Arhiva

Celo selo duva

Nebojša Jevrić | 20. septembar 2023 | 01:00

1. Malu N. rođeni brat je upoznao sa momkom koji joj je preneo sidu.

Kad je umrla, otac je pucao sebi u glavu.

Majka je prodala stan, isplatila sinu njegov deo, i rekla mu da više ne želi da ga vidi.

On je kupio za svu lovu belo, koku, pozvao duštvo, kupio tri kurve i napravio žurku na splavu...

Kada sam krenuo na jutarnju vožnju biciklom pored Save, žurka je još trajala.

“Srećan rad”, rekao sam.

“Ajde na lozu.”

“Neka, hvala, imam dane jetre.”

2. Iz sna me probudilo zavijanje sirena.

Mlada majka, nepunih dvadeset, lepa, plava, nežna kao maslačak, uspavala je bebu i skočila sa šestog sprata zgrade u kojoj živim.

Bila je u krizi a vrata su bila zaključana.

3. Ovo u velikom gradu više i nisu vesti. Vest je samo kada se SMRT desi onde gde se ne očekuje. U selu. U dibokoj provinciji. Vest je prva smrt. Posle se svi naviknu.

4. Tragom vesti da u Sivcu ima dve stotine ovisnika o heroinu, stižem u selo u ravnici, nastanjeno dinarcima iz najzabitijih sela bjelopoljske i pljevaljske opštine. Odavno nema hotela. Noćiti se može samo u Lovačkom domu.

U prvom kafiću me identifikuju kao novinara.

“Godinama nije ovde nijedan novinar svratio.

A onda je nožem jedan Ciganin ubio meštanina.”

“Ne, nisam došao zbog toga.”

“Znamo zbog čega si došao”, kaže mi vlasnik kafića i suvlasnik diskoteke. “Ali, to je glupost.”

“Ovo selo je mrtvo. Nemaju trideset dinara za kafu a kamoli za nešto drugo. Ovo je mrtvo selo. Penzioneri su najbogatiji sloj ljudi.

Svake jeseni u italijansku oblast Trentino odlazi trista ljudi odavde da bere jabuke. Neki rade sa kolima a dvadesetak ih odlazi da krade. Nema ni jedne fabrike, ni jedne firme u selu da radi.

Priča se da ovde nikad nije bilo racije. A bilo je pet racija. Sa kerovima.

Imamo 16 500 hektara zemlje. Ali selo je siromašno i mrtvo. Šta se odjednom sručilo na selo, ne znam.

Ovde klinci uzmu žtorpedož, jednu flašu od dva litra piva, opuvaju je u parku i onda dođu u diskoteku.”

Nekad je selo imalo fudbal, rukomet, košarku, tenis, amatersko pozorište koje je imalo po pet premijera, folklor, poljoprivredni kombinat, drugi mlin po veličini. Dvadeset osam akademika. Mlin odavno ne radi.

5. U ljutom šteku na periferiji sela, slušam drugačiju priču.

“Ovisnici od horsa postoje od devedeset devete godine. Pre toga ga i nije bilo. Oni koji su se navukli, navukli su se između ž99 i 2002. Ali, napisati da ih ima dvesta je glupost. To nije tačno, ja mogu da ih nabrojim.

Sivac je selo koje ima urbaniji duh od Crvenke iako tamo ima tri puta više para. Ovde se kuva čaj od maka.

Koji kokain? U selu samo jedan čovek ima para za kokain.

Ovde je paket trave 3oo dinara, koliko je kvoter heroina. To su otprilike dve crte.

Dok je bio neki Blaja, svi su dolazili kod njega. Blaju su uhapsili. Što se mene tiče, samo glupavi ljudi su na horsu.

Sad se to bere i proba čija je trava bolja.

Za sve je kriva letargija. U selu se ništa ne dešava. Jedino se može pomoći da novi ne počnu. Treba pomoći njima. Seljaci su se navukli. Ovo je malo mesto i nema šanse da se ne zna ko valja. Pravili su sinoć raciju, ali ko će biti kreten da posle toliko pisanja u štampi nosi nešto sa sobom.

Navukli su se oni između 19 i 25 godina.

Inače, te priče su počele kad je već to protutnjalo preko Sivca. Između 1998. i 2000. Sivac je bio neverovatno jak. Tad je bio poznat kao mali Amsterdam.

Tek posle dvehiljadite stigao je hors. Dve crte, trista keka, polutka hiljadu.

Inače, to su uobičajene cene. Jedino kad su vladali Zemunci dileri nisu smeli da krštavaju doup. Šeststo dinara je bilo pola grama. To je dvojici klinaca dovoljno za dva dana.”

6. U trošnoj kući, duboko uvučenoj u dvorište, pronalazim Milojku Terzić, majku pokojnog Miladina Terzića, koji je prva žrtva narkodilera iz Sivca.

“Jako sam ljuta na članak u žKuriruž u kojem se pominje moje dete. Prikazali su netačno moje dete. Moj sin je od bolesti umro. Nije od narkomanije. On je radio kod ženinog strica. Pala je na njega stranica od šlepera. I povredila mu je pršljenove kičmene i povredila mu je glavu. Tu se taložila krv, nije otišla. I on se lečio godinu dana i išao je godinu dana na preglede. Ali je u poslednje vreme počeo da pada u komu. Bolela ga je jako glava. Propisali su mu infuziju. On nije hteo kod kuće primati infuziju. Žena mu nije dala da leži u bolnici zato da ne bi njen stric morao platiti odštetu i bolničko lečenje. On je nju voleo. Nisu dece imali. I on tako nije hteo u bolnicu da ide i lečio se kod kuće. Prepisali su mu trodon da pije svaki dan po dva.

Međutim, kako je vreme prolazilo, bolovi su bili sve teži i nepodnošljiviji i on je morao da pređe na više. Ali nije ga mogao dobiti ovako, on ga je na crno kupovao. Međutim, tu ga je iskoristio čovek koga zovu Trodon. Pitala sam ga: šta ti, sine, imaš sa njime? Jer znala sam tog čoveka. Ja znam šta je on.

žNišta, mama, mi smo drugovi.ž

Nisam htela da se mešam.

Međutim, kako je vreme prolazilo, dva puta ga je hitna nosila.

Kad je trebalo da ide u bolnicu, na dva dana pre toga, on je tražio da mu dam petsto dinara. Nisam imala, samo trista dinara mu dam. To mu dam. On je nazvao telefonom i samo je istrčao do ćoška. Tu na ćošak došao je Trodon i oni su se rukovali. Ja nisam stvarno videla da je on njemu nešto dao. Međutim, ušao je u sobu i popio te lekove. Počeo je sa ženom da se svađa. On mu je te lekove dao valjda krijući.

Uložio je jaknu za petsto dinara. I dao pare tom Trodonu. A jaknu dao jednom dečku. Kad je izašao iz bolnice, ja sam išla da ga dovedem. Išli smo kroz grad. Svratili smo kod jedne naše komšinice u Somboru na kafu i otišli kući. Legao je tu da spava. Ja spremala ručak. Počeo je da spava, da hrče i pao u komu. Zvala sam hitnu. Došla je iz Kule. Tu su mu davali infuziju, davali su mu nekakvih lekova. Davali su mu kiseonik. Sve je bilo zabadava. Tri puta smo stajali do Kljajićeva. I od Kljajićeva je umro.U Somboru mi je doktor rekao da mora da ide na obdukciju. Wegova bolest je sumnjiva. Mora da ide na obdukciju. Pitali su me da li hoću da bude u Somboru obdukcija ili treba da ide u Novi Sad. Ja nemama para, penzija mi je mala, ne mogu da ga dovozim iz Novog Sada. I sutradan su zvali u pola dvanaest našeg pogrebnika da dođe po njega. Obdukcioni nalaz još nisam dobila. Posle mesec i po dana sam zvala. Rekli su mi da je doktor otišao na odmor pa ne možemo da dobijemo. Onda sam opet zvala. Onda je zvao taj iz pogrebnog preduzeća. Nikad nismo dobili. Ja sumnjam da je sakriven. Nikako ne može da mi bude jasno kako to nismo dobili.

Izgubila sam sina i ne bojim se više nikoga. Taj Trodon je prodavao i malom Ojdaniću, koji je tri puta bio u bolnici. Meni je sin ispričao sve od A do Š kad smo išli iz bolnice kući. Rekao mi je da nikom ne pričam jer je njemu zaprećeno da će ga ubiti a meni kuću zapaliti. Ta deca su zaplašena i ne smeju da kažu. Koliko ih je zbog droge u Somboru u zatvoru. Hoću da pomognem da druge majke ne ostanu bez dece kao što sam ja ostala. I molim vlasti, ako ih ima, neka se okrenu prema tome i neka to zlo skrate. Tražim da se kazni taj koji tako radi. Molim da mi neko pomogne da mi taj doktor pošalje obdukcione nalaze. Molim te, sine, pomozi mi.”

7. “Kako heroina nema, bog te jebo. Otidi kod L. Tome je majka od njega pobegla u bolnicu. Prepisala mu penziju a ona u bolnici. On prodao sve iz kuće. Sve, brate. I parket. Dvesta je malo.”