Poražena politika integracije

“Mi smo Francuzi, ali ipak nismo pravi Francuzi”, kažu ozlojeđeni mladi ljudi koji, u sukobu sa vlašću i društvom, pale kola svojih komšija, mahom nesrećnih kao što su i oni sami, i ratuju s policijom po getima francuskih gradova. “Ako nisu srećni, neka se vrate kući”, kažu, ljuti na izgrednike koji remete javni red i mir, oni “pravi” Francuzi.

Pometnja je potpuna. Samo je jedno jasno: francuska politika integracije imigranata, uglavnom došljaka iz frankofonskih zemalja Severne Afrike, doživljava poraz. Integracija je podrazumevala asimilaciju, a izrodila je alijenaciju. Piromani koji su uzburkali Francusku pripadaju trećoj generaciji imigranata. Nemaju drugu domovinu osim Francuske. To su otuđeni mladi ljudi bez punog nacionalnog i društvenog identiteta. Oni su siromašni, mahom nezaposleni, izopšteni i frustrirani, ponekad sukobljeni sa zakonom, getoizirani, povređeni i, često, zbog tamnije puti i druge – muslimanske – vere, diskriminisani i segregirani.

Zvanično je u Francuskoj pet miliona muslimana. Ali, kako iz arapskih zemalja svake godine dođe, u potrazi za poslom, i do 150.000 ljudi, a zvanična statistika nema rubriku za veroispovest – jer se u sekularnoj državi, odvojenoj od crkve, religija smatra privatnom stvari svakog građanina – sluti se da stalno, iako ne uvek i legalno, nastanjenih muslimana ima šest, pa možda čak i sedam miliona. U svakom slučaju, francuska muslimanska zajednica je najveća u Evropi.

Za razliku od Nemačke ili Velike Britanije, gde integracija, uz davanje građanskih i političkih prava novim državljanima, podrazumeva saradnju vlasti sa stranim etničkim i verskim zajednicama, od kojih se očekuje lojalnost i kooperativnost, Francuska ne prihvata postojanje etničkih, a još manje verskih manjina u institucionalnom smislu. Onaj ko je postao francuski državljanin je naprosto Francuz koji prihvata sve francuske vrednosti i francuski način života.

Sve do početka osamdesetih godina prošlog veka strancima je bila neophodna dozvola francuske vlade za osnivanje njihovih udruženja. Tek 2003. osnovana je Islamska organizacija na nacionalnom nivou koja predstavlja francuske muslimane u dijalogu sa državom.

To je, međutim, samo jedan od pokazatelja stanja muslimanske zajednice u Francuskoj. Mnogo važnija od toga je činjenica da sadašnji buntovnici iz predgrađa nalaze da iza tri načela Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo – u svakodnevnom životu nema mnogo istinske jednakosti, a o bratstvu i da se ne govori.

Imigranti žive u sirotinjskim predgrađima velikih gradova i možda ne osećaju, mimo svog teškog materijalnog stanja, svu težinu društvene i rasne diskriminacije sve dok njihova deca ne požele da žive i da se zabavljaju na isti način kao i “pravi” Francuzi. Tamnoputi Francuz, kažu sociolozi, prvi put nailazi na zatvorena vrata kad pokuša da uđe u disko ili noćni klub. Tada se povređenost preobraća u mržnju. Kad Ali ili Rašid vide da prilikom zapošljavanja prednost nad njima imaju Alen i Rišar, i to samo zato što su beli, što imaju uobičajena imena i što nisu muslimani, potištenost se preobraća u frustraciju, gubitak samopouzdanja, očaj, paranoju ili iracionalnu erupciju gneva.

Na televiziji nema crnih ili arapskih voditelja. U parlamentu su svi poslanici beli. Tamnoputi uspevaju najčešće samo u sportu i muzici. Stopa nezaposlenosti u Francuskoj je 9,2 odsto, ali je kod “Francuza stranog porekla” 14 odsto, a kod Alžiraca i Marokanaca, koji čine dve najbrojnije imigrantske skupine, i do 30 odsto. Objašnjenje da su deca imigranata slabije obrazovana, pa da otuda teže dolaze do posla, samo je delimično tačno. Među fakultetski obrazovanim Francuzima ima pet odsto nezaposlenih. Ali, ako su ti Francuzi poreklom iz Severne Afrike, među njima ima 26,5 odsto nezaposlenih.

Među uzroke sadašnjeg bunta izopštenih analitičari ubrajaju i neke previde u primeni načela o razdvojenosti crkve od države. Ovoga puta se ne radi o francuskim hrišćanima, nego o suočavanju Francuske sa islamom i kao verom, i kao načinom života. Zabrana nošenja muslimanskih marama u školama, na primer, u islamskoj zajednici je doživljena ne samo kao teška povreda verskih, nego i ljudskih i građanskih prava.

Francuskoj vladi je sada teško da odgovori na pitanje kako izaći iz krize. Za početak se, što je i prirodno, traži zavođenje reda, uz puno poštovanje zakona. Ali, očigledno je – kako naslućuje “Figaro” – da će, ako se suštinski ne izmeni sama politika integracije, što je dug proces, kroz petnaest godina deca sadašnjih izgrednika paliti neka druga kola po predgrađima, samo još žešće i nasilnije.