Varijacije na temu državnog udara u Mauritaniji

Trećeg avgusta 2005, predsednik Mauritanije, Mauja Uld Sid Ahmed Taja (Maaouiya Ould Sid’Ahmed Taya), po povraku sa sahrane saudijskog kralja Fahda, svrgnut je državnim udarom. Ističući da žele da privedu kraju skretanje u totalitarizam, i da povedu zemlju ka istinskoj demokratiji, 27 pučista Vojnog komiteta za pravdu i demokratiju (KPD) je najavilo svoju nameru da neće ostati na vlasti duže od dve godine. Oni su 7. avgusta uspostavili prelaznu vladu, sastavljenu od civila. Novi režim je raspustio Skupštinu i obavezao se da sprovede tranziciju čiji je cilj održavanje „otvorenih i demokratskih izbora za sve političke opcije“ u roku od 24 meseca. Pitanje je da li će vojna akcija u Mauritaniji omogućiti uspostavljanje stvarne demokratije, jer ako ju je narod prihvatio sa olakšanjem, kod međunarodne zajednice je naišla na rezervu i osudu. Izveden bez prolivanja krvi, ovaj avgustovski udar u stvari predstavlja ishod jednog burnog perioda nestabilnosti u ovoj zemlji sa ogromnim rudnim bogatstvom i učestalim etničkim sukobima. Predznaci propasti jednog autokratskog režima koji su podržavali Francuska, Sjedinjene Države i Izrael, umnožili su se u poslednjih nekoliko godina.

Na prvom mestu, za dvadeset godina svoje vladavine, bivši pukovnik Uld Taja, koji je u januaru 1992. god. postao civilni predsednik, stvorio je suviše neprijatelja. Jedno izrazito personalizovano upravljanje političkim, ekonomskim, vojnim i administrativnim pitanjima, ubrzano je izolovalo šefa države; samo jedna manjina, sastavljena od njegovi bliskih rođaka koji su i sami podeljeni na razne frakcije, imala je koristi od režima.

Na drugom mestu, bivši predsednik nije znao da izvuče pouku iz neuspelog državnog udara od 8. avgusta 2003, koji su predvodili komandanti Saleh Uld Hanena (Saleh Ould Hannena) i Mohamed Uld Čeikna (Mohamed Ould Cheikhna). Poraženi, posle dve noći borbi, u kojima je u srcu prestonice Noakšota ostalo 16 mrtvih, kolovođe pokušaja puča su uspeli da pobegnu, nakon što su nakratko opsedali predsedničku palatu. Hapšenje Uld Hanena na jugu zemlje, 9. oktobra 2004, nije umanjilo neprijateljstvo ove vojne grupe koja je nastavila da ugrožava vlast.

Obesnažujući „ujediniteljske“ pretenzije predsednika Uld Taje, ova epizoda je ostavila dubok trag na društvo. Ona je razbila mit o nepobedivosti koji se, tokom godina, stvorio oko šefa države. Ali ipak, umesto da odgovori na već ugušene težnje za promenom, g. Uld Taja je još više pojačao, posle juna 2003, kontrolu nad zemljom. Razlaz sa narodom je bio definitivno dovršen posle predsedničkih izbora 7. novembra 2003; samo nekoliko sati pre glasanja na izborima na kojima se nazirao drugi krug, čak i poraz za g. Uld Taju, predsednik je uhapsio svog glavnog konkurenta, bivšeg predsednika Mohameda Kuna Uld Hajdalaha. Režim tada počinje da pokazuje ozbiljne znake političke nestabilnosti, ilustrovane naročito procesom započetim u januaru 2004, protiv Uld Hajdalaha, zbog pokušaja obaranja vlasti. Dve važne promene u vladi, jedna u julu 2003, kada je otpušteno nekoliko rođaka g. Uld Taje, i druga u julu 2004, obeležena smenom devet ministara, ojačale su, dakle, ideju da je režim ušao u zonu turbulencije.

Osim toga, iznenadna hapšenja u redovima armije, u avgustu 2004, podgrevala su osećanje da se radi o lovu na veštice vođenom protiv stanovnika u istočnom regionu, iz kojeg potiče većina pučista iz 2003. U okruženju u kojem društveni osećaj identiteta često ima dvosmislen karakter, uvek potencijalno konfliktan (1), ovaj opasan zadah tribalizma, od tada je nagoveštavao najgore, uključujući plemensko sređivanje računa po jemenskom uzoru (2).

Na trećem i poslednjem mestu, pokušavajući da ojača svoje odnose sa Izraelom, nasuprot arapskom stanovništvu, jednom od najnepomirljivijih u vezi sa palestinskim pitanjem, Uld Taja je primenio gvozdenu ruku ne samo protiv islamističkih grupa, u početku umerenih, već takođe i naročito protiv samog srca Mauritanije. Što se nje tiče, radilo se o još jednoj uvredi „zapadnjačkog predsednika“.

U stvari, doveden na vlast pomoću državnog udara, u decembru 1984, predsednik Uld Taja je izveo radikalan zaokret svoje inostrane politike, nekada proiračke. Na veliko nezadovoljstvo svojih partnera iz Magreba (posebno Libije), on je u novembru 1995. uspostavio diplomatske odnose sa Tel Avivom, najpre konzularne, a onda u okotobru 1999. podignute na nivo ambasade, tokom jedne ceremonije održane u Vašingtonu pod okriljem američkog Državnog sekretarijata. Uprkos njihovim čvrstim vezama sa izraelskom sefaradskom zajednicom, ni Maroko Hasana II, ni Alžir Abdelaziza Buteflike, čak ni Tunis Zine el Abidina ben Alija, nisu pokušali da otvore izraelsku ambasadu u svojim prestonicama. Ova inostrana politika je praćena pojačanom represijom u islamskim sredinama: zatvaranje saudijskih islamističkih centara u Noakšotu, hapšenja islamističkih opozicionara (među kojima i g. Xemila Uld Mansura, predsednika opštine Arafatove zajednice u Noakšotu), i šeika Mohameda el Hasana Uld Deveva (koga je 4. avgusta oslobodio VKPD). Mauritanija je, prema međunarodnom zapažanju, postala „prozapadna“ (3). Australijske firme su u zemlju uložile milijarde dolara, na prvom mestu Vudsajd Petroleum (Woodside Petroleum) i Hardman Risursis (Hardman Resources), kao i američke - Helibarton (Halliburton) u postavljanju naftne platforme Činguiti. U stvari, u maju 2001. značajne rezerve nafte su otkrivene pored Noakšota. Na ekonomskom planu, mada se situacija značajno poboljšala - od 1999. ekonomski rast se prosečno podizao pet odsto godišnje - nekoliko pokazatelja se naglo pogoršalo: galopirajuća inflacija, ranjivost ekonomije na uticaj spoljnih faktora, porast zavisnosti od spoljne pomoći, odsustvo tržišta, pogoršano povlačenjem Mauritanije iz Zajednice država zapadne Afrike (ZDZA), odsustvo aktivne politike zapošljavanja je mnoge mlade primoralo da napuste zemlju.

Čak i dobri odnosi sa svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) su se pogoršali. U 2001. MMF je zemlji otpisao skoro 50 odsto od 2,2 milijarde dolara duga. Ali, on je zadao ozbiljan udarac kredibilitetu režima g. Uld Taje, kad je otkrio prilikom godišnjeg pregleda falsifikovanje knjigovodstva koje se tiče nekoliko stotina miliona dolara na računima Centralne banke. Osim toga, Noakšot je instituciji Breton Vuds (Bretton Woods) odbio mogućnost da nadgleda upravljanje budućim naftnim profitima (4). Uprkos pričama o modernizaciji i „dobroj vladavini“, režim su u stvari potkopavali kako klijentelizam, tako i kolizija kapitala i države.

Nezdrava klima poslednjih godina vladavine g. Uld Taje Mauritancima je bila dobro poznata. Ono što je bilo manje poznato, jeste interni raskol u samom vrhu vlasti. Učestala hapšenja, lažne zavere i montirani procesi, ukaljali su posebno ideal pravde u zemlji u kojoj je nacionalna deviza: „čast, pravda i bratstvo“. U avgustu 2005. jedan od pokretača državnog udara, pukovnik Mohamed Uld Abdelaziz, naročito je naglasio: „Pravda je korumpirana pravda u službi režima i služi samo režimu. Presuda se diktira. Umesto da se o njoj raspravlja pred porotom, kao u svim zemljama sveta, ona dolazi iz predsedničke palate“ (5).

Ko može pomisliti na korozivnu snagu koja je stvorena pucanjem društvenih veza. Ne pokušavajući bilo kakvo približavanje predstavnicima opozicije koji su, međutim, umnožavali gestove dobre volje i zahteve za pregovore, vlast je do krajnosti radikalizovala svoja shvatanja, funkcionišući samo putem prinude i, ako zatreba, kazne. Za razliku od autoritarne klime s kraja 80-ih, ovaj novi trenutak napetosti nije pratila nikakva mogućnost popuštanja.

Mauritanija je od tada podeljena između male grupe pristalica statusa kvo i ogromne većine stanovništva koji od nje nije više mogao da očekuje promenu.

Demokratski predah protekle decenije postao je samo daleka uspomena (6): prostor za javnu diskusiju, koji je kako-tako ugledao svetlost dana (desetak izbornih konsultacija između 1991. i 2003) osetno se suzio. Propast g. Uld Taja je tako suštinski razultanta jednog rđavog autokratskog upravljanja. Kao što je zapazio g. Mohamed Val Uld Umer, glavni urednik nezavisnih mauritanskih novina Tribina: „Zatvarajući sva vrata legalnoj opoziciji, vlast je prouzrokovala povratak vojske“(7). Pored svih tih nesreća, ovaj hirurški državni udar - koji, što nije običaj, izgleda nije bio dirigovan iz inostranstva - mogao bi da stvori jednu političku kulturu čiji je cilj uspostavljanje jednog novog društvenog dogovora. Pojačavajući represiju, g. Uld Taja je, paradoksalno, olakšao pomirenje Mauritanaca. Dva dana posle svog stupanja na vlast, Vojni komitet za pravdu i demokratiju (VKPD) je iz zatvora pustio više islamista kojima nije bilo suđeno pod režimom g. Uld Taje. On je oslobodio, 2. septembra 2005, komandanta Uld Hanenu i jedno tridesetak oficira uhapšenih tokom istrage o neuspelom puču od 8. juna 2003.

Ako neka pitanja ostaju nerazjašnjena, posebno pitanje dugoročnih relacija između novih vlasti i islamista (8), korektno odvijanje perioda tranzicije ostaje stvarno veliki izazov. Eksploatacija naftne poluge neograničeno povećava razne apetite kao što povećava i šanse jedne opozicije, koja je sa kontemplacije prešla na učešće. Međutim, napetosti i razlike u prioritetima se ispoljavaju između legalne opozicije i opozicije u egzilu.

Na primer, partije u Noakšotu izrazile su brojne rezerve prema skupu mauritanskih opozicionara, održanom 10. avgusta 2005. u Dakaru (uz diskretno jemstvo VKPD) (9). Tom prilikom usvojena je jedna zajednička deklaracija kojom se potpisnici obavezuju na odricanje od oružane borbe kao sredstva dolaska na vlast. Za opoziciju u egzilu, centralno pitanje ostaje humanitarni dug starog režima: prvi put u istoriji zemlje ovo pitanje je pokrenuto tokom susreta između članova „civilnog društva“ i novih vlasti. Posebno se radi o problemu ropstva (10) i bolnim posledicama događaja iz 1989. godine (11): blizu 60.000 pelskih (Peules), soninskih (Soninkes) i volofskih (Volofs) izbeglica još uvek živi na levoj obali reke Senegal.

Čini se kako se otvaraju nove perspektive za jedno osiromašeno stanovništvo i usku elitu. Politička budućnost izgleda otvorena za sve mogućnosti, i čini se legitimno pitanje da li će VKPD moći da bez novih teškoća stigne do kraja mandata, cilja koji je sebi postavio, i da li se može zamisliti da, veran svojim ambicijama, on uspe u ponovnom pokretanju demokratizacije.

(1) Čitati: Zakeria Ould Ahmed Salem (dir), Les trajectoires d’un Etat-frontiere. Espaces, Evolution Politique et Transformations Sociales en Mauritanie, Codesria, Dakar, 2005.

(2) Član zajednice arapskog Magreba, Mauritanija ostaje izmučena kontraproduktivnim silama: islamisti protiv arapskih nacionalista; Mavari protiv crnaca sa reke; protestni pokret Haratina i uopšte crnaca koji govore hasanijskim jezikom.

(3) Čitati, na primer: Somini Singupta, „Mauritania’s Elekction Pits Staunch US Ally Ageinst Five Opponents“, New York Times, 8 novembre 2003

(4) Čitati: Jean-Christophe Servant, „Offensive sur l’ or noir africain“, Le Monde diplomatiljue, januar 2003.

(5) Glas Amerike 7. avgust 2005.

(6) Posle društvenih napetosti, i pod međunarodnim pritiskom, režim je 1991. doneo novi ustav i uspostavio višestranački sistem.

(7) Al Yazira, 27. avgust 2004.

(8) Daniel Zisennjine, „The Military Coup in Mauritania: Domestic and International Implications“, Policy Watch n’ 1026, The Washington Insitut for Near East Policy, Washington,18 aout, 2005.

(9) Senegalski predsednik je proterao Mauritance, navodne autore pokušaja državnog udara u junu 2003.

(10) Čitati: Amel Daadah, „Mauritanie, les heritieres de l’ esclavage“, Le Monde diplomatiljue, novembar 1998.

(11) Zahtevi crnačko-afričke zajednice doveli su 1989. do velike napetosti sa susednim Senegalom. Desetine hiljada crnih stočara proterani su u Senegal, koji je za uzvrat 100.000 Mauritanaca, koji su živeli u Senegalu, vratio u njihovu otaybinu. Ove zajednice se žestoko sukobljavaju.

Mohamed-Mahmud-Uld-Mohamedu