Strogo nekontrolisana moć

Zoran Đinđić ne bi bio ubijen da je kontrolisao rad tajne policije (Resora državne bezbednosti i Kontraobaveštajne službe Vojske SRJ).

Vojislav Koštunica bi odavno ispratio Ratka Mladića u Hag kada bi kontrolisao tajne službe (civilnu BIA i vojnu VBA).

Kada je NIN pitao Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra policije u vladi dr Zorana Đinđića, da li su ove dve tvrdnje tačne, on se osmehnuo i rekao: dodajte tome još jednu rečenicu: „Srbija bi bila zemlja mira, stabilnosti i prosperiteta da ima savet za nacionalnu bezbednost koji bi koordinisao i kontrolisao službe bezbednosti, jer ne bi gubila vreme i energiju na afere i probleme koje proizvode službe bez kontrole.”

Upitan da li je on kontrolisao tadašnji RDB, sada BIA, Mihajlović je odgovorio „Jesam do pobune ‘crvenih beretki’ iako su Petrović i Mijatović (načelnik i zamenik načelnika RDB) imali i paralelan kontakt sa premijerom.”

Đinđić je stvarno bio na glasu da apsolutno drži u svojoj šaci tajnu policiju, tadašnji Resor državne bezbednosti, sadašnju Bezbednosno-informativnu agenciju. Wegovi saradnici, međutim, tvrde da se on na izvestan način gadio posla oko i povodom službe i da ih je prepuštao ljudima iz svog okruženja. Đinđić je od službe konačno digao ruke u trenutku kada je pokazao najmanje energičnosti i odlučnosti iako je i tada otišao mečki na rupu, to jest „crvenim beretkama” u Kulu. Iznudili su mu smenu Petrovića i Mijatovića, i imenovanje Savića i Bracanovića. Đinđić je tada okrenuo leđa službi, kao i ona njemu. On se obratio Nemcima za ličnu bezbednost i Englezima za obračun sa mafijom u Srbiji.

Ona čak nije znala, naročito posle zakona po kome je dobila novo ime BIA, kada i kako obezbeđuje premijera, ali je umela da mafiji dostavi plan njegovog kretanja.

Koštunica je u noći svoje inauguracije ugovorio razgovor sa Radomirom Markovićem, tadašnjim šefom tajne policije Slobodana Miloševića i odbijao je da ga smeni, pravdajući se nedostatkom ovlašćenja. Goran Petrović, od januara 2001. godine šef službe, prvo je svratio u Koštuničin kabinet, pa tek onda u Đinđićev. Ipak, sadašnji premijer Srbije je prvenstveno vezivan za vojnu službu, koja je uvek bila neuporedivo udaljenija od očiju javnosti nego što je to bila civilna. O posebnim odnosima Koštunice i šefa KOS-a Aca Tomića onoliko je legendi, čemu je doprineo i sam lider DSS-a tvrdnjom kako se sit ispriča sa Tomićem i kada ćute. Ali, ako je tačno (podvlačimo: ako je tačno) da je Tomić obaveštavao „zemunce” o policijskoj istrazi protiv njih ili ako je tačno da je pomagao u pisanju izmišljenih pisama kidnapovane Qiljane Buhe – da li je o tome obaveštavao Koštunicu?

Kada je svog savetnika Radeta Bulatovića postavio na mesto šefa BIA, Koštunica je pokazao svoj model kontrole tajnih policija: čovek od njegovog ličnog poverenja na čelo službe.

Ali, ako su na čelu vojne i civilne tajne policije Koštuničini ljudi od poverenja, da li on stvarno veruje da kontroliše službe koje, eto, ne mogu da reše jedno prosto „tehničko pitanje”: da lociraju i uhapse Ratka Mladića.

Umesto Koštunice na ovo pitanje su odgovorili Miroljub Labus, bivši potpredsednik Vlade Srbije, i Ivana Dulić- Marković, buduća potpredsednica. Buduća je rekla kako veruje da službe znaju gde je Mladić ali da kriju od Koštunice. Bivši je tvrdio: „Nije problem u Mladiću, problem je u službama koje su tražile Mladića svuda, samo ne tamo gde je bio.”

Ako ovo nekome može da liči na uobičajeno dnevno prepucavanje ovdašnjih političara, primedba Olija Rena, komesara za pridruživanje Evropskoj uniji, sadrži suštinu priče o političarima i službama. On je jasno rekao da „bezbednosne službe nisu pod kontrolom vlade, posebno delovi vojne obaveštajne službe”. Isto se zamera i u izveštaju Saveta Evrope o počivšoj SCG, gde se ukazuje na nedostatak demokratske kontrole i jasnih zakonskih okvira u radu policije i tajnih službi „naročito s obzirom na ulogu tih službi u Miloševićevom režimu”.

A službi je u zemlji Srbiji pet: BIA (naslednica UDBE i RDB-a), VBA (naslednica KOS-a), VOA (Vojna obaveštajna agencija), Služba bezbednosti Ministarstva inostranih poslova i u istom ministarstvu još i SID (Služba za istraživanje dokumentacije). Pošto je, kako kaže Mihajlović, u prirodi svake službe da teži potpunoj moći i da ruši druge službe, nužno je koordinisati njihov rad. Dragan Šutanovac, potpredsednik DS koji se zanima pitanjima bezbednosti, imaće i svež dokaz za Mihajlovićevu tezu. Dvojica pripadnika službi MIP-a su nedavno upali u zaštićene podatke Vojske SCG. Otkriveni su ...za dalje informacije videti kod Vuka Draškovića, Zorana Stankovića...

Svi pokušaji pravljenja saveta nacionalne bezbednosti su u ovoj zemlji propali. Najozbiljniji je, možda, bio pokušaj Jovice Stanišića kada je uspeo da ubedi i Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića i kada je zakon o bezbednosnoj zajednici prosleđen u parlament (opširnije videti u NIN-u br. 2724. od 13. marta 2003. godine). Svoju ideju Stanišić je objašnjavao i Đinđiću i Koštunici. Ali, nijedan od njih dvojice nije preuzeo ceo koncept. Đinđićev Savet bio je vezan za vladu i sasvim je nejasno šta je i kako radio i da li je radio i ko je u ime vlade bio zadužen za nadzor nad službom. Odbijanjem da pristane na Koštuničinu verziju Saveta, Boris Tadić je zasada lišio Srbiju jednog centra iz koga bi službe bile i vođene i kontrolisane. I – kojim ne bi rukovodio ni premijer ni predsednik nego čovek koji razume rad službi i zna kako one najlakše skliznu u nezakonit rad, odnosno kako počinju da nadziru i manipulišu i političkim, i pravnim, i ekonomskim i medijskim životom zemlje. Dakle, kako od sluge društva/države postaju gospodar.

Dragoljub Mićunović je prvi ovdašnji političar koji je putovanja po inostranstvu i upoznavanje sa parlamentarnom kontrolom službi primenio u praksi. Prvo je pokrenuo pisanje zakona o vojnim službama. To nije bilo lako, jer je od 1945. do 2000. godine u Jugoslaviji napisan samo jedan zakon o službama i to tek 1984 koji je bio prepun opštih mesta, „a prepuštao je izvršnoj vlasti i čelnicima moćnih službi da svojim internim uputstvima tajnog karaktera regulišu osnivanje, funkcije, ovlašćenja, organizaciju, način delovanja i odgovornost službi”, kako je pisao dr Bogoljub Milosavljević. Mićunović se trudio da novi zakon ne bude takav, nego da omogući da kontroli bude široko, a manipulacijama službe tesno. Konačno je podsticao i njegovo donošenje. Za, uslovno rečeno, Mićunovićev zakon, stručnjaci su imali reči hvale.

Potpuno je drugačije bilo sa zakonom kojim je RDB pretvoren u BIA. Od tri ponuđena zakona „Lige eksperata” Bože Prelevića, samog Resora i Sekretarijata za zakonodavstvo prihvaćen je ovaj poslednji, ubedljivo najlošiji kada je o kontroli bezbednjaka reč. Od političara se sada niko ne seća kako se odlučilo baš za taj krš zakon, ali Prelević pamti kako je Dragan Jočić mahao „Leksovim” zakonom, ali je zaboravio na njega kada je on kao vlast počeo da uživa blagodeti slabo kontrolisane službe. I Rade Bulatović je zaboravio na obećanje o uvođenju generalnog inspektora u BIA.

Dobar zakon je važan jer može da naredi da se svi zadaci u službama izdaju u pismenom obliku; da naredi zaposlenom da svaku nezakonitost mora da prijavi generalnom inspektoru ili parlamentarnoj kontroli; da pobroji šta sve mora da bude predmet kontrole... Milorad Mirčić, radikal, i Dragan Šutanovac, demokrata, predsednik i potpredsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, tvrde da sadašnji zakon ne omogućava kontrolu BIA. Da predlažu novi zakon – svakako je zaludno dok su u skupštinskoj manjini. Manjinom se Mirčić izgovara upitan zašto do sada nije zatražio sednicu odbora na kojoj bi Rade Bulatović objasnio sve što treba u „tehničkom pitanju” zvanom Ratko Mladić. „Ne mogu kao predsednik odbora da zakažem sednicu sa takvom temom ako se ne složi većina odbora, a vlada ima većinu”, kaže Mirčić. Šutanovac će na to da kaže da u nekim slučajevima kada je postojala mogućnost da se ne izglasa izveštaj Jočića ili Bulatovića, neko od radikala je napuštao sednicu prepuštajući većinu poslanicima vladajuće koalicije.

Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, međutim, misli da Mirčić i odbor ne rade ni koliko im je dozvoljeno, pa kaže za radikala da mu liči na portparola BIA i Radeta Bulatovića. On ne može da se načudi da odbor nije tražio informacije o Mladiću, o navodnom prisluškivanju poslanika, o odbijanju da se saopšti broj prisluškivanih građana... Trebalo je to tražiti makar vladina većina odbila te predloge. Čudno mu je i što nema kontrole buyeta BIA koji je, po njemu, veći od vojnog.

Dodatni problem je obučenost parlamentarnih kontrolora službi. „Od poslanika iz prethodnih saziva koji su videli u inostranstvu kako se radi kontrola, u odboru su ostali samo Šutanovac i Mamula, ostali su u nekim drugim odborima”, kaže Prelević. „Možda sam ja najobučeniji poslanik kada su bezbednosne agencije u pitanju, ali i to je malo i nedovoljno znanje. Zato u svetu u ovakvim odborima imate eksperte, ali i poslanici u njima ostaju dok su u parlamentu, ne odlaze u druge odbore”, kaže Šutanovac.

Ali i kada poslanici hoće da kontrolišu službu i kada znaju šta traže i gde traže, mogu da budu izigrani. Tako je odbor Skupštine SCG tražio podatke o Branku Puhalu, oficiru koji je vezivan za obezbeđenje Ratka Mladića i koji je i dalje bio u službi. Prvo je odbor dugo čekao na odgovor, morao je da upozori da on nepristojno kasni, a onda je mogao da vidi da u dobijenoj informaciji nedostaje šta je radio i gde je bio Puhalo od 1992. do 1997. godine.

Ovakav bezobrazluk službe je moguć samo u društvu/državi u kojoj pripadnici službi misle da su nadljudi koji nemaju šta da objašnjavaju običnim smrtnicima šta i kako rade. S druge strane, taj bezobrazluk podstiču i političari željni da službe koriste za političke obračune, ali i parlamentarni kontrolori službi kojima nije jasno da svako od njih mora da zna sve ono što zna i bilo koji šef tajne službe. Ako ne zna, onda Skupština nije najviša vlast u zemlji. I to je ono što Oli Ren i ostali Evropljani poručuju: država ima monopol sile i ona mora da kontroliše silu. U suprotnom, službe će manipulisati društvom i državom, biće sila iznad njih. Biva i to, ali to onda nije demokratsko društvo/država.

Ne treba sumnjati da ovdašnji političari jako dobro znaju ovu lekciju, ali nikako da je primene. Zato bezbednjaci u utakmici protiv političara i javnosti vode sa sto prema nula. Političare to ne uzbuđuje, javnost se tome smeši – na sopstvenu štetu.