Kroćenje novih bogataša

Vladimir Putin predložio je Dumi oblasti Čukotka da ponovo izabere za gubernatora Romana Abramoviča, kontroverznog biznismena, vlasnika engleskog fudbalskog kluba “Čelzi”, nekoliko raskošnih jahti, zamka u okolini Londona i niza vila na Azurnoj obali. Nekako u isto vreme iz istražnog zatvora “Matroska tišina” u Moskvi poslat je u nepoznatom pravcu, na izdržavanje kazne od osam godina, biznismen mnogo skromnijeg ponašanja, do pre dve godine i mnogo bogatiji, Mihail Hodorkovski.

Dva oligarha su svoj munjeviti put ka bogatstvu i slavi započeli u isto vreme – devedesetih godina, kada je za kratko vreme sve državno bogatstvo prešlo u ruke dvadesetak mladih, veštih i beskrupuloznih ljudi. Novcem koji su preko noći stekli oni su finansirali vlast, postavljali i smenjivali premijere, ministre, gubernatore, sudije... Rečju, iako je predsednik države bio Jeljcin, zemljom su vladali Berezovski, Hodorkovski, Abramovič i još nekoliko veoma poznatih imena. Spoj novca i vlasti doneo im je i ime – oligarsi.

Dolaskom na vlast Vladimira Putina, što se nije moglo desiti bez njihove pomoći, vlast pokušava da se otrgne od uticaja kapitala, a vrata koja su oni, kako su voleli da se hvale, “otvarali nogom”, polako im se zatvaraju. Sve češće se govori da će Putin izvršiti reprivatizaciju i vratiti državi ono što joj je preko noći oteto. Ipak, novi predsednik je zaključio da bi od toga za državu bila veća šteta nego korist, da bi ispravljanje jednih nepravdi značilo nanošenje drugih, da bi se na taj način definitivno stvorila nesigurnost kod stranih ulagača. A zemlji je strani kapital bio neophodan. Umesto toga, kad je učvrstio svoju vlast i kako-tako regulisao odnose sa svetom, Putin je počeo da disciplinuje oligarhe.

U više navrata ih je pozivao na sastanke u Kremlj, objašnjavao im da je sledeća etapa razvoja zemlje rešavanje socijalnih problema u kojima oni, kao vlasnici ogromnih prirodnih bogatstava, moraju da ponesu glavni teret. Nije propustio da im stavi do znanja da Kremlj poseduje dokumenta o tome na koji način su se bogatili, kako su izbegavali plaćanje poreza i tako praktično nastavljali da pljačkaju ionako opljačkanu zemlju.

Neki su to pravilno razumeli, drugi nisu hteli. I tu počinju razlike između dva oligarha sa početka ovog teksta. Jedan od njih, Mihail Hodorkovski, bogatiji, a očigledno i drskiji, nije na vreme shvatio ili nije hteo da shvati koliko su upozorenja ozbiljna. Siromaštvo naroda nastalo delom upravo zbog ponašanja novopečenih biznismena hteo je da iskoristi za izazivanje nezadovoljstva prema vlasti. Osniva “Otvorenu Rusiju”, organizaciju sličnu Sorosovom “Otvorenom društvu”, čija je osnovna delatnost zvanično bio dobrotvorni rad, finansiranje projekata koji bi trebalo da doprinesu razvoju zemlje. Iz nedavno objavljenog “Manifesta ‘Otvorenog društva’” vidi se da je cilj bio zapravo stvaranje sistema za preuzimanje vlasti. “Cilj Fonda je da do 2006-2007. godine stvori vertikalno i horizontalno integrisanu strukturu koja bi ostvarivala monitoring svega što se događa u liderskim grupama, sposobnu da utiče na te procese i da formira kadrovske resurse za rešavanje tekućih problema i zadataka”, kaže se u Manifestu.

U tom cilju trebalo je tokom 2003-2005. da bude otvoreno 50 škola i regionalnih odeljenja u kojima bi se ljudi obučavali za “sprovođenje monitoringa”. Pedeset, zato što je toliko potrebno za registraciju federalne partije. One bi bile zadužene, piše dalje u Manifestu, da stvore “dimnu zavesu”, da “formulišu projekte i privuku ljude za njihovu realizaciju”. Najvažnija je korekcija imiya Mihaila Hodorkovskog – bio je oligarh, postao mecena. U Manifestu piše: “Najpre treba u svesti stanovništva učvrstiti imiy Mihaila Borisoviča Hodorkovskog (MBH) kao dobročinitelja, a ne političara. U drugoj fazi, pošto Hodorkovski stekne poverenje naroda, počinje širenje njegovih demokratskih ideja.”

Naravno, osnivanje partija sa ciljem da se osvoji vlast sasvim je legitimno. U želji Hodorkovskog ima samo jedna stvar na koju Kremlj nije hteo da pristane – “U tom cilju, privući ugledne ljude iz svih partija”, naveden je spisak, “ubediti ih u ispravnost demokratskih nazora MBH. Za to koristiti sva sredstva. Ponuditi onoliko novca koliko bude potrebno!”

Ako se tome doda u više navrata izražena želja Hodorkovskog da svoj naftni biznis proda Amerikancima, što Rusiji strateški ne odgovara, čak rešenost da, pošto ne bi za to mogao da koristi naftovode koji su državni, izgradi sopstveni, kao i obilaženje svetskih moćnika sa željom da se dobije podrška za smenjivanje vlasti, onda se dobija jasna slika zašto je Kremlj posegao rukom u fioku za papirima o neplaćenim porezima.

Epilog: najbogatiji ruski oligarh ostao je bez svog bogatstva, bez svoje firme i sledećih osam godina odmaraće se na, zasad, nepoznatoj adresi.

I protiv Romana Abramoviča vode se sudski postupci, ali njega ne tuži država već Boris Berezovski, bivši prijatelj i saradnik koji tvrdi da ga je Abramovič opljačkao kupivši deo njegovih aktiva “za kopejke” kad je ovaj pobegao u London.

Protiv Abramoviča firma Sibir Ebergy vodi postupak pred sudom britanskih Devičanskih ostrva (of šor zona) da je nezakonito prisvojio 50 odsto njenih akcija u zajedničkom preduzeću u zapadnom Sibiru putem tajnih emisija, što je bio omiljeni trik za preotimanje firmi devedesetih godina.

U trenutku kad je uhapšen Hodorkovski, među ruskim oligarsima zavladao je strah. Postavljalo se pitanje ko je sledeći. Svesni da iz istih razloga, potpuno po zakonu, za jednu noć svi mogu da budu pohapšeni, oligarsi su se veoma uznemirili... Putin ih je uverio da reprivatizacije neće biti, ali da se od njih očekuje pomoć u prevazilaženju siromaštva. Dobili su zadatak da svako u svom regionu rešava probleme.

Dok su neki počeli da na aukcijama u Londonu otkupljuju ruske dragocenosti koje su boljševici izneli iz zemlje i poklanjaju ih državi, Abramovič je krenuo da prodaje svoju imovinu. Prodao je akcije u “Ruskom aluminijumu”, u “Aeroflotu”, “Ruspromautu”, “Irkutskenergu”... Kao da je hteo da se što pre oslobodi i dokaza na koji način je ta imovina stečena. Istovremeno je počeo da kupuje nekretnine po svetu, jahte, avione... Mnogi su poverovali da je to priprema za definitivno napuštanje zemlje.

Oligarsima, međutim, nije dato ni da sami odluče gde će živeti. Abramovičevo ponašanje izazvalo je veliku pažnju javnosti pa je čak i patrijarh u jednom od svojih govora našao za shodno da ga podseti da nije korektno kupovati fudbalske klubove po svetu dok su u Rusiji dečje bolnice i domovi bez hrane.

Abramovičev odgovor na to bio je ulaganje u izgradnju fudbalskog stadiona u Moskvi i pojačane dobrotvorne aktivnosti. Iako je prestao da prodaje svoje firme, nastavile su da mu stižu ponude za prodaju “Sibnjefta” u čemu su Amerikanci bili najaktivniji.

Sklon kompromisima, i odličan biznismen, Abramovič je posle nekoliko razgovora s Putinom shvatio da mora uložiti da bi dobio. Odlučio je da svoju naftnu kompaniju proda državi, za dvostruko manju cenu od one koju su mu nudili Amerikanci! S obzirom na to da je u kupovinu “Sibnjefta” uložio samo 100 miliona dolara, a prodao je za 13 milijardi, to je nazvano poslom stoleća u Rusiji.

U štampi su se pojavile spekulacije da Abramovič definitivno odlazi da se brčka u toplim morima i diše vlažan atlantski vazduh umesto da se muči u teškoj klimi ruskog dalekog severa. Ispostavilo se da je sve pogrešno, deo dogovora je, očigledno, bio i da oligarh sledećih pet godina ostane na Čukotki i nastavi ono što je u prethodnom mandatu započeo. Posle toga je slobodan... S obzirom na to da ima samo 39 godina i ko zna koliko novca, i taj “posao” je za njega veoma povoljan.

Na primeru Abramoviča Kremlj je pokazao da se može živeti po pravilima svetskog yet seta, pa i rukovoditi čitavom jednom oblašću između dve fudbalske utakmice, ako se radi nešto od čega će zemlja imati koristi.

U maju ove godine Abramovič je podneo izveštaj o svom skoro petogodišnjem radu na kome mogu svi regioni, osim možda Moskve, da mu pozavide. Na nedavnom ispitivanju javnog mnjenja na Čukotki 90 odsto stanovnika izjavilo je da bi ponovo glasalo za svog gubernatora, a čak 20 odsto da je on za njih – Bog. A kako i ne bi kad se od njegovog dolaska Čukotka od dotiranog pretvorila u jedini region na dalekom severu Rusije koji uplaćuje novac u federalnu kasu. Bruto dohodak je povećan pet puta, prosečna plata je oko 20 hiljada rubalja (oko 700 dolara), dok u Rusiji iznosi 6 800 (manje od 250). Gradi se dva i po puta više stanova nego u zemlji. Sva deca sa Čukotke o trošku države svake godine letuju na Crnom moru...

Abramovič je za pet godina uspeo da dovede na ključna mesta mlade sposobne biznismene za koje ljudi kažu “da znaju da rade, a ne da kradu” i koji su za to dobro plaćeni. Da bi obezbedio finansiranje projekata, on je na Čukotki registrovao tri firme ćerke “Sibnjefta”. Porez koji one plaćaju čini 80 odsto buyeta autonomije.

Stručnjaci tvrde da način na koji novac stiže u kasu Čukotke nije ništa drugo nego izbegavanje plaćanja poreza federaciji, za šta je Hodorkovski osuđen, ali zbog činjenice da se troši na dobrobit Čukča i niza malih naroda kojima preti nestajanje, Kremlj je spreman da pred tim zatvori oči. Izračunato je da je Abramovič na taj način lišio federalnu kasu milijarde dolara, ali i da je u Čukotku uložio milijardu i po. Onih pola milijarde mnogo je manje nego što ulaže u održavanje “Čelzija”, svojih jahti, aviona i zamaka po svetu, a za guberniju je od neprocenjive vrednosti.

Iako je više puta izjavio da mu rukovođenje Čukotkom više ne pruža “duhovno zadovoljstvo”, Roman Abramovič je još jednom pokazao svoju veštinu snalaženja u politici. Udovoljavajući Putinovoj želji da ostane na čelu Čukotke, on ostaje jedan od oligarha najbližih Kremlju što mu kasnije može samo koristiti, a Kremlj ostalim oligarsima pokazuje kako treba da izgleda i ponaša se ruski oligarh.