Dvostruka zamka

Napuštajući unekoliko, u ponečem i bitnom, dosadašnji način i stil pisanja, Milena Marković, koja je trenutno jedna od vodećih, svakako najzanimljivijih ličnosti u našoj dramskoj književnosti, opisala je u komadu “Brod za lutke” nastojanje žene da odredi svoj polni i personalni identitet, u suštini ženinu egzistencijalnu dramu, pre svega određenu njenom polnošću, njenom seksualnošću.

Oslanjajući se na variranje, na parafraziranje motiva preuzetih iz mnogobrojnih bajki, u prvom redu iz “Zlatokose”, “Snežane” i “Ivice i Marice”, ona je tu dvostruku ambiciju transponovala u čudnu vrstu drame s oskudnom radnjom, bez jasno ocrtanih, definitivno uobličenih, psihološki obrazloženih dramskih lica, zapravo u sedam scena čija je sadržina i s distance komentarisana i direktno poentirana uspelim, po nekad i bolno lirskim, a pretežno jetkim i sarkastičnim songovima. U njenom komadu, kao kod romantičara, poput onog što se dešava i u delima nadrealista koji su, u tom pogledu, njihovi zakoniti naslednici, i ljudi i događaji u koje su oni upleteni situirani su u okvire nečeg što podseća na nesređen, zamršen, košmaran san. U tom snu preovlađuje u stvari ukus i shvatanje umetnosti ovih drugih. Na takav zaključak nas navodi to što su u “Brodu za lutke” spojeni u celinu, s podjednakim pridavanjem značenja i jednom i drugom, prikaz i života i smrti, i realnog i imaginarnog, i prošlog i budućeg, i izrecivog i neizrecivog, i seksualnog i čednog. Baš onako kako je predlagao Breton pre svih drugih.

Ali, dok tako postupa, Milena Marović se suočava s dve, izgleda, nepremostive prepreke. Iako je ona po vokaciji naturalistička spisateljka, što vidno obeležava i “Brod za lutke”, takva procedura je odvodi i u sferu poezije, u raspravu o zagonetnosti egzistencije, pri čemu njen dijaloški vokabular, odnos prema životu, neminovno razara poetsko u komadu, dovodi do nečeg što nadrealisti, čak i kad su posezali za drastičnim i šokantnim, nikad nisu dopuštali sebi ukoliko su želeli da umetničko delo bude i nadalje pesnička tvorevina. U isto vreme, oživljavanje tako tanane, toliko komplikovane teme, pogotovo kad je povezano s neprestanim preklapanjem, iščezavanjem i ponovnim pojavljivanjem istih ili sličnih motiva, ali i s učestanim transformacijama junaka jednih u druge, teško je izvodljivo u pozorištu, pre se može postići u literaturi ili na filmu. I to uveliko obesnažuje delovanje i konačan efekt ove drame.

Time je, makar i posredno, određen i karakter predstave reditelja Slobodana Unkovskog. Osim presnog, uličnog rečnika, koji se, u ovom slučaju, nikako nije mogao izbeći, u njoj je sve ostalo, sve što je u komadu grubo, bukvalno ili ordinarno, u krajnjoj instanci mimetsko, nekako omekšano i veoma stilizovano. Na taj način se oblikuju i likovi i situacije, a osobito scene sa seksualnim sadržajima. Kad već nema drugog izbora, njima se prilazi ili s ironičnog odstojanja ili se oni prevode u oblast okrutne, severnjačke, germanske groteske. Tako postupaju i glumci, koji su uglavnom prinuđeni, onda kad najviše postižu, da budu proizvođači smešnih, burlesknih gegova. Dabome s dva krupna izuzetka, s onim što pružaju Boris Isaković, koji smušenog klovna kakav je Žabac preobražava u ljudsko stvorenje s crtama melanholije i očajničke izgubljenosti, i, osobito, Jasmina Avramović, koja, dok igra Vešticu, pokazuje i ono uzvišeno, sublimno i tragično u sudbini žene suočene s muškim svetom. U osnovi, Slobodan Unkovski ugrađuje komično u labavo povezanu seriju žanr-slika iz urbanog života za koju podlogu daje i minimalistička scenografija Mete Hočevar, jedan gradski atrijum s nagorelim, beketovskim stablom, ograđen visokim staklenim zidovima, čiju obezdušenost i isključenost iz prirode naglašavaju trake hladnog, neonskog osvetljenja.

Ostaje da se konstatuje da “Brod za lutke” verovatno ne bi delovao upečatljivije na sceni ni da ga je režirao neko iz generacije kojoj pripada i njegova autorka, ni da je u drastičnijoj formi izveden od neke eksperimentisanju sklone ad hok sastavljene pozorišne trupe bez ikakvih obzira prema takozvanoj visokoj umetnosti.