Utapanje u Atlantiku

Rasplet je počeo a domaći vojni analitičari (bez disonantnih tonova) zaključuju da situacija u oružanim snagama skoro nikad nije bila gora. Nekad neprikosnoveno poverenje koje je vojska kao institucija uživala odavno se topi.
Ironija je što to možda i nije loše jer u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira, promene uloga i zadataka oružane sile, koncepcije doktrine i strategije, promene naoružanja i opreme. Sve nabrojano je pred nama posle odvajanja Crne Gore. U želji da oraspoloži oružanu silu Mlađan Dinkić, republički ministar finansija, obećao je da će vojska u naredne četiri godine dobiti 50 milijardi dinara više nego što je planirano da bi se sprovela ubrzana profesionalizacija. Posle nekoliko godina “hranjenja vojske na kašičicu” na pitanje otkud drastična promena odnosa prema vojsci, Dinkić je rekao “da je bezbednost jedne zemlje preduslov za njen brzi ekonomski razvoj, za veće domaće i strane direktne investicije”.

Dinkić međutim nije objasnio ko će u profesionalce ako im se nudi samo malo veća plata od proseka u Srbiji i na koliko će se godina ograničiti radni vek profesionalaca. Zamenik načelnika Generalštaba donedavno Vojske SCG a sada Vojske Srbije/Srpske vojske Zdravko Ponoš rekao je da naša vojska do 2010. godine treba da broji oko 24 000 vojnika. Kada je dao izjavu (početkom aprila) još se nije znalo da će referendum u Crnoj Gori značiti razdvajanje dve republike. To verovatno znači još manji broj vojnika. “Generalovo insistiranje na nerazumno malom brojnom stanju vojske ostavlja utisak nepoznavanja geopolitičkog stanja u regionu i zanemarivanja latentne opasnosti od raznih vrsta političkog nasilja. Kao da je cilj tih promena razgradnja, a ne izgradnja i jačanje vojske. Kako drugačije komentarisati zalaganje nekih predstavnika Ministarstva odbrane za ukidanje najelitnije jedinice na ovim prostorima, 63. padobranske brigade – koja je simbol snage i ponosa naše vojske... General ne govori istinu kada kaže da niko iz inostranstva ne utiče na razgradnju vojske. Podsećam da je doskorašnji šef Međunarodne krizne grupe za ove prostore Yejms Lajon rekao da je vojska SCG sve slabija i da je to dobro jer će se tako lakše kontrolisati”, napisao je Radoslav Gaćinović, stručnjak za bezbednost u svom reagovanju na intervju Zdravka Ponoša u “Politici”.

I zaista, uporedne brojke o broju vojnika sa najbližim susedima idu u prilog Gaćinovićevoj zabrinutosti. Hrvatska sa 4,4 miliona stanovnika ima pod oružjem 20 800 profesionalaca i 8 000 regruta a Albanija sa tri miliona ima 27 000 vojnika. Srbija bez KiM ima 7,5 miliona stanovnika. Važno je još napomenuti da je profesionalizovana vojska u svetu još velika retkost – i da je to privilegija samo nekoliko najbogatijih zemalja. Nemačka kao izuzetno ekonomski razvijena zemlja nema skroz profesionalnu vojsku – više od polovine nemačke armije čini regrutni sastav.
Reforme koje se ovako traljavo sprovode poslednjih pet godina bazirane su na tri uopštena zahteva: civilna kontrola vojske, pristupanje kolektivnom sistemu bezbednosti kroz Partnerstvo za mir (u daljem tekstu PzM) i sistem odbrane zasnovan na manjoj, efikasnijoj i bolje opremljenoj vojsci. Dok nije “progledao”, Mlađan Dinkić je kao ministar finansija bio najviše optuživan za tvrdičluk i da zajedno sa MMF-om direktno opstruiše reformu vojske nerealno malim buyetom. Tako je buyet za 2005. godinu iznosio 9 074 dolara po vojniku što nije bilo dovoljno za njegovo normalno funkcionisanje odnosno normalno funkcionisanje sistema odbrane. Poređenja radi, Makedonija izdvaja godišnje 11 200 dolara po vojniku, Hrvatska 23 100 dolara, Grčka 32 000 a Velika Britanija čak
274 000 dolara.
Tokom prošle godine neki zapadni lideri su neuvijeno nudili našoj zemlji da suverenitet nad svojom teritorijom bukvalno trampi za brže pridruživanje EU, eventualni otpis dugova i druge beneficije. Odgovor nije zadovoljio očekivanja – koliko god nam je priključivanje EU važno, toliko nam je sopstvena teritorija važnija (svedočenje Miše Đurkovića, bivšeg savetnika premijera za KiM, objavljeno u knjizi “Kraj i početak”). To nije bilo naročito lako jer su mnogi građani počeli da se pitaju ko smo mi da se borimo za poštovanje standarda, zakona i principa “kad pripadanje srpstvu predstavlja prepreku pripadanja svetu”.

Zanimljivo je da nijednog trenutka nije prekinuta vojna saradnja sa članicama Partnerstva za mir i NATO. A uslovi za prijem su slični onima za EU, ako nisu i rigorozniji. Takođe se odnose na potpunu saradnju sa Haškim tribunalom ali uključuju i postizanje kompromisa u vezi sa tužbom SCG protiv zemalja NATO koje su nas bombardovale. Iako ovaj uslov treba ozbiljno shvatiti, mnogi se slažu da nije pametno odustati od tužbe, tim više ako KiM postane nezavisna. SAD ne kriju da bi volele da se odreknemo tog prava i vrše diplomatski pritisak da se Srbija za sva vremena odrekne mogućih tužbi u interesu boljih odnosa. Jedan od uslova za pristup PzM je prihvatanje programa saradnje SCG i NATO – u junu 2003. godine NATO je dao podršku naporima koji se ulažu u reformu sektora odbrane i prilagođavanje standardima razvijenih demokratskih zemalja.

Profesor Milan Mijalkovski predaje na Fakultetu za bezbednost u Beogradu. Za NIN kaže da proces reforme vojske ide sporo iz različitih razloga ali da je siguran da niko namerno ne sabotira reforme. Tek prošle godine usvojena je Strategija odbrane tako da smo nekoliko godina možda bili jedina zemlja na svetu koja takav dokument nije imala. Naš sagovornik kaže da je prošlo skoro 20 godina od kada je kod nas vojska prestala da se naučno-tehnički razvija. Toliko vremena je otprilike prošlo i otkad je vojska poslednji put kupila novo savremeno naoružanje.
“Bez obzira na sve, naša vojska je i dalje sposobna da odbrani vitalne interese države. Nisam siguran da je isto u stanju i naša diplomatija. Takođe, naš oficirski kadar visoko je profesionalno osposobljen. Veliki broj njih je završio obuku pod pokroviteljstvom NATO i PzM. Ostavili su jak utisak, postizali su bolje rezultate od većine svojih kolega iz razvijenih zemalja. Nama ne preostaje druga mogućnost nego da se uključimo u evroatlantske integracije. Činjenica je da se tako gubi deo suvereniteta ali izgubile su ga i zemlje koje su članice od 1949. godine.”

Profesor Mijalkovski kaže da reforme između ostalog kasne i zbog loše procene političkog establišmenta koji je zbog nečeg smatrao da se reforma može sprovesti bez velikih ulaganja. A ukidanje jedne jedinice ranga brigade ili divizije košta više nego da se izvrši njihova racionalizacija. Još smatra da ne treba drastično smanjiti broj vojnika kako neki predlažu: “Samo postojanje oružane sile koja bi mogla da zaštiti Srbe na KiM delovala bi snažno destimulišuće. Svi smo svedoci da se danas države cene onoliko koliko su u stanju da se same odbrane.”
Vladan Živulović je predsednik Atlantskog saveta, NVO čiji je cilj da promoviše evroatlantske ideje i da podstiče aktivnosti na našem uključivanju u evroatlantske integracije, da promoviše interese naše zemlje u Evroatlantskoj zajednici i da tako trajno podržava spoljnu političku orijentaciju naše zemlje. NVO je osnovana u junu 2001. godine, tako da se članstvo užurbano priprema za rođendansku proslavu. Kada su počeli sa radom, istraživanja javnog mnjenja zabeležila su da je samo oko deset odsto građana za ulazak u NATO. Danas se procenat kreće oko 30 odsto. Savet to ocenjuje kao veliki uspeh i smatra ga i svojom zaslugom.

Naš sagovornik bio je jedan od osnivača i direktor Fonda za reformu vojske. Od Fonda se očekivalo da obezbedi potrebna sredstva za podsticanje i podršku reformi sistema odbrane i dodatna sredstva za funkcionisanje sistema odbrane. Računalo se na prodaju viška vojne imovine posle čega bi se tako dobijen novac preusmeravao i ulagao u različite programe – edukativne, stambene, socijalne... Posle godinu i po dana Živulović je naprasno smenjen. Na njegovo mesto došao je miljenik premijera Koštunice Obren Joksimović koji, kao i njegov prethodnik, nije stigao da se pokrene sa mrtve tačke. Za opstrukciju rada i neovlašćeno otuđivanje vojne imovine Joksimović je optužio vladu, posebno Mlađana Dinkića. Slične primedbe iznosio je i Živulović. U međuvremenu, vlada je preuzela ovlašćenja Fonda odnosno Direkcija za imovinu Srbije. Odatle tvrde da vojna imovina ne postoji i da postoji samo državna imovina...

“Sad je na delu borba političara oko toga ko će da kontroliše vojsku. Oni su pogrešno shvatili civilnu kontrolu pa svako vrbuje svog oficira tako da ništa u vojsci ne može da prođe bez njihove kontrole. Po mom mišljenju, naša vojska je napredovala mnogo više od političara”, kaže Živulović i odbacuje tvrdnje mnogih koji su isticali da Atlantski savet još od vremena postpetooktobarskih kontroliše vojsku. Po mnogima, nije bilo slučajno što je baš on postavljen za prvog direktora Fonda, kao što navodno nije bilo slučajno da Prvoslav Davinić (član Atlantskog saveta) postane ministar odbrane, kao ni činjenica da su mu dvojica najbližih saradnika došla iz iste NVO – Ladičorbić i Kadijević.
Atlantski savet se, poput mnogih sličnih organizacija, finansira preko projekata. Između ostalih, finansira ih i NATO kao i ambasade članice NATO-a, pre svih Velika Britanija i Norveška. Takođe, kažu da se finansiraju preko donacija prijatelja, a ti prijatelji su očigledno moćni. Još u maju 2002. godine ova organizacija je organizovala prvi susret između naših državnih organa i NATO.

Za NIN je, pod uslovom da ostane anoniman, pristao da govori nedavno penzionisani visoki vojni komandant koji je redovno prisustvovao susretima sa kolegama iz NATO. Kaže da se često može čuti tvrdnja da centri vojnih moći našu zemlju žele da vide na kolenima: “Ima krugova na Zapadu koji još uvek misle da naša vojska nije dovoljno slaba da bi u nas imali puno poverenje... Ali, imao sam na stotine kontakata sa stranim vojnim predstavnicima i niko nije kao neophodnost pominjao recimo, smanjenje vojske. Uvek su se korektno ponašali govoreći da je na državi da odluči kolika joj vojska treba. Uostalom i Buš je više puta rekao da države koje nisu u stanju da kontrolišu stanje u svojoj zemlji predstavljaju rizik po bezbednost u širem smislu... U stvari, bojim se da su priče kako se o vojsci odlučuje u stranim centrima moći iskonstruisane u zemlji da bi oni koji tako nešto žele da ostvare imali alibi. Deo političkog establišmenta, nažalost, ne razume ni šta je vojska, ni šta su reforme ali voli da kvalifikuje i da se u te poslove petlja.”
Osim nedostatka saradnje i dijaloga između političara i vojnih planera, činjenica je da česte promene čelnih ljudi u Ministarstvu odbrane i Generalštabu takođe ne omogućavaju da se novoimenovani upoznaju sa realnom situacijom. Fali nam stabilan tim.