Ratovi, glad i led

Nije bilo prijatno gledati vesti ovog leta. Počelo je poplavama u Indiji, Švajcarskoj i Rumuniji, nastavilo se katastrofalnim požarima u Portugalu i na kraju je stigla razorna Katrina.

Dok ste letos na Crnogorskom primorju mrzovoljno ispijali kafu u hotelskoj sobi čekajući da prestane kiša, mogli ste da pročitate da su se ajkule pojavile uz obale Škotske i da su kolonije leptira primećene na severu Evrope na mestima gde ih ranije nije bilo. Tu su bile i vesti da je engleski šampanjac, tradicionalno povod sprdnje, prvi put dobio pohvale francuskih enologa i da su se ptice prošlog proleća selile dalje na sever nego prethodnih godina. Novine su objavile i da su polarni medvedi otišli u jesenji san mršaviji i sa manje mladunaca nego ikada ranije.

Da nešto nije u redu sa klimom, jasno je već skoro svima. Desetine svetskih klimatologa, meteorologa i futurologa pokušava poslednjih nedelja da odgovori na pitanje: šta nas čeka sledećeg leta? Izvesno je da posledice zagrevanja Zemljine atmosfere neće osećati samo kupači na Slovenskoj plaži, ajkule, leptiri i engleski vinogradari.

OPASNO SAMOZAVARAVANJE: U naučnim krugovima danas dominira shvatanje da će promene klime biti postepene i da će tehnološke inovacije uspeti da kompenzuju većinu negativnih efekata. Neki naučnici veruju da su mere zaštite atmosfere predviđene protokolima iz Kjota dovoljne i da će ljudi uspeti da se brzo adaptiraju na nove uslove. Ali, rezultati istraživanja i merenja objavljeni poslednjih nedelja koji ukazuju na sve brže i veće klimatske promene vratili su u centar pažnje kontroverznu studiju koju su dvojica američkih futurologa napisali pre dve godine.

Piter Švarc i Dag Randal su tada rekli da optimistička shvatanja o postepenim klimatskim promenama možda predstavljaju opasno samozavaravanje i da se treba pripremiti za naglu promenu. Ovu tvrdnju su izneli u studiji “Jedan scenario nagle promene klime i njegove implikacije za nacionalnu bezbednost SAD”, koju su uradili za potrebe američkog Ministarstva odbrane. Baveći se, kako su napisali u podnaslovu, “zamišljanjem nezamislivog”, autori su dali “vremensku prognozu” za narednih petnaestak godina koja predviđa seriju kataklizmičnih događaja sa teško sagledivim posledicama po ljudsku civilizaciju.

“Istorija nas uči da ponekad ekstremni slučajevi postaju stvarnost”, pišu u svom tekstu – pozivu na uzbunu Švarc i Randal, vodeći stručnjaci Svetske biznis mreže, privatne kompanije za strateški konsalting iz Kalifornije. Događaji “male verovatnoće i ogromnih posledica” u koje spada njihov scenario oduvek su bili omiljena tema žućkastih novina i opskurnih verskih sekti. Jedan od razloga zašto katastrofična vizija kalifornijskih futurologa ipak zaslužuje posebnu pažnju, jeste to što je samo dve godine od objavljivanja čak i najveći kritičari ne smatraju nemogućom.

Autori tvrde da je pogled u prošlost najbolji način da se dokuči kako može izgledati ledena budućnost severne polulopte (situacija na jugu planete je znatno manje predvidiva). Od osam ledenih doba u proteklih 730 hiljada godina oni uzimaju istorijat stogodišnjeg klimatskog “događaja” od pre 8 200 godina kao model po kome će se Zemljina atmosfera možda ponašati narednih decenija.

Ovom ledenom dobu prethodilo je otopljavanje slično sadašnjem i povećanje učestanosti katastrofalnih vremenskih nepogoda. Zaleđivanje severne hemisfere je tada bilo izazvano prekidom okeanske “beskonačne trake”, čiju jednu granu predstavlja Golfska struja. Promene temperature i saliniteta vode kakve su zabeležene poslednjih godina u Atlantskom okeanu, mogu ponovo dovesti do naglog zaustavljanja Golfske struje.

KOŠMARNA SLIKA: Autori su u scenariju izneli svoje viđenje mogućih posledica. Već 2007. godine možemo očekivati oluje koje bi učinile da život u Hagu i još nekoliko niskih, holandskih gradova postane nemoguć. Pravi haos najavljuju za drugu deceniju XXI veka: u danas bogatoj Švedskoj i u gladnom Bangladešu više nema uslova za život, nestaće Maldivi, a severna Kalifornija će postati more. Oni čak sugerišu da su klimatske promene na Zemlji koje njihov zastrašujući scenario mogu pretvoriti u stvarnost, možda već počele.

Glavni cilj Švarca i Randala bio je da na dramatičan način ukažu naručiocima studije u Pentagonu da vojska jedine supersile nije spremna za strašne posledice i bezbednosne izazove sa kojima će se možda suočiti već za petnaestak godina. Oni su nacrtali košmarnu sliku sveta u kome će se nuklearni ratovi voditi za kontrolu izvora vode, hrane i prirodnih resursa, a ne zbog “ideologije, vere ili nacionalne časti” kao danas. U tom novom svetskom poretku sadašnji saveznici će postati smrtni neprijatelji, a neke od danas najbogatijih i najstabilnijih zemalja postaće beznadežne oaze očaja i gladi.

Švarc i Randal spadaju u najuglednije svetske futurologe i sva njihova predviđanja, koliko god malo da su verovatna, moraju se uzeti u obzir. Oni su redovni konsultanti američke administracije o raznim strateškim pitanjima. Piter Švarc(59) pored redovnih angažmana za Pentagon, svoj futurološki talenat pozajmljivao je Stivenu Spilbergu i velikim naftnim kompanijama.

Uverljivosti Švarcovog i Randalovog scenarija doprinosi i to što zaključci koje iznose nikako ne odgovaraju naručiocima izveštaja. Prvi diplomatski potez predsednika Buša po ulasku u Belu kuću 2001. godine bilo je povlačenje američkog potpisa sa sporazuma iz Kjota koji je ratifikovalo 140 zemalja. Mnogi uzrok Bušovog otpora sporazumu vide u tome što bi najveću cenu njegove primene platile velike američke kompanije, glavni donatori Republikanske stranke. Procenjuje se da potrošačkom groznicom zaražena Amerika danas proizvodi jednu četvrtinu gasova koje smatramo krivim za globalno zagrevanje, iako u ovoj bogatoj zemlji živi manje od četiri odsto stanovnika planete.

Pokušaji diskreditacije sporazuma iz Kjota skoro svakodnevno mogu se naći u konzervativnim američkim medijima. “Evropske zemlje već otkrivaju da njihove ekonomije ne mogu da funkcionišu pod odredbama protokola iz Kjota koje su primenjene u februaru ove godine”, piše Stiven Miloj, komentator neskriveno probušovskog Fox Nenjs-a. Miloj ističe da čak 13 članica EU još nije uspelo da smanji emisiju štetnih gasova do nivoa predviđenih kvotama iz Kjota. On je nedavno rekao da je i dalje pod znakom pitanja stav da je zagrevanje atmosfere nepoželjno i da nije sigurno da nešto treba činiti da bi se ono zaustavilo čak i ako jeste štetno. Ros Gelbspen piše u knjizi “Tačka ključanja” da su ovakve tvrdnje zasnovane na “đubre nauci” koju finansiraju velike naftne kompanije koje imaju ogroman uticaj u Beloj kući.

KAD POČINJE RAT: Bušove pristalice navode primere Ajnštajna, Kopernika i Galileja da bi pokazali kako čak ni rastući konsenzus naučnika ne predstavlja dovoljan dokaz o štetnosti nagomilanog ugljen-dioksida. Trojica velikana su u ovom prljavom ratu politike i velikog biznisa protiv nauke korisni jer su svojevremeno bili u pravu iako je skoro ceo naučni establišment bio protiv njih. Jedan visoki funkcioner Republikanske stranke je nedavno ugledne američke naučnike opisao kao plaćenike.

Američki zvaničnici su uznemirenje koje je izazvalo objavljivanje poverljivog Švarcovog i Randalovog izveštaja u magazinu Forbes početkom 2004. godine pokušali da predstave kao “buru u čaši vode”. Predstavnik za štampu je rekao da je izveštaj toliko nevažan da neće biti poslat Donaldu Ramsfeldu, Bušovom ministru odbrane. Ali, niko u Vašingtonu nije mogao da negira da je od dvojice uglednih, nevladinih stručnjaka ovaj izveštaj naručio Endru Maršal, glavni strateg i direktor moćnog instituta u sastavu Ministarstva odbrane, koji se, kako je nedavno objasnio predstavnik za štampu Pentagona, “bavi velikim stvarima”.

Možda najzanimljiviji deo alarmantne studije predstavlja razmatranje uticaja velikih klimatskih promena na ljudsku civilizaciju, koja je nastajala uporedo sa stabilizacijom vremenskih prilika na planeti. Tek sa toplom i predvidljivom klimom stvorena su stalna ljudska staništa, počela je organizovana poljoprivredna proizvodnja i nastala je moderna civilizacija. Od osnivanja prvih gradova do danas ljudi se nijednom nisu suočili sa klimatskim promenama koje predviđa scenario futurologa iz Kalifornije.

Švarc i Randal citiraju pionirska istraživanja Stivena Le Blanka, uglednog arheologa sa Harvardskog univerziteta, o vezi između ratovanja i “kapaciteta staranja”, koji predstavlja broj ljudi na nekom prostoru, ili celoj planeti, čije se preživljavanje može obezbediti korišćenjem raspoloživih prirodnih resursa. Le Blank kaže da ljudi započinju ratove svaki put kada broj stanovnika značajnije premaši “kapacitet staranja”, odnosno da svaki put kada se ljudska zajednica suoči sa izborom između gladi i borbe, ljudi će započeti rat.

Mir, kako tvrdi Le Blank, nastupa tek kada se ponovo uspostavi ravnoteža između broja stanovnika i kapaciteta staranja. Ovaj “rebalans” se postiže usled velikih gubitaka, genocida i smrti od gladi, mada i faktori kao što su bolesti, osvajanje teritorija, tehnološki razvoj i efikasnost administracije igraju važnu ulogu. Le Blank piše da su tokom istorije periodi u kojima broj stanovnika nije premašivao kapacitet staranja bili izuzetno kratki. U ovim uslovima se rodila “duboko ukorenjena ratnička kultura ... i najborbenija društva su bila ona koja su opstajala”.

Tek u poslednja tri veka pobednici su, kako tvrdi Le Blank, umesto pokolja neprijatelja radi uspostavljanja poremećene ravnoteže počeli da organizuju i kontrolišu poražene države na način koji je bio ekonomski koristan za osvajače. Najdalekosežniji zaključak u zastrašujućem scenariju Švarca i Randala je da bi nagla promena klime vratila čovečanstvo tri veka unazad i da bi “ratovanje ponovo definisalo ljudski život”.

PROKAŽENA ENERGIJA: NJihov scenario predviđa i da će u vremenu rata, nesigurnosti i sve manje dostupnih resursa, “nuklearna energija postati kritičan izvor moći”. Dosadašnje, male klimatske promene izazvane neumerenom potrošnjom fosilnih goriva već su naterale neke bivše protivnike izgradnje nuklearki da promene svoje stavove. Patrik Mur, osnivač fundamentalistički zelenog Greenpeace-a, tvrdi da je “nuklearna energija jedini izvor koji ne emituje gasove koji izazivaju efekat staklene bašte, koji može zameniti fosilna goriva i koji je na raspolaganju u količini koja može zadovoljiti potražnju u svetu”.

Ova danas prokažena, “prljava” energija sve većem broju stručnjaka koji veruju da se naša planeta polako pretvara u beživotnu staklenu baštu izgleda kao jedina alternativa. “Verujem da je većina boraca za zaštitu čovekove okoline, uključujući one u Grinpisu, postala toliko zaslepljena svojim ekstremističkim stavovima da nisu u stanju da razmotre očite prednosti korišćenja nuklearne energije”, rekao je u aprilu ove godine Mur.

Cena opstanka neće biti velika samo u ekološkom i ekonomskom, već i u moralnom smislu. Švarc i Randal smatraju da će susret sa danas nezamislivom realnošću dovesti do stvaranja “odbrambenih tvrđava” koje će na granicama manje ugroženih zemalja (što će verovatno biti SAD i Australija) zaustavljati ne samo vojske nekada dobrih suseda koji su postali neprijatelji, već i horde gladnih i očajnih izbeglica.

Uragan Katrina i sveprisutni Si-En-En već su nam omogućili da vidimo kako bi to otprilike moglo da izgleda. Naučnici se slažu da ovaj uragan nije moguće direktno povezati sa klimatskim promenama. Zemljina atmosfera je izuzetno složena termodinamička mašina na koju utiče nebrojeno mnogo faktora i ni za jednu prirodnu nepogodu ne možemo reći ni da jeste ni da nije posledica promene klime. Katrina bi možda udarila na NJu Orleans i da nismo poslednjih decenija ovako neodgovorno zagrejali atmosferu.

Ali, broj razornih uragana kakva je bila Katrina je kao posledica klimatskih promena skoro udvostručen u proteklih 35 godina i veruje se da će svake godine biti sve više ovih destruktivnih oluja. Verovatnoća da će NJu Orleans uskoro ponovo biti na udaru je sve veća. Klaus D`ejkob, sa Univerziteta Kolumbija u NJujorku, pita se zašto onda obnavljati NJu Orlenas – grad koji je tri metra ispod zemlje i koji nezaustavljivo tone. D`ejkob tvrdi da odluka da se obnovi grad koji naziva “neodrživim” i “beznadežnim slučajem” predstavlja akt “destruktivne rekonstrukcije”. Što se naprave više brane oko grada, to će biti teže ispumpati vodu posle sledećeg uragana. Bušovo olako dato obećanje da će NJu Orleans sigurno biti obnovljen sugeriše da američki predsednik nije čitao Švarcov i Randalov izveštaj.

NAJMOĆNIJE ORUŽJE: Ugledni naučni magazin Science je u martu objavio da čak i ako bismo danas potpuno prestali da koristimo zemni gas, naftne derivate i ugalj, do sada nagomilani gasovi bi izazvali povećanje temperature i nivoa mora tokom narednih sto godina. “Možda najveća frustracija koju će nagla promena klime doneti je to što ni u jednom trenutku nećemo znati ni gde smo tada u ovom klimatskom scenariju ni koliko još godina – 10, 100 ili 1000 – ostaje do nekog povratka na toplije uslove”, tvrde američki futurolozi u izveštaju.

Uragan Katrina je na tragičan način pokazao moćnoj Americi da može da očekuje nalet mnogo većeg i dugotrajnijeg užasa od onoga sa kojim se nakratko suočila 11. septembra. D`on Hoton, bivši kopredsednik UN-ovog Međuvladinog panela o klimatskim promenama, podseća da klima danas ubija mnogo više ljudi nego terorizam. Hoton tvrdi da zagrevanje planete koje se može završiti novim ledenim dobom predstavlja najmoćnije “oružje za mosovno uništenje”, puno destruktivnije od nuklearnog i hemijskog. Švarc i Randal su nam samo pokazali šta možemo da očekujemo ako budemo toliko neodgovorni da dozvolimo da nas naša planeta napadne svojim smrtonosnim, hladnim oružjem.

Prognoze iz izveštaja Pentagonu Evropa 2020. – bežanje sa severa Klima u severozapadnoj Evropi znatno je hladnija, suvlja, vetrovitija, pa ovo područje sada mnogo više podseća na Sibir. U južnoj Evropi nema toliko mnogo klimatskih promena, ali i tu dolazi do naglih zahlađenja i velikih temperaturnih skokova. Evropa se bori da zaustavi iseljavanje iz skandinavskih i drugih severnoevropskih zemalja čiji stanovnici žele da odu u toplije krajeve. Španski i portugalski ribari sukobljavaju se oko prava na ribarenje, što dovodi do pomorskog sukoba tih dveju zemalja. Svet 2020. – ratovi za hranu Sjedinjene Države se okreću sebi i sve svoje resurse troše za ishranu sopstvenog stanovništva. U Kini je glad toliko rasprostranjena da se vode unutrašnje borbe. Hladna i gladna Kina sa zavišću gleda preko granice Rusije, gde ima energetskih resursa. Pakistan, Indija i Kina – sve tri naoružane nuklearnim oružjem – ulaze u sukobe niskog intenziteta na granicama oko izbeglica, pristupa zajedničkim rekama i obradivom zemljištu. Severna i Južna Koreja se udružuju ne bi li na taj način formirale jednu tehnički veoma sposobnu celinu. Kenija, Tanzanija i Mozambik suočeni su sa nešto toplijim vremenom, ali pravi izazov za njih predstavlja uporna suša. Australija se bori da hranu koju proizvodi izveze u sve delove sveta, budući da njena poljoprivreda nije pretrpela ozbiljne negativne uticaje jer su klimatske promene u njoj bile znatno manje. Scenario sukoba usled klimatskih promena u periodu 2010-2030. Evropa: 2015: Sukob unutar EU oko hrane i vode dovodi do koškanja i napetosti u diplomatskim odnosima. 2018: Rusija se priključuje EU i obezbeđuje joj energetske resurse. 2022: Sukob niskog intenziteta između Francuske i Nemačke oko komercijalne eksploatacije reke Rone. 2025: EU na ivici propasti. 2027: Sve veće migracije u mediteranske zemlje kao što su Alžir, Maroko, Egipat i Izrael. 2030: Skoro deset odsto evropskog stanovništva preseljava se u neku drugu zemlju. Azija: 2015: Strateški sporazum između Japana i Rusije o energetskim resursima u Sibiru i na poluostrvu Sahalin. 2018: Kina interveniše u Kazahstanu ne bi li zaštitila gasovode čije funkcionisanje neprestano remete pobunjenici i kriminalci. 2030: Raste napetost između Kine i Japana oko ruske energije. SAD: 2010: Raste napetost usled neslaganja sa Kanadom i Meksikom oko vode za piće. 2012: Reke izbeglica sa Karipskih ostrva stižu na jugoistok SAD i u Meksiko. 2015: Talas evropskih migracija u Sjedinjene Države (dolaze najbogatiji). 2016: Sukob sa evropskim zemljama oko prava na ribarenje. 2025: Unutrašnji sukobi u Saudijskoj Arabiji dovode do direktne konfrontacije kineskih i američkih pomorskih snaga u Persijskom zalivu.