Mali kabadahija, tihi anarhist...

Nedavno je u Pragu, istovremeno s ovdašnjom premijerom izložbe “Grad K. Franc Kafka i Prag”, koja je nastala u Barseloni, a potom imala veliki uspeh u NJujorku, izašla knjiga “Franc Kafka – izmišljotine i mistifikacije”. Napisao ju je Josef Čermak, literarni istoričar i prevodilac, verovatno najpoznatiji i najautoritativniji specijalista za život i delo ovog velikog praškog jevrejsko-nemačkog pisca koje je imalo ogroman uticaj u svetu u drugoj polovini prošlog veka, dve-tri decenije posle njegove smrti. Pitanje je da li je koincidencija održavanja izložbe i izdavanja bila samo slučajna jer je i ova izložba žrtva nekih od uvreženih kasnije smišljeno konstruisanih i distribuiranih mitova o Kafki.

GLAVNI AUTORI MITOVA: Čermak se u knjizi bavi dvojicom glavnih autora i distributera poluistina, legendi i pretpostavki o Kafki – češko-nemačkim novinarom Mihalom Marešom (1893-1971) i Gustavom Janouhom (1903-1968), pijanistom, novinarom i piscem češko-slovenačkog porekla. Oba su o Kafki počeli pisati krajem 40-ih godina, dakle više od dve decenije posle njegove smrti. Za obojicu Čermak kategorično tvrdi da ih je na to naveo motiv da profitiraju na bumu Kafke čija su dela u godinama posle Drugog svetskog rata počela da doživljavaju ogroman uspeh i ušla u kulturnu modu. Zbog toga se nisu ni bavili njegovim delima, za koja je Mareš čak tvrdio da su tuđa češkoj prirodi, i pisali su o Kafki po poruybini i sa instrukcijama iz inostranstva. A Janouh je bio skoro opsednut ličnošću Kafke koja nije korespondirala s delom. Obojica nisu, međutim, nikad pripadala krugu ljudi bliskih Kafki – što se tiče Mareša sam je Kafka jednom prilikom upotrebio izraz “ulično poznanstvo”.

Mareš, koji je prvu svoju knjigu o Kafki napisao 1946, ipak nastoji da na sve načine uveliča svoje poznanstvo i vezu s Kafkom što povremeno dobija komične razmere. Tvrdi da je bio nekakav “omiljeni, privatni Kafkin reporter” i da je Kafku pridobio kao anarhistički propagator i uvukao ga među tada društveno prokažene i proganjane anarhiste. Protiv tih konstrukcija ubedljivo svedoči dokumentacija praške policije koja potvrđuje apsolutnu Kafkinu lojalnost važećim zakonima i društvenim normama i apolitičnost. Mareš je, navodno, takođe Kafku upoznao s mnoštvom čeških pisaca i likovnih umetnika čija imena se, međutim, uopšte ne pojavljuju u Kafkinim beleškama. Od Kafke je ovaj novinar načinio muzičkog znalca iako je poznato da je on više puta javno deklarisao svoju nemuzikalnost i nepoznavanje muzike.

Za razliku od Marešovih fabulacija, u kojima dominira on sam, Janouh je nastojao da se približi Kafki i njegovom delu. Zahvaljujući stilističkom talentu i sposobnosti imitacije, to mu je izvesno vreme polazilo za rukom. Prvom verzijom knjige “Razgovori s Kafkom” (1951) obmanuo je ne samo Maksa Broda i poslednju Kafkinu “družku” (češki izraz za nevenčanu ženu) Doru Dijamantovu, nego i veliki deo svetske literarne javnosti i istraživača. Ovaj uspeh podstakao je da se 1958. pojavi znatno prošireno izdanje koje je, međutim, izazvalo više sumnji. Knjiga je prevedena na 20 jezika, ali nikad nije objavljena na češkom.

Već i sam istorijat nastanka knjige Janouha s dramatičnim gubljenjem i nalaženjem rukopisa budi sumnje, a sadržina je, kako navodi Čermak, više nego kontroverzna. Mali Kafka je u knjizi prljavi učesnik uličnih dečjih tuča, iako tome protivreči sve što se zna o njegovom dobrom vaspitanju u dobroj porodici. Sasvim je neistinita tvrdnja da nije podnosio bioskop (u stvarnosti je bio oduševljeni kinofil i česti posetilac prvih praških bioskopa). Neistinita su i njegova navodna žovijalna ocrnjivanja poslodavaca kod kojih je radio a koji su ga dosta cenili i kao službenika i čoveka i omogućavali mu i dosta vremena za književni rad. Pri tome sam Janouh tvrdi na drugom mestu u knjizi da Kafka nije bio uopšte sposoban za banalnosti! Prvi je direktno ovu knjigu 1985. označio za falsifikat češki literarni kritičar i filozof Eduard Goldštiker. Čermak upozorava da nije, ipak, sve u njoj izmišljeno ali je “istinu teško odvojiti od pretežnog dela neistina i izmišljotina”.

KOMERCIJALNA MITOLOGIZACIJA: Skoro svaki veliki autor postaje u izvesnoj meri predmet legendi, mistifikacija i mitova. U slučaju Kafke je to, ipak, mnogo jače. Najpre, između njegove smrti i najveće slave prošlo je oko četvrt veka, u međuvremenu je bio u kulturnoj Evropi gotovo anonimni pisac. Kada je nastao kafkovski bum, najpre u SAD, a onda još više u Evropi, interesovanje je najednom neverovatno poraslo. To je svakako bilo posledica holokausta, ratova, ljudi su se počeli projektovati u Kafkine alegorije. Odmah je mnogo ljudi shvatilo da svi imaju iskustva s Kafkom i neke “kafkijanske” doživljaje i da se na tome ima šta naučiti a, naravno, i zaraditi.

U poslednjih petnaestak godina, dakle, posle “plišane revolucije”, ovaj, u svoje vreme ne baš poznati i slavni praško-jevrejski književnik, koji je pisao na nemačkom, postao je jedna od glavnih praških turističkih atrakcija, reklo bi se relikvija intelektualnog turističkog hodočašća. NJegov melanholični pogled odsutno i onostrano bludi sa hiljada majica, na Staromjestskom trgu, u samom centru ove stare i najbolje očuvane srednjoevropske metropole može se kupiti porcelanski servis za kafu, ukrašen njegovim neurotičnim rukopisom... Sarkazmom sudbine antisportska figura Kafke, koju mnogi povezuju s tuberkuloznim kašljem, bila je čak maskota tradicionalnog gradskog maratona.

Milan Lazarević