Nezdravi klanovi ovdašnji

Katarina Jovanović, sopran

Od kada je pre pet godina, tačnije 2000. godine jednoglasno pobedila na Međunarodnom takmičenju pevača Monserat Kabalje u Barseloni, Katarina Jovanović (31) je započela pravu internacionalnu karijeru operske pevačice. Okrenite povremeno televizijski kanal MEZZO i videćete snimke njenih koncerata iz 2003. i 2004. iz Pariza, Kana i Remsa koje je snimila francuska televizija Arte u okviru programa Zvezde sutrašnjice. Devojčica iz ulice Španskih boraca 32 u Novom Beogradu, koja je zahvalna roditeljima koji su imali razumevanja i ljubavi za ono što je izabrala, postala je traženo i uvažavano evropsko ime na polju operske muzike.

Katarina uskoro ide na turneju po Japanu, Filipinima i Koreji, priprema se za festival u Londonu gde će pevati Pučinijevu Manon Lesko. Zanimljivo je da se ovo treće Katarinino gostovanje na ovoj letnjoj manifestaciji pod nazivom Opera Holland Park održava u izvanrednom prostoru koji britanska kraljica iznajmljuje opštinama Kensington i Čelsi za ta tri meseca koliko traje festival. U Beogradu će ponovo biti 8. aprila kao gošća na solističkom koncertu najslavnije operske zvezde današljice Monserat Kabalje u Centru Sava.

Pre nego je izabrala da živi u Parizu, naša sagovornica je diplomirala na Fakultetu muzičkih umetnosti u klasi profesorke Irine Arsikin, kao najbolja u klasi, magistrirala je i počela da predaje na FMU.

U ponedeljak uveče pevala je pred beogradskom publikom naslovnu ulogu u operi Norma Vinćenca Belinija, tačnije gostovala je sa ansamblom Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, gde je ovu operu 7. februara premijerno postavio, prvi put u svojoj karijeri pozorišnog reditelja, Nebojša Bradić.

Za ovaj razgovor sa mladom umetnicom bitna je još jedna odrednica. Kada je prošle godine bila pozvana da otvori 37. beogradske muzičke svečanosti – Bemus, Katarina Jovanović je svojim govorom ustalasala duhove, a da to uopšte nije želela. Naime, ona je, u svom kratkom obraćanju publici, između ostalog, kazala i ono što blazirana publika nije navikla da čuje:

“Posle svih ovih godina nije mi svejedno da uđem u ovu salu. Uvek se setim velikana, legendi umetničke muzike, tih “velikih likova” od kojih sam se plašila i kojima sam se divila i priželjkivala da malo zavirim u glavu i srce i dokučim kako su postali “veliki”. Setim se i onih koji, u stvari, nisu postali veliki, ali su silno želeli da imaju taj status i u svojoj glavi su zamišljali da su mnogo jaki. Međutim, nisu imali ni talenat, ni inteligenciju, ni vrednoću, ni ukusa niti širine za taj veliki poduhvat. Nažalost, neki od njih su uspeli da steknu određene pozicije i da dobro zatruju tu “čudnu zemlju” iz koje treba da izraste taj “magični vrt” koji zovemo umetnička muzika. Te dve vrste baštovana i danas vode bitku bez kraja... Ja sam odavno odlučila da ću biti jedan od “dobrih baštovana” i da ću se boriti protiv onih koji iza sebe ostavljaju kao žrtve ne samo nepažljivo pročitane partiture, gomilu neprovežbanih pasaža ili ravnodušnih izvođenja, već i naše kolege od krvi i mesa, velike i beskrajno talentovane umetnike kao što je Irina Arsikin, koja je dočekala da je ova sredina kojoj je toliko dala, živu sahrani u zaborav u koji odlaze drugačiji, nepokorni, prefinjeni i suptilni. Irina Arsikin je u bliskoj prošlosti izgrađivala ovaj festival svojim anđeoskim pijanima i elegancijom u glasu i stavu prema umetnosti i životu, a kasnije ga prenosila na studente.

Imamo li snage da ponovo pronađemo i održimo tu eleganciju i tu prefinjenost tako neophodnu za naš opstanak i opstanak festivala? Ja imam snage. A sudeći po tome kako izgleda program Bemusa, u siromašnom i izmučenom Beogradu ove 2005. godine, godine povampirenja zla, godine skandala i prostakluka sa najviših mesta, izgleda da nisam sama.”

Sutradan posle premijere u Centru Sava, razgovaramo sa ovom nesvakidašnjom mladom umetnicom, tako prefinjnom i tananom, a tako samosvojnom, čvrstom i odlučnom.

Pitam je zbog čega je zvala Monserat Kabalje kada je počela da radi Normu:

- Norma je teška i kada je pevate u svom kupatilu, a ne u sali gde sedi blizu dve hiljade ljudi. To je jedna jako komplikovana uloga, vokalno i dramski višeslojna, reč je o ženi, junakinji, koja ima barem dva lica: jedno javno, izrazito borbeno, okrvavaljenih ruku, a drugo je privatno, nežno, blago, koje se vidi u njenoj komunikaciji sa decom. Ona nije na prvi pogled simpatična, ona se menja, muzika nagoveštava njenu promenu i sve je to trebalo savladati i pokazati. Ma koliko da je taj lik užasan, ma koliko da je ona ubica, da su joj ruke okrvavljene, ma koliko da je ona tipičan ratni huškač koji sa mačem izlazi na scenu i tera narod da gine, vi morate da nađete razlog za to ponašanje, da objasnite, da je privedete emocijama gledaoca. Tu mi je Nebojša Bradić zaista mnogo pomogao i samo se nadam da će on nastaviti da se bavi operom. Jer, kad je čovek talentovan za jednu umetnost, on je talentovan, bez obzira na to da li će režirati drame ili opere.

U takvoj situaciji, a kada sam već u kontaktu sa Monserat Kabalje, smatrala sam da mogu da je pitam šta da radim, jer ona je, ipak najveća živa Norma. I njen savet je bio jednostavan i dragocen: Dobro je da malo oštriš zube na takvim stvarima! Kada analizirate tu rečenicu, ona može da zvuči paradoksalno. Zašto bi neko oštrio zube na Normi?! Ima lakših stvari za to. Ali, bacanje u vatru je jako dobra stvar za umetnika jer vam pokaže gde su vam granice, a kad završite rad na ulozi i malo je odigrate, vidite da li su vam se granice pomerile. Ako su se pomerile, onda je to apsolutni uspeh, lični i umetnički. Bez obzira kako to publici izgledalo, da li ste dobili aplauz od deset sekundi ili deset minuta. Aplauz je opasna stvar.

Koju ste veliku Normu prvi put gledali?

- Mariju Kalas, naravno, sa čuvenog koncerta Kasta diva u Sale Garnije u Parizu. Ona je bila fascinantna umetnica. Znam da je veoma podržavala Monserat Kabalje u njenoj karijeri, ali njihove različitosti su neverovatne. Ta apsolutno tehnički savršena emisija tona Monserat Kabalje koju niko nije dostigao, ta potpuno savršena lepota istine u tom glasu, koju čujemo preko kompakt diskova sa instrumentima koji su postojali u vreme kada je Norma nastala a ne danas, ta njena rana Norma iz šezdesetih iz Kovent Gardena, to je skoro savršeno. I ako nešto nedostaje, to je ono što je imala Marija Kalas. Ta neverovatna dramska tenzija od koje vam se diže kosa na glavi, čak i ako samo slušate, ne morate uopšte da gledate.

Jednom mi je Milena Kitić, kao mecosopran, kazala da je status dive u svetu opere rezervisan za soprane jer su najveća i najlepša dela pisana za njih. Kako vi doživljavate divu u današnjem vremenu, šta to vama znači?

- Meni znači utoliko što me podseća na moj omiljeni parfem Diva koji pravi Emanuel Ungaro. Ništa više od toga. Postoji ta reč i ideja u glavama ljudi, ali faktički, od kada nema Marije Kalas, diva ne postoji. Ako pogledate šta je ta reč podrazumevala, to znači da je diva život veći od života samog i umetnost koja je veća od toga tela i tog duha. Marija Kalas je svojim životom platila to što je bila i to što su joj nametali da bude i to što nisu prihvatali da izađe iz svega toga kada joj to više nije prijalo. Ali, to je večito pitanje da li čovek ima glas ili glas ima čoveka, da li bilo koji umetnik ima talenat, ili talenat ima njega. Da li umete da vodite normalan život pored tog umetničkog života, ili ste uvek u disbalansu između te dve stvari. Dive za mene nikada nisu postojale i mislim da je to projekcija publike. I ne želim da postoje dive, jer smatram da niko nema pravo da pored pritiska i očekivanja koji su inače balast za svakog umetnika, još dodatno traži od umetnika da ispuni i očekivanja koja sa umetnošću nemaju nikakvog dodira.

Ako danas nema diva, ko su gospodari operskih scena u svetu, ko diktira uslove rada?

- S jedne strane su to umetnici. Umetnik mora da bude talentovan i tehnički spreman da svojim glasom izvede sve što je u njegovom fahu, a ako još ima boju u glasu koja ga izdvaja od ostalih, to je ogroman plus. Kako kaže jedan od mojih omiljenih dirigenata Đerđ Šolti (jedan od magova operske umetnosti, poreklom Mađar, bio je šef dirigenata u londonskom Kovent gardenu, prim. R. S.), ne postoji talenat koji na kraju nije doveo do uspeha. S druge strane postoji ekonomski interes. O njemu vode računa menadžeri, agenti, vaše mecene, sponzori, ljudi koji ulažu u operu i zahvaljujući kojima opera i dalje postoji. NJihovo je da brinu ko od pevača može da proda skupe karte i napuni operu, a ko ne. U tom sistemu mora da funkcioniše pevač da bi opstao u svom poslu. Morate da pripadate nekoj struji ili nekom klanu da biste išli dalje.

Kakva je razlika između klanova u tom svetu i sistemu i klanova ovde?

- Klanovi u umetnički jakim sredinama se formiraju pre svega na osnovu kvaliteta, talenta, zasluga, da bi jedni od drugih imali korist. To je potpuno normalna stvar i to čovek mirne duše može da podrži. Ono što mi ovde smeta je to što se ljudi uglavnom udružuju na potpuno nezdravim principima, na osnovu porodičnih, političkih, partijskih ili mediokritetskih veza. A tamo gde se ljudi ozbiljno bave operskom umetnošću, vlada upravo antimediokritetska politika.

Kada ste prošle godine otvorili Bemus, vaš pozdravni govor je izazvao žestoke reakcije za i protiv. Kako danas gledate na tu činjenicu da u ovoj sredini očigledno nije normalno da se iskaže jasno i javno lični stav u takvim prilikama već se očekuje samo uobičajeni protokol?

- Umetnik mora da bude osetljiv čovek koji ima svoje mišljenje. Da li će ga on javno reći ili ne, to je njegov izbor. Meni se pružila prilika da otvorim taj Bemus i kažem šta mislim, i ja sam tu priliku iskoristila. Verovatno sam ja rođena hrabra, vaspitavana da budem hrabra i nema razloga da se bojim da saopštim svoje mišljenje. Činjenica da sam pevačica i da imam plavu kosu, ne znači da nemam svoje mišljenje. Ta vrsta stereotipa me apsolutno ne zanima.

Ja imam sasvim određeno mišljenje o tome gde je naša umetnička muzika danas i zašto je tu gde je. I pokušala sam to, suptilno, na sasvim primeren način mestu na kome sam se nalazila, da objasnim kroz alegoriju o baštovanima. To nije bio stav Bemusa, ni Kolarčeve zadužbine, ni mojih roditelja, to nije bio ni moj politički stav, već samo moje lično mišljenje. Naša umetnička muzike je, ubeđena sam, naš najbolji izvozni proizvod. Ali, svi oni sa kojima možemo da se ponosimo, ne žive u ovoj sredini i mnogi su veoma ogorčeni na nju. I kada dođu, što kraće ostaju da bi se vratili tamo gde su u startu bili bolje prihvaćeni. Taj odijum koji ova sredina ima prema ljudima koji su talentovani, drugačiji, a još ako su mirni, tihi, obrazovani i smerni, neprimeren je ponašanju u svetu. Mnogo je talentovanih propalo jer ova sredina nije umela da prepozna taj senzibilitet. Veliki ljudi koji su došli na neke značajne pozicije ne ponašaju se onako kako se to ovde čini – sve se pretvara u samopromociju bez ikakavog stila i ukusa, gde je najvažnije da ste najpoznatiji u svojoj ulici i svojoj opštini. Pravom umetniku je to nedovoljno.

Ipak, postoji jedan svetao primer profesionalnog i umetničkog ponašanja u nas koji se zove Beogradska filharmonija. Da li je to samo izuzetak koji potvrđuje ovo vaše pravilo?

- To što je Ivan Tasovac napravio sa Beogradskom filharmonijom je za ovu sredinu apsolutno čudo. Problem je u tome što se taj njegov poduhvat bazira na činjenici da je on prestao da se bavi svojim umetničkim radom i da je skoro izgubio zdravlje radeći to. Tako smo dobili Filharmoniju koja funkcioniše kako treba, ta Filharmonija je dobila reprezentativnu zgradu, funkcionalnu, napravljenu sa stilom i ukusom, gde ljudi svakodnevno probaju u dobrom ambijentu i dobrim uslovima, što je neprocenjivo važno. Ali smo zato izgubili jednog sjajnog pijanistu. A da postoji ozbiljna kulturna politika, takvi modeli rada bi funkcionisali kao način rada i ponašanja. Kao sistem vrednosti.