izvorima iz zemlje i iz tame se izlazi kroz usta naroda”, sedeli su svako veče do ponoći, svi oni koji su začeli kontrakulturni pokret u Americi. Odatle su kretali na rok i džez koncerte na kojima su učestvovali govoreći svoje pesme na koncertima “Jefferson Airplane” i “Gratefull Dead” na kojima se stvarao jedan novi kontrakulturni pokret, koji nije proizveo ništa, ali je bio zabava nikada viđena i nikada prevaziđena... Sa njima je išao i Ferlingeti, takođe govorio stihove, tako da su svi mislili da je i on bitnik.

“Nikada nisam pripadao bitnicima, samo sam izdavao njihove knjige”, rekao je nedavno novinarki Vašington posta, Ferlingeti. “Decenijama govorim ljudima da moja poezija ima korene u sasvim drugačijem senzibilitetu, i da sam ja bio i ostao pod uticajem Marsela Prusta (Ferlingeti je doktorirao na Sorboni, a doktorska disertacija bila je o gradu kao simbolu moderne poezije), ali ta priča (“And Beat goes on...”) se nastavlja i danas posle pedeset godina.

Kod nas se Ferlingeti takođe pominje kao predstavnik bitničkog pokreta, čak i u antologijama moderne američke poezije, a mladi pisci i pesnici ne propuštaju priliku da ga pomenu kao “bitničkog” uzora (čak bitničkog korifeja), što najbolje govori o njihovom “poznavanju”. Ferlingetija. Jedan od retkih koji je to znao, a i sam pesnik je Mika Oklop (Milan Oklopdžić - “Ca. Blues”), koji sada živi u svojoj i njegovoj Kaliforniji. Poslao je samo jedno “podsećajuće” pismo na kome je bila fotografija Ferlingetija ispred knjižare Citdž Light’s.

Nije Ferlingeti jedini zaboravljeni pesnik, već je, kod nas, nepoznati pesnik, a u Americi i Evropi (naročito u Britaniji što se da pretpostaviti) već godinama Ferlingeti i njegova knjižara Citdž Light’s (izdavačka kuća i fondacija) doživljavaju novu renesansu. Ulice u tom delu San Franciska dobile su imena po Keruaku, Berlouzu, Ginzbergu... a nedavno je dobio “svoju” aveniju i Ferlingeti, što je presedan i u Americi, da živ pesnik dobije svoju ulicu.

NJegova knjižara je sada veća, 205 kvadratnih metara, na drugom spratu je izdavačka kuća. Prodaju se samo džepne knjige. Postala je turistička atrakcija San Franciska, ali stari deo je ostao isti, sa istim linoleumom, sto puta popravljenim stolicama i u policama nabijenim papirnim knjigama. “Sve knjige su pažljivo izabrane”, kaže Nensi Piters, suvlasnik knjižare od 1984. godine. “Mi smo toliko mali da moramo da budemo veoma selektivni. Kao što Lorens (Ferlingeti) kaže, ono što mi biramo nisu bestseleri već knjige za koje mi mislimo da bi trebalo da budu bestseleri.” Nema mesta ni za Harija Potera, iako čudi se jedna dugogodišnja prodavačica u ovoj knjižari, “to je jedna sasvim dobra knjiga”.

“Nije nas ostalo mnogo”, rekao je na proslavi misleći na samostalne knjižare i izdavače, koje su obezbeđivale forume grupama pesnika kao što su nekada bili bitnici. Pesničke večeri se još uvek održavaju kod Ferlingetija, obeležavajući vreme koje je danas u navali novih medija, visokotiražnih bestselera, knjiga na kompakt-diskovima, više no davna prošlost.

Knjižara ni danas nije izgubila svoj kontrakulturni imidž, piše pre neki dan Dankan Kempbel u londonskom “Gardijanu”, samo što se autobuske ture po Frisku više ne zaustavljaju ovde da turistima pokažu bitnike, kao što su to radile pre četrdeset godina.

Knjižara radi do duboko u noć i personal (15 zaposlenih) se žali što svako veče uspeva posetioce da istera tek posle ponoći.

Bila je zatvorena samo dva puta. Početkom 1991. godine kada je počeo rat u Golfu i ove godine kada je počeo drugi rat u Iraku.

Lorens Ferlingeti je i veoma poznati slikar, koji ima stalne postavke u nekoliko galerija na Zapadnoj obali. I redovni kolumnista, koji piše u “San Francisco Cronicle” kolumnu pod stalnim nazivom “Poezija kao vest”. Ima 84 godine, voli pivo (“hajneken”) ali ga čini se ređe, i samo uveče, “seče” viskijem.