Rumunija tamo daleko

Na svom sajtu u boksiću “Nenjs” Međunarodni monetarni fond povodom pregovora sa

Srbijom i Crnom Gorom ima u novembru čak dva saopštenja, o pregovorima sa Rumunijom – ništa. Poslednja informacija o viđenju ekonomske situacije u toj zemlji je još iz septembra. Ali sredinom prošle nedelje vlada desnog centra rumunskog premijera Kalina Popeskua Taričeanua objavila je da je MMF “nerazuman”, a šef Misije MMF-a za Rumuniju Emanuel van der Mensburg da je rumunska vlada “nerealna”. “Nerealni” su ovo filozofsko nerazumevanje protumačili kao prekid dvogodišnjeg stend baj aranžmana sa MMF-om. MMF na sporazumni razvod braka nije pristao – pregovori se u januaru nastavljaju, emitovano je iz Vašingtona. “Rumunska ekonomija je pregrejana, potražnja je mnogo veća od ponude dobara i usluga”, poručio je MMF na šta su Rumuni proglasili ekonomsko punoletstvo: “U ovom trenutku Rumunija ima institucionalnu i profesionalnu sposobnost da sama upravlja ekonomskim politikama kako to čine sve evropske zemlje”, precizirao je premijer Taričeanu. E, ovde nastaje perverzna veza između našeg i rumunskog MMF-slučaja. Rumunija je kandidat za članstvo u EU. Na vesti o varničenju na relaciji Bukurešt-MMF, rumunsko ekonomsko punoletstvo, a time i političku korektnost potvrdili su i svetske rejting agencije i Evropska unija. “Glavne agencije za kreditni rejting imaju dobro mišljenje o Rumuniji, pa je sporazum sa MMF-om sporedno pitanje”, ocenili su rumunski ekonomisti. “ Ne postoji i ne može da postoji zvanična veza između sporazuma Rumunije sa MMF-om i njenog prijema u Evropsku uniju”, podržana je rumunska svojeglavost sa najvažnije strane, iz Evropske komisije.

Srbija ne želi svoj trogodišnji finansijski sporazum sa MMF-om, inače mnogo obavezujućije prirode nego što je rumunski, da suspenduje nego da završi. Kako bi sa leđa skinula bar jedan teret. I mada se u MMF-u na svaki pomen uticaja politike samo čude, Srbiji ništa od tih neekonomskih stvari ne ide naruku. Naši pregovori o Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji sa EU tek su počeli, i teško su uslovljeni, recimo, saradnjom s Haškim tribunalom. Istog dana počeli su za Srbiju pre svega emotivno teži pregovori o konačnom statusu Kosova, gde se od nje traži jedino ono na šta njena politička elita ovog trenutka nije u stanju da pristane. Zatim, iz Podgorice joj prete održavanjem referenduma o nezavisnosti baš u vreme kad Beogradu to najmanje odgovara. Kad se sve ovo sabere, teško da će bilo kakvi ekonomski ustupci Dinkića i drugova privoleti međunarodnu zajednicu da iz ruku ispusti 700 miliona dolara tešku pretnju. Izgleda da je aktuelni prekid pregovora ciljano smešten u vreme pred zapadnoevropske božićne praznike, tako da okončanje šeste revizije i celog troipogodišnjeg aranžmana sa MMF-om ne može ni teoretski biti okončano da kraja godine. Što bi, s obzirom na tenziju koja je oko naglog odlaska Misije MMF-a za Vašington napravljena, kao takođe navodna posledica “lošeg prevoda”, bilo od velike psihološke, pa i političke važnosti. Srbiji su, naime, u pregovorima sa MMF-om ostala sporna samo dva, ali par excellence IZBORNA pitanja: vraćanje duga penzionerima i plate u javnim preduzećima. Iz spremnosti MMF-a na kompromis u njihovom rešavanju biće jasno da li je ova vlada zaista izgubila poverenje te međunarodne finansijske institucije potrebno da joj se prepusti izvršenje narednih zadataka.

Mada njegovo prolećno obećanje da sa MMF-om Srbija ubuduće neće imati tako obavezujućih finansijskih aranžmana očito nije u Vašingtonu imalo najbolji prijem, srpski ministar za finansije Mlađan Dinkić (“ nije se dogodilo da nisam ispunio bilo koje dato obećanje”) u sredu je opet ponovio da od MMF-a više nećemo povlačiti sredstva. “Kad ovaj trogodišnji aranžman završimo, videćemo koja će to zemlja biti koja će s MMF-om sklapati sporazume, a onda ćemo sklopiti jedan od dva moguća jednogodišnja aranžmana: aranžman opreza radi ili staff monitoring aranžman, odnosno program nadgledanja. Ni u jednom ni u drugom slučaju više od MMF-a nećemo povlačiti sredstva nego ćemo uzetih 900 miliona dolara vratiti jer su nam ionako dati na četiri godine.” Ima stvari koje pametne zemlje (i ljudi) svakako rade, ali o njima javno ne govore. Ovo je, za Srbiju, jedna od njih.

A našu poslovičnu sklonost da trošimo ono što nismo zaradili, ne bi trebalo da zloupotrebljavamo ni mi ni MMF.

Inače, Rumuni su se sa MMF-om razišli oko poreske i buyetske politike i načina korišćenja privatizacionih prihoda. Rumunska vlada desnog centra je iznervirala MMF svojim nestandardnim ekonomskim ponašanjem već na prihodnoj strani buyeta. Što se od desničara i očekivalo, kabinet Taričeanua je doneo odluku da se porez na prihod i profit plaća paušalno po stopi od 16 odsto. Po mišljenju MMF-a, time je buyetske prihode umanjio za milijardu evra, po mišljenju rumunske vlade time je iz sive ekonomije na svetlo dana izvukao 150 000 radnih mesta i proširio poresku osnovicu.

Zdravstvo, obrazovanje i rumunska infrastruktura teško će, po mišljenju MMF-a, stradati zbog takve poreske politike, a opšta potrošnja će neopravdano porasti. Ne, kaže rumunska vlada, ti će problemi biti rešeni malim podizanjem inače beznačajnog buyetskog deficita sa 0,5 na 0,75 odsto bruto nacionalnog dohotka.

“Neke zemlje u EU imaju buyetski deficit od tri, četiri ili čak šest procenata BND, a povećanje rumunskog buyetskog deficita sa samo 0,5 na samo 0,75 ili čak jedan odsto, moglo bi biti pozitivno rešenje za modernizaciju Rumunije.”

Od Srbije MMF za sledeću godinu traži da od planiranih buyetskih prihoda prištedi celih 45 milijardi dinara, a ako još želi da isplati dugovanja penzionerima, da prištedi i preko toga. Dinkić tvrdi da ima rešenje: biće zadovoljni i penzioneri i MMF.

Rumunija je takođe odbila zahtev MMF-a da svoje prihode od privatizacije iskoristi za vraćanje spoljnog duga i ostala pri svojoj nameri da ih iskoristi za izgradnju autoputeva kojih ta zemlja sada ima tek nedovoljnih 225 kilometara. Svoje odbijanje Rumuni pravdaju nivoom zaduženosti mnogo nižim nego što je to slučaj sa većinom država članica EU.

Pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija svoje spoljne dugove prevremeno su vratile Rusija i Poljska. Rusija se početkom godine razdužila i kod Međunarodnog monetarnog fonda. Prema objašnjenju koje je za ruski list “Argumenti i fakti” dao direktor ruskog Instituta za probleme tržišta akademik Nikolaj Petrakov, ovim prevremenim razduženjem Rusija je na kamatama zaradila 204 miliona dolara. “Ali prevremenim gašenjem duga Rusija je sama postala kreditor Fonda unoseći u njega 75 miliona dolara čega je kao dužnik bila oslobođena. Tako da su efekti prevremenog gašenja duga praktično pojedeni.”