Šumba i Vambo

Bilo je to davno, pre dvadeset i pet godina, dok sam još bio mlad, napaljen pravoslavac i dok me treslo “religiozno ludilo”. Bilo je to u Jerusalimu gde sam išo na hayiluk. Kad, ej tamo, na brdu Golgota imao sam živu viziju. Video sam sebe kao belog lava sa plavim očima i da kao takav sedim u lavljem čoporu na krovu Kašmira, iznad grada Armisara, pored groba Isusovog, a možda i Mojsijevog.

I, opet, prođu godine i dođe ovaj ponedeljak. I, eto mene, opet, među belim lavovima, u kavezu zoovrta Vuka Bojovića! O, bogovi stari, bogovi srpski, kako sam se uzbudio! Kao da sam staru i najrođeniju rodbinu, posle dugog vremena, video. Opet me je tresla radosna groznica, Šumba mi je odmah radosno prišla i dlanove lizala, a Vambo me, nehajno, mlatnuo šapom po ramenu. I, u tom lavovskom ushićenju, konačno sam shvatio da Isus nikad nije postojao i da je, gore, u Armisaru, u Kašmiru, grob Aleksandrov, grob Isandra iz Makedonije koga su Indijci, od milošte, zvali – Isa! I taj Isa nije umro u 33. godini već je tada neposlušne generale otpustio, duhovnik kašmirski postao i duboku starost dočekao.

Ah Šumba, ah Vambo, hvala vam moja bela lavovska rodbino! Hvala vam, jer ste mi oči otvorili, zabludu o Isusu raspršili. Hvala vam do neba, pa makar me sutra u kavezu pojeli! I nije li časnije stradati od belih lavova nego od ovih jalovih Evropljana. Jer, evo, Srbe jedu, svakim danom, srbožderi iz Evrope iako se istina o nama otvara. Hoće, bre, da pojedu i Handkea, ali i on je beli lav sa plavim očima i njega samo lavlji čopor može da rastrgne i to samo ako izda, ako posrne.

Sedim sa Vukom Bojovićem u kafiću zoovrta i pijemo, bradati i besni, njegovu crnogorsku lozu iz čaša za vodu, kao da smo Rusi. Staro je naše prijateljstvo, davno je bilo naše bogumilsko bratimljenje, u Vukovom rodnom selu još stoje naši bogumilski stećci iz vremena kad nas je Nemanja gonio i gore, u crnogorskoj zabiti pobio.

Quštimo lozu, Vuk Bojović psuje Crnogorce mondijaliste, kaže da im više nikad neće otići u Crnu Goru, dok, recimo, Boki, eno ga, odlete na poklonjenje u Podgoricu. Šta ćeš, krv nije voda.

Psuje Vuk Bojović, kipti iz njega bogumilski bes, psuje i besan lozu pije. I bolje da besuje nego da kao Voja kopni i boluje. Ovi, bre, Vojini kućevni prijatelji kažu da je od referenduma već “deset dana u dubokoj depresiji” i da mu je “teže nego kada mu je umro mačor Draža”.

Uspem nekako da skrenem razgovor o Crnogorcima na bele lavove, na Šumbu i Vamba. I šta doznam? Da mu je Šumbu i Vamba kupio Nićifor-Nik Aničić u Južnoafričkoj Republici. E, sad ko je Nićifor? Bio je u Legiji stranaca, a onda započeo dobar biznis u Južnoafričkoj. Bio, bre, dobar i sa Piterom Botom, ekspredsednikom koga je nasledio Mendela i, odmah usrećio narod, kao ovi iz petooktobarske revolucije nas što su usrećili.

Na pomen Legije stranaca teram Vuka da mi, opet, priča kako je Cema, moj komšija iz CZ-a, bio zaljubljen u tigricu Cicu i kako je “promašio” kavez i ušao kod tigra Volge. I tek kada ga je, slučajno, uhvatio za jaja, shvatio da se ne igra sa Cicom. Ah, Cica! Mnogo je patila za Legijom.

Ali, direktor Vuk priču o Cici i Cemi koristi da mi javi kako se “kod Šumbe i Vamba može ulaziti u kavez još mesec, dva, dok ne napune godinu dana”, dok još imaju nevinu “psihologiju mačeta”, dok ne postanu – zveri. Čudo je to kako, preko noći, od deteta postane zver.

A onda Vuk Bojović radije priča o jednom frigijskom biku. Nekad je služio za oplodnju mnogih frigijskih krava po srpskim gazdinstvima, a kada su mu se spermatozoidi proredili i usporili, krave su počele da ga izbegavaju, a mladi bikovi da ga zaskaču kao da je krava. Odjednom, frigijski bik našao se pred jadnom dilemom; ili da dozvoli da ga mladi bikovi zaskaču ili da se dobrovoljno prijavi za klanicu. A sanjao je, tako je sanjao da jednog dana bude šef diplomatije. Sudbina frigijskog bika je Vuka Bojovića toliko ražalostila da ga je primio u zoološki vrt da na miru dočeka dostojnu starost. “Šta misliš, koje ime da mu dam? Da li da ga zovemo Rubiroza? Porfirije Rubiroza.” Čekaj, bre, Vuče! Ako je frigijski bik, treba mu dati neko oštro, frigijsko ime. Recimo, Fridrih. Fridrih Barbarosa. Bojoviću se sviđa to tvrdo arijevsko ime samo se boji da mu Sonja Biserko ne pripiše da širi srpski fašizam i u zoološkom vrtu. Tu kažem: Neka se onda zove Buš. Ionako je to ime za kravu, za našu “bušu”. A muški rod od buše je buš!

U to ime ljuljnemo još po jednu čašu crnogorske loze, pa ajd, fajront; žene nas čekaju na ručak. I, aj što čekaju nego znaju i da biju.

Napuštam Vukovu imperiju. Kući idem zaobilazno, da malo izvetrim i da se još kalemegdanskog Nepobedivog Sunca napijem. Stanem ispod Spomenika Oslobodiocu, zurim u Ušće i još podrhtavam od susreta sa Šumbom i Vambom. O, koliko su mi lavlje energije dali, čakre produvali! Kao da sam bio na Kašmiru, u Armisaru.

I tu ispod Meštrovićevog spomenika shvatim da je i Kalemegdan nekad bio “egipatska” piramida! I to terasasta! Mada mi je Milić od Mačve u tančine naslikao “Vavilonsku kulu na Kalemegdanu”… Ali, Meštrovićev Oslobodilac drži u ruci pticu boga Ra i gleda ka Avali, ka avalskoj piramidi, tamo gde je, takođe, Meštrovićev spomenik Neznanom junaku.

Utorak. Sedim u ligenštulu na terasi u Gročanskoj. Na pomoćnom terenu FK “Obilić” male “vitezove” uče driblingu koji prethodi ćuškanju lopte protivniku – kroz noge! A nas to, ne da nisu učili nego su nas ćuškama kažnjavali kada bismo ćuškanjem kroz noge ponizili protivnika! I da se razumemo, gospodo treneri: ne zameram, samo konstatujem. A ovi naši neka ćuškaju i kroz uši samo neka nešto naprave u Nemačkoj.

Onda manem fudbalere, listam luksuznu monografiju o bogatoj “Staroegipatskoj zbirci u muzeju Vršca”!? Od slikara Paje Jovanovića pa do mnogih drugih uglednih Vrščana sve to u Egipat putovalo i odande eksponate donosilo!? O, Gospode, šta je to Vrščane Egiptu nagonilo?

I uvek kada sam pred takvim teškim rebusom, tu je Jung, stvori se pored mene. I, evo ga gde pućka lulu i mrmori: “Kako ne razumeš da su svi ti ugledni građani Vršca, u svom kolektivnom nesvesnom nosili informaciju da je i na Vršačkom bregu nekad bila piramida! Jedna od dunavskih piramida, od onih građenih pre egipatskih!”

Sluđen Jungom idem niz Bulevar. Kod “Metropola” skrenem u Tašmajdanski park. I dok na zebri pored Pošte čekam da pređem Takovsku, ispred mene staje autobus vršačke registracije! Na desnom boku autobusa piše ATP “Vršac”, a na amblemu firme ucrtana piramida sa kulom na vrhu! Dobro, piramida predstavlja stilizovani Vršački breg. Ali kako da mi se baš taj vršački autobus sa amblemom vršačke piramide pojavi samo pedeset minuta posle mog listanja monografije o staroegipatskoj zbirci u muzeju Vršca i Jungovog razjašnjenja da je i u Vršcu nekad bila piramida, starija od egipatskih? I, zaista, zaista vam kažem, dragi moji: prihvatiću svako objašnjenje pod uslovom da je ubedljivije od “Jungovog sinhroniciteta”.

Inače, moja Crna iz Vrčina je dobro. Štaviše, oseća se moćno posle ubedljive pobede na vrčinskom mačjem referendumu. Crnine ćerke, Fleka i Bez, koje su tražile otcepljenje od matice, sada su se primirile u dvorištu, spavaju u šupi sa kokoškama. Referendumska komisija odbila je sve žalbe poražene strane. Moja Crna je i dalje crna mati Srbije.