Severni Srbi

Noam Čomski, ugledni lingvista i društveni aktivista apartnih gledišta na svet i stvarnost, založio se za podelu Kosova (videti okvir). Time je, makar u našem javnom mnjenju, stavljeno na dnevni red pitanje koje za međunarodnu zajednicu, bar na zvaničnom nivou, nije pitanje. Naime, shodno odgovarajućim dokumentima Saveta bezbednosti, pregovarački tim koji predvodi Marti Ahtisari ovlašćen je da traži rešenje koje ne podrazumeva dve stvari: podelu Kosova i njegovo pripajanje “nekoj drugoj državi”.

Ako se, međutim, desi da se Ahtisarijeva ekipa suoči sa teškoćama, što je, najblaže rečeno, mogućno, nije nemoguće da se uzmu u razmatranje i neke alternativne ideje koje bi omogućile izlaz iz teške situacije.

Srpski pregovarački tim, koji zvanično odbija varijantu podele Kosova, ne može javno da pokrene to pitanje (zbog stava Saveta bezbednosti) čak i ako bi zaista mislili da je podela prihvatljivo rešenje za Srbiju. Ipak, prava Srba i njihova zaštita na teritorijama na kojima su u (velikoj) većini, potencijalno su važan argument.

Naime, odbijanje podele Kosova zasnovano je na poštovanju modernih vrednosti koje nalažu međuetničku toleranciju i odbijaju povlačenje granica po etničkom principu. Pošto je više nego sigurno da je srpsko društvo, čak ako se uzme u obzir i period vladavine Miloševića, sposobnije za međuetničku toleranciju od kosovskog, postavlja se pitanje zašto je onda i potrebno izdvajanje Kosova iz Srbije. Odgovor glasi da je takva realnost i da kosovski Albanci nikada neće pristati da se ponovo vrate pod “nadležnost Beograda”.

Poštujući isti princip, nije moguće zahtevati od Srba iz srpskih opština da prihvate “nadležnost Prištine”, i to u ime multietničnosti koja ne postoji i neće postojati bez obzira na snagu vojnih kontingenata na tom području.

Ako se aktuelni pregovarački proces bude kretao u ovom smeru, onda će pitanje teritorijalne podele – u okvirima Kosova ili van njih – pre ili posle doći na red. Ali to je stvar budućnosti, pogledajmo istorijat.

Rodonačelnikom ideje o podeli se smatra Dobrica Ćosić, čija je ideja o tome publikovana 1994. godine u italijanskom geopolitičkom časopisu znakovitog naziva “Limes” (granica). Ćosićev predlog (koji nije bio potpuno jasno geografski određen) podrazumevao je povlačenje granica imajući u vidu teritorije gde su Srbi tada živeli u većini ili velikom broju, a odakle su danas proterani, što znači da etnička karta danas izgleda bitno drugačije.

Ćosićev predlog, poput nekih drugih inicijativa u istom smislu iz tog vremena, ima danas i taj nedostatak da je nastao u potpuno drugačijim uslovima i u vreme kada je Beograd mogao da utiče kudikamo više. Zanimljivo je da je i sam, danas pokojni, Ibrahim Rugova govorio o podeli Kosova kao o mogućnosti, doduše tražeći za uzvrat, shodno etničkom principu, pomeranje granice kod Preševa i Bujanovca, u korist Albanaca.

Osim Ćosića i Rugove, u raznim varijantama, o razgraničenju Kosova na srpski i albanski deo govorili su i Henri Kisinyer i Dejvid Oven, Aleksandar Despić, bivši predsednik SANU, i drugi, pa čak i Franjo Tuđman. Za nas je interesantno angažovanje Zorana Đinđića, do kojeg je došlo pred samu njegovu pogibiju, koji je govorio o “stvaranju srpske mini-države” na severu Kosova ukoliko Albanci dobiju podršku za nezavisnost.

Zanimljivo je da je pre nekoliko meseci Miodrag Lekić, raniji ambasador u Rimu, sada profesor u Italiji, u autorskom tekstu u “Politici” pisao da pitanje povlačenja granice na Kosovu nipošto nije tekovina novog doba. Isti problem su imale, naveo je tada, i nemačke i italijanske vlasti koje su povlačile granicu tadašnje velike Albanije i – ne bilo primenjeno – tadašnji okupatori su takođe razmišljali da granicu povuku duž reke Ibar.

Najveći problem sa podelom Kosova, sa srpske tačke gledišta, jeste taj što izvan Srbije, a to znači na milost i nemilost Albancima, ostaju Srbi koji su “na vekovnim ognjištima” u punom smislu te reči, sa kojih ih nije poterala ni kombinovana NATO i albanska ofanziva 1999. godine. To je pre svega enklava Sirinićka župa, koja se u administrativnom smislu delimično podudara sa opštinom Štrpce. Ima i drugih enklava gde su Srbi opstali zahvaljujući kompaktnosti svojih naselja. Postoje i vredni materijalni resursi za koje bi srpska država trebalo da bude zainteresovana.

Inače, u Miloševićevo vreme zahtevi mnogih lokalnih Srba za uspostavljanje etnički ekskluzivnih institucija (poput univerziteta) – i teritorija – na Kosovu su tada razumevani kao nacionalističke isključivosti pothranjivane od režima. Ispostavilo se, međutim, da je njihova izvorna motivacija bila ispravna – Srbi kao narod su na Kosovu uspeli da kako-tako opstanu samo na područjima gde su bili izrazita većina i gde su mogli da žive kao zasebno, etnički zaokruženo društvo, kao što su Albanci živeli i žive u svom zaokruženom društvu.

Kakvo god rešenje da se pronađe za Kosovo, izvesno je da će na njegovom severu biti teritorija koja će se oslanjati na Srbiju i Beograd, u ovoj ili onoj formi i koja će, ukoliko bude dovedena u situaciju da prihvati vlast Prištine, to ultimativno odbijati da učini. Bila bi to situacija koja podseća, a to potvrđuju i referentna mišljenja zapadnih posmatrača, na ono što je dobijeno u Bosni i Hercegovini posle Dejtonskog sporazuma.