Poražavajući uspeh

Ne bih želeo da se ovo što sledi čita kao nekakvo kukanje lokalnog nezadovoljnika, ili kao iz tmine pojanje; još manje da se shvati kao ogovaranje i cinkarenje, iako je samo po sebi nedopustivo da onaj koji piše, bilo šta, sugeriše svome čitaocu kako da čita to što on piše! Ipak, nisam mogao ni pretpostaviti da ću, uvodeći u Banju Luku Mocarta, a zatim i Dantea, naići na takve otpore i ponašanje onih koji vode kulturu tog grada; tu mislim i na neke medije koji primenjuju jedan oblik potmule cenzure koja je neprijatnija od one otvorene. I sve bih doživeo kao poniženje, da Banjalučani, obični građani svih doba, od učenika do penzionera, nisu uzvratili zrelo i, rekao bih čak, s ljubavlju, i prema Mocartu i prema Danteu, pa i prema meni. Za tu otmenost duha, koja, čvrsto verujem, krasi prave Banjalučane, zahvalio sam im se na kraju dvosatnog predstavljanja Danteovog Raja, 31. januara 2006. Dok Banjalučani tako prihvataju to što radim, savetujem ovima koje ću imenovati malo niže, da obuzdaju svoju oholost i da me ne sprečavaju u mome naporu. Zbog toga moj govor mora biti vrlo sirov, bez ulepšavanja. Pesma će doći kasnije.

Tokom poslednje četiri godine, i malo više, koliko pokušavam da svoje vlastite delatnosti, uglavnom fakultativno, kako se to kaže, povežem s kulturnim životom grada, nakupilo se prilično dobrih, ali i loših utisaka. U ovom trenutku, reći ću nešto o ovim poslednjim, čak ne svim; jer, ukoliko mi bude, ili ne bude, uskraćeno da se uopšte bavim bilo čime u Banjoj Luci, ne bih voleo da išta nastavljam, a da ne kažem šta mislim o nekim nevoljama koje su pratile moj rad.

Prva veća nevolja dogodila se s Mocartom. Tačnije, s TV serijom MOCART U BANJOJ LUCI koju sam, po dogovoru s direktorom RTV RS Draganom Davidovićem, ostvario tokom tri meseca u drugoj polovini 2004. godine. Pre neki dan, na Mocartov rođendan, 27. januara 2006, video sam slučajno na ekranu u lepom banjalučkom restoranu “Vrbas”, da već po treći put emituju početak te serije od deset emisija. Što znači da RTV RS zna da vrlo dobro iskoristi moj savesno obavljeni posao, ali ta moja savesnost nije sprečila gospodina Davidovića da me zakine za 4000 maraka! Davidović je od onih ljudi koji kažu, a on mi je to zaista rekao: ’Ja nikada nikome nisam ostao dužan!’ Iako, kad bolje čitate ovu rečenicu, možete osetiti kako vas podilazi blaga jeza, kako ne poverovati u nju dok vam je saopštava čovek koji je bio ministar vjera u nekoliko Karadžićevih vlada, kažu pet! Uveren sam da bi Radovan Karadžić — koga svi oni koje je on izneo na površinu kukavički napuštaju — bio, čak vrlo, nezadovoljan svojim ministrom vjera, kad bi čuo za ovo njegovo zakidanje meni. A u nastavku, gubeći strpljenje sa mnom upornim da pitanje honorara isteram na čistac, Dragan Davidović mi je podviknuo preko telefona pokazujući najzad svoje istinsko lice siledžije s kojim nema pogovora: ’Ti hoćeš da rešavaš svoje probleme preko RTV RS!’ I spustio je slušalicu ne dajući mi priliku da išta kažem. U tom trenutku, serija od deset emisija, svaka po četrdeset minuta, bila je sa moje strane završena i u Davidovićevim rukama, a ugovor još nije bio potpisan pošto je on, i njegova urednica, neka Lolić, vešto izbegavao da to učini, misleći da mi je priuštio uslugu samim tim što se mogu producirati pred gledaocima RTV RS deset puta po četrdeset minuta, ne računajući reprize, i da mi je to dovoljna nagrada i najpotpuniji honorar!

Da budem jasniji. Za pomenutu seriju o Mocartu, ja sam, to se jasno vidi na odjavnoj špici, napisao scenario, režirao sve emisije, odabirao muziku i montirao je u studiju (nezaboravna saradnja s gospođicom Jelenom Trapara), i načinio uvodnu špicu! Lično sam izvodio sve tekstove i to tako kao da emisija ide uživo. Previše, zaista, da bih se zadovoljio samo tim produciranjem ili da bih prihvatio tako nisko zakidanje koje je Davidović izveo iz proste navike da zakida. To njegovo zakidanje bilo je utoliko nepoštenije, jer je u honoraru učestvovao i gradonačelnik Banje Luke, tako da se može reći da je on zakinuo i ovoga! Najzad, gradonačelnik, Dragoljub Davidović, imao je jakih razloga da učini i više od tog učešća u honoraru za seriju, jer sam ja uspeo da logično spojim Mocarta, njegov život i muziku, s deset vrlo različitih tačaka gradskog, banjalučkog, prostora čiji je on, ipak, prvi čovek, i to vrlo uspešan! Ali, ništa od toga; sem što sam jedno vreme postao vrlo popularan u Banjoj Luci i okolini, iz razumljivih razloga, to bi se dogodilo bilo kome ko bi znao da bez zamuckivanja i ubedljivo priča Mocartovu priču.

Taj fijasko s Draganom Davidovićem sam ukratko opisao u jednom pismu koje sam, napuštajući Banju Luku, lično predao gradonačelniku: izrazio sam svoje gnušanje prema takvim Banjalučanima koji polazeći od dobrih, čak odličnih ideja, posrnu na sitnicama koje to više nisu. Prebacujući mi da preko RTV RS hoću da rešavam svoje (valjda životne) probleme, direktor Davidović je pomoću mene u stvari i zahvaljujući mome obavljenom poslu, želeo da u bezdanu kasu svoje Televizije stavi koju hiljadu maraka! Predajući pismo takvog sadržaja gradonačelniku, ja sam u istom trenutku – mada o tome nisam ni mislio, to sam shvatio kasnije – u stvari stvorio jednog neprijatelja više, s istim prezimenom!

Sve ovo sam objasnio Draganu Davidoviću, u otvorenom pismu koje su Nezavisne novine objavile, ali direktor nije odgovorio očekujući, kao i u drugim okolnostima, da se stvar smiri i sve padne u zaborav! Kako da padne u zaborav, gospodine Davidoviću, kad ste mi Vi, kao svoj treći misaoni biser, i kao vrhunac svoje duhovne izvitoperenosti, u jednom trenutku, pošto sam Vam objasnio ko su istinske Mocartove ubice oličene u austrijskoj despotici Mariji Tereziji, rekli: ’Nadam se da ja neću biti tvoja Marija Terezija!’ Nažalost, ima više prilike da to postanete, nego da ne postanete, i, bilo kako bilo, takvi kao Vi, koji su spremni za takve viceve, i jesu ubili Mocarta. Ja sam za vašu Televiziju napravio jednu legendarnu seriju o Mocartu, a Vi mi pretite uništenjem!

Druga nevolja, s Danteom. Početkom 2005. godine shvatio sam da je moj decenijski rad na prevodu na srpski Danteove Komedije završen i da mogu garantovati objavljivanje sve tri celine, Pakao, Čistilište i Raj, tih 15 000 stihova, ili 1800 stranica! Moja prva misao bila je da gradonačelniku Davidoviću predložim da bude pokrovitelj, u ime grada, tog izdanja, što sam mu vrlo detaljno opisao u faksu koji sam mu poslao 9. januara 2005. Rekao sam da bi za kulturu, i više nego za kulturu Banje Luke, bilo korisno objaviti jednog takvog, prvog evropskog pesnika, jer bi to neočekivano skrenulo pažnju na naš grad, tim pre jer je taj grad, bez obzira na to šta ko misli, uveliko pastorče na karti sveta i doslovno, za razliku od Sarajeva – da budem sasvim jasan – nema značajnije kulturne kontakte sa svetom. Predlažući Dantea, ja sam predlagao jednu gotovo oniričnu stvar: zaobilazeći Evropu, i ne tražeći ništa od nje, smestiti je u Danteovom liku u srce Banje Luke! Mislio sam da jedan takav predlog može čak da nadvisi nevolju s direktorom RTV RS! Dopisao sam i obrazložio da bi se oko tog banjalučkog izdanja Komedije mogli organizovati drugi oblici i kulturni sadržaji, itd. Naveo sam da je Vladimir Veličković već počeo da pravi crteže za to izdanje, kao svoj lični, benevolni doprinos jednom takvom poduhvatu čiju je važnost on veoma dobro shvatio.

Ali, ništa od svega toga. Gradonačelnik Davidović se uplašio moga Dantea, kao da je Komedija Trojanski konj, a ja potomak prevaranta Odiseja koji bi mogao tim unesenim Danteom samo stvoriti probleme! Uskoro sam saznao da je gradonačelnik rekao kako nikada nije primio nikakav moj faks, ali ga nije zanimalo što sam mu ga uopšte poslao, na što sam ja reagovao tako što sam tekst faksa objavio, opet, u Nezavisnim novinama! Kao ni Dragan, ni Dragoljub Davidović nije se oglasio, niti je na bilo koji način smatrao da bi možda bilo najbolje da porazgovaramo o svemu tome. Shvatio sam da više ne treba računati na tog čoveka, tim pre jer je u međuvremenu izbegao jedan zakazani sastanak, zbog čega sam proveo ceo dan u stanu očekujući da nađe vremena za Dantea, odnosno za moju ideju. Koliko bi sve bilo bolje da sam u par reči, pisanih ili rečenih u lice, čuo od gradonačelnika Davidovića da ga sve to jednostavno ne zanima!

Posle toga na scenu je stupio treći čovek, u lancu moga danteovskog lutanja Banjom Lukom. Milorad Petrić, direktor kulturnog centra Banski dvor. Petrić je u dve reči, preko telefona, ne udostojivši se ni da se vidi sa mnom, odbio samu ideju da upravo objavljeni prevod Pakla bude predstavljen u Banskom dvoru, početkom juna. Bio je očigledno u toku mojih okapanja s dva Davidovića i reagovao je bez greške, ista politička stranka! Zbog Petrića Dante je bio prisiljen da ide u izbeglištvo, na sreću vrlo prijatno, jer je direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske, Rade Simović, širom otvorio vrata velikom Italijanu, preteči evropskog pozorišta, kako on reče u svojoj pozdravnoj replici. Pozorište je bilo dupke puno, mnogi su sa strane prestajali ceo spektakl, a izvestan broj mogućnih posetilaca morao se vratiti kući. Shvatio sam da Banjalučani izvanredno reaguju na Dantea i na takav način predstavljanja jednog književnog dela i u sebi sam odlučio da idem do kraja.

Da bih nastavio, udružio sam se s Muharemom Insanićem, banjalučkim pekarom – ponosnim na porodičnu tradiciju – ali koji je i akademski obrazovani muzičar, osnivač orkestra i hora ARION koji izdržava svojim kruhom, i nedavno su proslavili deset godina postojanja. Insanić je pokušao da odobrovolji Petrića, ali ovaj je drhtao od besa, jer istina je da sam ga ja iskarikirao na daskama Narodnog pozorišta prilikom prvog predstavljanja, zbog njegovog odbijanja da ugosti Dantea. Dante u Banskom dvoru? Nikad, rekao je Petrić Insaniću. Tako se i drugo predstavljanje, Čistilište, dogodilo u izbeglištvu, ali sam na kraju te predstave najavio posetiocima da ćemo Raj predstaviti na nekom drugom mestu (svi su shvatili gde) i četiri meseca unapred fiksirao sam datum, 31. januar 2006! Jedan od mogućnih datuma rođenja Laze Kostića, mog savetodavca u prevođenju Dantea! Dovoljno vremena da gradonačelnik nađe razlog da bude odsutan tog dana!

Ponovo sam pribegao faksu, ali ovog puta sam se pobrinuo da stigne do gradonačelnika (čemu inače služi njegov zamenik?). Objasnio sam da je Pozorište, iako udobno, pretesno, i savetovao da gospodin Petrić prestane da se kočoperi, a na kraju sam upozorio da ću, ukoliko Danteu uskrate Banski dvor, biti prinuđen da njegov Raj predstavim pod vedrim januarskim nebom, makar i ispod nule (i lune!)! Dugo su odlučivali i na kraju, šta su mogli, gradonačelnik je telefonirao Petriću da uvede predstavljanje Raja u kalendar Banskog dvora, što je ovaj bespogovorno učinio! Poslušnik iz stranke! I u stvari Feliks Krul banjalučke kulture! Kome sada nameštaju uslove za konkurs, kako bi opet sa svojom školskom spremicom, mogao biti direktor Banskog dvora i imati dva uvek za njega rezervisana mesta u prvom redu, čak i kad je negde drugde dok drugi uokolo stoje! Petrićeva arogancija bila bi zadivljujuća da nije zastrašujuća.

Predstavljanje Raja tog 31. januara bilo je potpuni trijumf Duha i Umetnosti; ne samo u Banjoj Luci, nego mnogo šire, nikada jedna knjiga – u prvi mah kao dolazeći iz velike daljine i neizazvana kakvim političkim vrelim događajem, a koja ipak sva kipti od zaslepljujuće aktuelnosti – nije privukla toliko posetilaca koji su u svetoj tišini i dirljivom strpljenju tokom puna dva sata pratili taj program: bila je to jedna književna opera dostojna njujorškog Meta! Moram se poslužiti ovom prekookeanskom slikom koja isključuje Evropu, jer sad je velika moda pljuvanja po Evropi, naročito u manjim sredinama koje žele da sačuvaju svoju stvorenu a prividnu samostalnost i od strane Evropljana utvrđeni red koji upravo odgovara onima koji su u tim sredinama na vlasti, ali nemaju ništa protiv kad mogu da se ogrebu o tu Evropu!

Izveo sam prvu verziju svoga projekta DANTE, u prvom redu zahvaljujući Muharemu Insaniću i njegovom ARIONU, ali i čudesnoj podršci Banjalučana, ne Banje Luke, na čemu sam im zahvalan. Poniženje koje sam celo vreme nosio u sebi tako je bilo gotovo zaceljeno. Komedija je štampana u banjalučkoj štampariji Glas Srpske, a izdavač je beogradska Prosveta, sve je na svome mestu: glava u Beogradu, noge u Bosni, stara kočićevska slika!

Ponudio sam gradonačelniku potpuno završenu najveću duhovnu katedralu koju je izgradio samo jedan čovek, Danteovu Komediju – on je trebalo samo da preseče traku, ili pritisne dugme! I odbio je.

Kolja Mićević