O etici nakon Aušvica

Emanuel Levinas je jedan od najznačajnijih mislilaca 20. stoleća. Sin jevrejskih roditelja, rođen u Kovnom (Kaunasu) u Litvaniji, “naturalizovani” Francuz kako je sam o sebi govorio, studirao je dvadesetih godina prošlog veka filozofiju, najpre u Strazburu, docnije u Frajburgu kod Huserla i Hajdegera. Wegov inovativni i radikalni razvoj Huserlove fenomenologije i Hajdegerove Daseinsanalyse, napose njegove refleksije o odnosu prema „drugome”, učinile su ga u Francuskoj i Nemačkoj jednim od najznačajnijih i najuticajnijih mislilaca. „Etika kao prima philosophia”, moglo bi glasiti integraciono načelo njegove filosofije. „Ja” se može samo u odnosu prema svetu dokazati. Kao ni jedan drugi mislilac tematizovao je odnos „ja” prema „drugome”. Dok Šopenhauer u „drugome” vidi samo subjektivnu projekciju sopstvenog „ja”, dotle se u Levinasovoj filozofiji „drugost drugoga” projektuje u apsolutno i beskonačno. U ogledalu ultranacionalističkih zločina u 20. veku, sija Levinasov duboki humanizam i mistika socijalnog angažmana: ne bivstvo, već bivstvovanje ima prednost. I ljubav se prihvata samo u odvojenosti, a ne u simbiozi. Tradicionalni odnos etike i metafizike stoji kod Levinasa u inverznom odnosu, te je etika „prva filozofija”.

Nakon propasti marksizma i nakon iskustva holokausta izrastalo je u drugoj polovini 20. veka interesovanje za moralno-filozofsku refleksiju, u čije se najznačajnije i najoriginalnije protagoniste ubraja Emanuel Levinas. Pogrom nad njegovom porodicom bilo je surovo iskustvo, nakon koga je Levinas nastojao da iznađe drugačije modele etike od tradicionalnih i oveštalih.

Dva osnovna tipa etike određuju poziciju čoveka: jedna je njegovo mesto u društvu u kome živi (Aristotel), i iz koga se mogu dedukovati moralna načela shodno kojima se individua ima upravljati ili pak etička načela (Kant), shodno kojima se etika na princima razuma i principu generalizacije (kategorički imperativ) zasniva. No ako evropska društva i njihove političke institucije zakažu pred izazovom imperijalizma i totalitarizma, onda se etika ne može zasnivati ni aristotelovski ni kantovski. Takve modele on naziva „stanjem autonomije”. Levinasu ne ostaje ništa drugo no da izvor i fundament etičnosti vidi i zasnuje u međuljudskom (interpersonalnom) odnosu. Takav model on naziva „stanjem heteronomije”. Kako Levinas ne zasniva svoju etiku na normativnim načelima sistemičke konzistentnosti, to je često tvrđeno da on zacelo nikakvu etiku i nije za sobom ostavio. U osnovi je tačno da Levinas nije ostavio „sistem”, već analize etičke strukture, motiva i nagona: „Moralno ne delujem ukoliko preuzimam odgovornost za nekoga ko deluje shodno mojim uverenjima, već samo ukoliko ona njima ne odgovaraju. Upravo me stranac poziva na odgovornost, ne prijatelj ili bližnji.” Etika pluraliteta iz konkretnog međuljudskog odnosa mogao bi glasiti Levinasov moralno-filozofski diskurs na tragu ranog Sartra i Hansa Jonasa. Levinas ne zasniva nikakvu novu etiku, već seže u drevnu jevrejsku tradiciju u kojoj su etika i politika oduvek imale nekakvu laičku autonomiju u odnosu na religiju, a koja, pak, sa svoje strane, preuzima ulogu egide, zaštitnice i svoda. „Apsolutno”, „Božansko” sa kojim razumom obdareni ego u komunikaciju stupa, ispoljava se samo u drugom čoveku: „aspolutnost drugoga je drugi”. Mimo profesura u Poatjeu, Nantu, Sorboni, Ecole Normale Israélite Oriental čiji je osnivač i direktor bio dvadeset godina, predavao je kao „gost-profesor” filozofiju u švajcarskom Friburgu.

Potpisnik je imao neizmernu počast da četiri godine sluša predavanja prof. Levinasa na katoličkom univerzitetu u ultramonoteističkom Friburgu – filigranu oštroumnost njegovih analiza interpersonalne filozofije Martina Bubera, uvode u Huserlovu fenomenologiju i egzegetičke seminare o rabinskim komentarima „Knjige izlaska”, nezaboravne hermeneutičke kaskade o egzoteričkoj mudrosti Talmuda. Nezaboravni će ostati i Levinasov pedagoški eros i dijaloška otvorenost, kao i višestruki razgovori o ruskoj literaturi, koju je on u originalu čitao i još koji stih Puškina naizust znao da proiznese ili Dostojevskog da parafrazira. Moris Blanšo, Žan Val, Mordehai Šušanji, Pol Riker i Žak Derida, činili su krug njegovih intimnih prijatelja. Sa hrišćanskim teolozima, katolikom Ksavije Tilijetom i protestantom Polom Rikerom vodio je postojane razgovore. Sa papom Jovanom Pavlom II, negdašnjim učenikom fenomenologa Romana Ingardena, u više mahova je diskutovao. Wegovo filozofsko delo je recipirano kako u filozofiji, tako i u teologiji Evrope i Amerike. Uticaj na poznog Sartra kao i na niz savremenih francuskih filozofa je očigledan. Čovek ne postoji „za sebe”, već je sa „drugim” u ontološkom spoju i prepletu. Takav preplet ga čini sposobnim za ekstremno. Otuda za Levinasa nije nikakav paradoks što su i homo homini deus i homo homini lupus pozicije moguće. No iz Levinasove filozofije se ne bi mogao dedukovati nekakav program etike odgovornosti, već je pre reč o neslućeno ponornim refleksijama o „smislu etike” u nekakvom sui generis fenomenološkom modusu la Lévinas u kome je ontologija ustupila primat etici. Poetska apstrakcija i elegancija njegovog izraza, kao i kod njegovog idola i Meisterdenker - Hajdegera, čini ga neponovljivim i nezaboravnim.

Zoran Andrić