Kuj gu je zapalija neka gu gasi

1. Optužbe koje su se pojavile u lokalnim “Novinama vranjskim”, a potom u ostalim listovima, i čule se na radio i TV stanicama, po svemu su ličile na unapred donetu presudu, a da prethodno nije utvrđena istina, odnosno osnovanost optužbi kojima je dat neuobičajeno veliki publicitet.

Dečaci “od kojih je većina već tad bila punoletna” prisetili su se kako ih je na blud navodio vladika Pahomije i otišli “niotkog instrumentalizovani” do kancelarije Aleksandra Saše Stojkovića, bivšeg predsednika crkvenog odbora, kojeg je Pahomije smenio da podignu tužbu a onda u “Novine vranjske”.

Vranjska kotlina odnosno prostor eparhije Vranjske oduvek je predstavljao važan i osetljiv prostor centralnog dela Balkana. Posle najnovijih krupnih geostrategijskih pomeranja, oživljavaju nove pretenzije tvoraca Velike Bugarske i Velike Albanije, pri čemu ne treba zanemariti ni političko/crkvene težnje određenih krugova iz Skoplja. Nije mali broj onih u okruženju koji bi se radovali zamiranju misije eparhije Vranjske.

Organizatore kampanje mnogo i ne zanima krivična odgovornost vladike Pahomija. Cilj je već postignut. Bačena je ljaga na vranjskog episkopa, uznemireni su vernici, uznemireni roditelji čija deca dolaze u Crkvu. Oblaćena je Srpska pravoslavna crkva.

Žrtvovan je vladika Pahomije.

2. U aprilu 2003. za slučaj vladike Pahomija zainteresovala se i američka ambasada. Drugi sekretar američke ambasade u Beogradu imenom Lee Rust Bronjn, koji je u posetio vranjanske pravosudne poslanike, upravo povodom slučaja vladike Pahomija. Prvo je bio kod sudije Vladana Mićovića, koji je vodio istragu, pa ga je ovaj obavestio da je on svoje poslove završio i da su spisi u opštinskom tužilaštvu. Mister Bronjn je onda otišao Zaretu Diniću koji ovako opisuje njegovu posetu:

“Na osnovu ovlašćenja Vilijama Montgomerija, američkog ambasadora u Beogradu, drugi sekretar je zatražio saglasnost da bude primljen kod nas, i kako nije bilo razloga da ga odbijemo, on je došao. Pitao je da li se u slučaju vladike Pahomija na tužilaštvo vrši bilo kakav pritisak povodom odluke o daljem postupanju. Odgovor je, naravno, da toga ni u kom slučaju nije bilo, pogotovu što oštećeni imaju svoje punomoćnike, a osumnjičeni svoje branioce, te da su u postupku izloženi svi dokazi sa obe strane. Visoki gost je iznio sličan primer slučaja u katoličkoj crkvi u Sjedinjenim Državama, kada je tužilaštvo ostalo dosledno i nepokolebljivo u svom stavu, na šta mu je odgovoreno da će i ovo tužilaštvo doneti meritornu odluku ma kakva ona bila.

3. Predsednica humanitarne organizacije gospođa Jovanović priča mi da su te akcije koje je vodio vladika Pahomije uvek išle ka porodicama koje su bile ekstremno siromašne i nisu imale da školuju svoju decu. Devojka koja živi sa majkom ne bi mogla da se školuje da nije bilo vladike. Mnoga bolesna deca su dobijala lekove od našeg vladike. Nismo mi te sudije koji treba da sudimo na ulici čoveku, već je tu sud koji je naravno presudio u korist vladike. Sad postoji taj Strašni sud na koji ćemo svi otići jednog dana. Puno je za grad vladika uradio, za crkvu, za narod, veliki je graditelj, nastaviće će sa nama kako je obećao. Na jugu Srbije vlada velika beda i siromaštvo. Kad nađem priliku ja vladiku izvestim oko tih naših humanitarnih akcija. Toliko je robe došlo iz Grčke zahvaljujući našem preosvećenom. Crkva je bila ta koja je uvek imala robe da pomogne. Kad god sam se obratila ovde naišla sam na veliko razumevanje. Uvek su razumeli decu. Imali smo slučaj dvoje dece koja su stradala u požaru. Vladika je za devojčicu našao donatora, a dečaka kad mu je isteklo vreme koje je mogao da boravi u domu, bukvalno sa ulice odveo u manastir. Sad je taj dečko dobio odštetu i kupio kuću. Bukvalno ga je spasio.

4. Ja sam Goran Mihailović. Predsednik sam “Omladine Justinove”.

U pitanju je pravoslavna nevladina organizacija iz Vranja koja okuplja pravoslavnu omladinu Eparhije vranjske. Što se tiče slučaja vladike Pahomija pred istražnim i sudskim organima ja bih se osvrnuo na spekulacije o tome da je javnost šokirana.

Vremenom kad je isplivala na površinu pozadina celog slučaja, kad se videlo ko sve i na koji način stoji iza optužbi vladike Pahomija javnost je počela da se okreće u korist vladike. Iza tih optužbi koji su krenuli sa ličnim ispitivanjem svedoka i iznošenjem u javnost izjava svedoka i preuzeli uloge istražnih i sudskih organa, na kraju doneli presudu i krenuli u hajku protiv vladike Pahomija. Pokazali su jedan visok stepen ostrašćenosti i na neki način su prekršili osnovna ljudska prava jednog čoveka. Ja moram da izrazim zadovoljstvo što su naši sudovi sudili po dokazima na osnovu iskaza svedoka i veštaka, a ne na osnovu pritiska javnosti i nekih nevladinih organizacija.

5. Ja sam Vladan Milutinović sveštenik i sekretar eparhije Vranjske, i episkopa Pahomija poznajem još od 1986. godine. I za sve to vreme nisam imao prilike videti bilo kakvu vrstu njegovog ponašanja koje bi ukazivalo na ove sramne optužbe kojima je bio izložen u protekle tri godine. Neću komentarisati niti bi komentarisao sudsku odluku, samo želim da kažem radi javnosti, da je ono što se u samom početku pokazalo da se ne radi o optužbama koje su utemeljene na istini, jer činjenica da se ti navodno oštećeni zatim branioci njihovi pojedinci iz medija, mediji i neke nevladine organizacije koje su se kasnije uključile u ceo problem, ili nisu znali ili su svesno zaobišli kanonski poredak u crkvi. Nažalost i neki sveštenici ne poznajući kanonski poredak i pravo daju sebi pravo da komentarišu odluku suda i da se pitaju zašto crkva ne preduzme nešto u ovom slučaju. Crkva bi sigurno preduzela i crkva ima snage da ispita odgovornost svakog njenog člana a posebno arhijereja koji su najodgovorniji za stanje u crkvi. Međutim, da bi odgovornost bilo koga u crkvi bila ispitana, mora da se poštuje kanonski red i poredak. Ukoliko postoji sumnja da je neko učinio nešto loše što je u suprotnosti sa kanonima crkve potrebno je da bude prijavljen nadležnim crkvenim organima. U konkretnom slučaju ukoliko je bilo primedbi na ponašanje episkopa Pahomija trebalo je da se učini prijava Svetom arhijerejskom saboru koji je jedini ovlašćen da u ovom slučaju ispita te činjenice. S obzirom na to da svi koji su bili uključeni u ovu harangu u protekle četiri godine nisu to učinili, to je odmah izazvalo sumnju u njihove “dobre namere”. Pogotovu kad se videlo da je cela jedna propagandna mašinerija organizovana iz nekoliko propagandnih centara, kojim jednostavno smeta episkop Pahomije zbog, pre svega, aktivnosti zbog kojih se duhovni život u eparhiji Vranjskoj probudio. Zbog toga što je obnovljeno preko osamdeset crkava i manastira, zbog toga što se otvoreno suprotstavio albanskom terorizmu na prostoru naše eparhije, zbog toga što je episkop Pahomije aktivno bio uključen u rad bivše jugoslovenske republike Makedonije, zbog toga što je jedno vreme bio administrator tih eparhija, zbog toga što je pomagao u radu Ohridskoj arhiepiskopiji i zbog toga što je hteo da uspostavi dobre odnose sa Bugarskom pravoslavnom crkvom, pošto na delu naše eparhije živi i naš živalj na opštini Bosilegrad. Zbog svih onih kojim smeta aktivnost Srpske pravoslavne crkve trebalo je naći načina i ukaljati na najgori mogući način Srpsku pravoslavnu crkvu ovde. Zamena teza koja se dešava u medijima je da oni nisu hteli da ukaljaju ugled crkve već episkopa Pahomija. Time nije zaustaljen rad crkve ovde s obzirom na to da se sve reflektuje preko Preševa i Bujanovca na teren ove eparhije i da su se mnogi bitni događaji u toku ove godine desili na krajnjem jugu naše zemlje.

6. Vukašina Antića urednika “Novina vranjskih”, kojeg zovu Stipendista i Sašu Stojkovića, advokata i bivšeg predsednika crkvene opštine, nalazim u redakciji.

Pročulo se da skitam i pitam.

Auditur et altera pars.

Vukašin priča: “Vranje je Kragujevac posle gašenja Zastave. Sada je u Jumku 1 500 ljudi. Propala je „Koštana”. Nerazvijeno područje. Tek svi imaju neka imanjca na selu. Radna snaga je dovođena sa sela. „Simpo” i „Jumko” su ugušili privatnu inicijativu. 13 000 je besposlenih. Životna ambicija roditelja je da za svoju decu kupe stan u Nišu ili Beogradu.

Mi nismo hteli da vodimo rat protiv crkve. Nikad ne bih sebi mogao da oprostim kao novinar da nisam priču dece objavio. Izgubila su poverenje u novine i crkvu. Meni su razbili staklo na kolima i na redakciji. Dobijao sam preteća pisma. Evo, mi smo objavili i knjigu “Afera Pahomije”.

Saša advokat mi priča o beskrajnim odlaganjima. Diktira datume kad je bilo zakazano koje ročište. Kaže mi da je tužilaštvo odlučilo da predloži da se izuzme vranjanski sud.

“Ako sudi brat ili sestra, ako je sudija, presudio bi”.

Raspoložen je za priču ali kad mu postavim pravo pitanje cvili da odgovor ne stavljam u novine, moli me da to prekrižim i kaže:

“Kad bi otvorio pravu priču ni petnaest minuta ne bi bio živ.”

7. Sa optužbom protiv vladike Pahomija nastavljen je splet špijunskih pesama i igara u koje su se umešali svi.

Pada pogolem sneg dok lutam po Vranje. Pijem nebrojene kafe i slušam priče koje se međusobno isključuju, dopunjuju, prepliću, pune želja da proradi svilen gajtan koji će sve razrešiti, priča koje svaka na svoj način nose “žal za pusto tursko”. Ne žal za mladost već za pusto tursko.

“Od sojsuza soj ne biva, vikali su naši stari. Otac na Dragi Vlajnče zvao se Stojan. Iz milošte smo ga zvali Ča Tane. To je bio neobično fini čovek staložen i miran. Pušio je lulu. Jednom se mi đaci zabavljali na spratu, u njegovoj kući i igrajući se oko kubeta nespretno ga oborili. Vatra iz džžarenog ognjišta se prosula i drven pod počeo buktati. Preplašen, neko od prisutnih otrčao je dole u prizemlje vičući: “Ča Tane, Ča Tane, kuća se zapalila!”

Ča Tane je samo hladnokrvno izvukao lulu iz usta, pogledao uspaničenog mladića i rekao:

“Što gu jebem majku, koj gu je zapalija, neka gu gasi”.

Tako se i kasaba odnosi prema slučaju vladike Pahomija.

“Koj gu je zapalija naka ga i gasi."