Odgovor direktoru RTRS

Pre dve godine objavio sam u banjalučkim Nezavisnim novinama otvoreno pismo Draganu Davidoviću, koje sam gotovo od reči do reči nedavno prepričao u NIN-u; prvom prilikom Davidović se nije udostojio da odgovori. Šta li ga je to sad nateralo? Je li mu važnije da spere svoj obraz pred Beograđanima nego pred Banjalučanima? Izgleda da ponekad, da biste rekli nekome nešto u Banjoj Luci, i da bi vas taj čuo, morate govoriti preko Beograda.

Direktor Dragan Davidović kaže da je „RTRS pomogla Mićeviću i dala mu producente, kamermane i kamere, rasvjetljivače, tonce, montažere i montaže”, na osnovu čega bi svako mogao zaključiti da sam ja pravio neku seriju sebi za zabavu, ili za potrebe nekog drugog naručioca, koristeći usluge RTRS! A naručilac je bila isključivo Televizija RS, tačnije njen direktor Davidović. Pa šta sam mogao da radim, kad sam već bio scenarista, režiser, izvođač-voditelj, muzički urednik i tvorac špice, zar je trebalo da sam nosim kameru, samog sebe ozvučujem i osvetljavam!

Direktor RS naglašava da je izdvojeno 1000 evra za moj put od nekoliko dana u Pariz, ali prećutkuje da sam putovao kako bih kupio neophodne materijale bez kojih serija nije mogla ni biti započeta, ne bi je ni bilo, bar ne u tom trenutku: približavala se jesen, a cilj je bio da se za dva meseca snimi serija od deset emisija i da emitovanje počne na dan obeležavanja Mocartove smrti, 6. decembra 2003.

Zatim Davidović navodi tri datuma koji se odnose na uplate moga honorara. I najzad završava “da se više nije moglo”, to jeste zaključuje da je meni na ime honorara isplaćeno 18 000 KM.

Komentarisaću redom.

Ako je Davidović najzad izišao s jasnim objašnjenjem za koje sam saznao tek iz NIN-a, da je onih 1 000 evra za put u Pariz činilo deo moga budućeg honorara, ali to nije naznačeno u naknadno načinjenom Ugovoru. Da mi je to blagovremeno rekao, ja svakako ne bih ni putovao u Pariz, niti bih posledično radio na Mocartovoj seriji. Jer, ako sam za taj svoj novac kupio avionsku kartu i potrebne materijale, zašto sam onda po povratku, na traženje direktora Davidovića, dao tu istu kartu njihovom računovodstvu i zašto su svi muzički materijali koje sam kupio ostali u posedu RTRS ako sam ih ja kupio od novca predviđenog za moj honorar!

Davidović navodi datume nekih isplata, ali naprotiv strogo zaobilazi datum kad je potpisan naš Ugovor za seriju (kojim me RTRS lišila bilo kakvih kasnijih prava, za reprize, za razmenu s drugim TV, prevođenje, i sl.)! Kao direktor, mora da se oseća nelagodno i da prizna da sam na potpisivanje Ugovora uspeo da ga prisilim tek nakon obavljenog posla! I u tome je zrno njegovog gneva protiv mene, jer to nije čovek koji voli da ga neko prisiljava na nešto, naročito ako je to samo jedan poluknjiževnik kao ja, koga je neki banjalučki prilagodljivi intelektualac proglasio za “apstraktnog Srbina” (a takvome možete svašta pripisati!). I, ne navodeći datum potpisivanja Ugovora, da se profesionalno ne bi sramotio, Davidović takođe ne navodi, ne bez razloga, brojku koju smo bili dogovorili:

20000 KM, tj. 2 000 KM po emisiji od četrdeset minuta. Voleo bih da čujem mišljenje kakvog beogradskog urednika ili saradnika s neke TV, da li sam za sve učinjeno ucenjivao RTRS?

Prema direktoru RTRS Draganu Davidoviću, meni je u četiri navrata isplaćeno 9 000 evra, ali ako oduzmemo onih 1 000 od puta za Pariz, onda je to 8 000 evra, što znači da ja opravdano potražujem svoje preostale 2000 evra koje mi direktor Davidović osporava isključivo iz inata, i da bi me zakinuo, odnosno da bi mi ih oteo. Izjavljujući “da se više nije moglo”, Davidović se ponaša kao neko ko mi je i to što mi je isplatio, dao kao neku vrstu milostinje.

Ali, nepodnošljivije od te cenzure, kojoj je na Radiju i TV Republike Srpske već dve godine izloženo moje ime i sve ono što radim; nepodnošljivije od te Davidovićeve milostinje jeste činjenica da RTRS, za ove tri godine, koliko mi je poznato, nije ništa učinila da ova serija pređe granice vlastitog atara, i da je ponudi pomalo svuda po Evropi. Ja znam da sam RTRS-u ostavio jedan mocartovski dijamant sadržan u tih 400 minuta, a oni su ga stavili u bunker. Iz kojega ga izvlače povremeno, kako bi ipak nečim kulturnim popunili svoj program, s nelagodnim osećanjem da šireći Mocartovo ime šire pomalo i moje! Što nekima očigledno smeta, ne samo u RTRS. A ja sam sve načinio u slavu Banje Luke! Mocarte, gde sam te to ostavio?

Kolja Mićević