Ko beži u Srbiju

Ispred baraka na Novom Beogradu gde su smešteni građevinski radnici čuje se dečija graja na nepoznatom jeziku. To je čudno s obzirom na to da tu uglavnom žive sezonski radnici bez porodica. Bilo je, međutim, dovoljno mesta da UNHCR tu smesti dve kurdske porodice koje su dobile status azilanata i koje čekaju prijem u treću zemlju. I još nekolicinu azilanata iz različitih afričkih zemalja koji još uvek čekaju na rešenje statusa ili im je status odbijen pa su dobili još neko vreme da razmisle i odluče gde će i kako će dalje. Što se kurdskih porodica tiče, oni su pre dve godine ilegalno ušli u našu zemlju. Iz Makedonije na Kosovo a onda u Srbiju gde su na putu prema Austriji uhvaćeni na srpsko-mađarskoj granici. Pristaju da o svom putešestviju govore za NIN pod uslovom da ostanu anonimni. Prvo 36-godišnji otac familije.

“Naša jedina krivica zbog koje su nas proganjali je ta što smo Kurdi. Zbog toga sam bio često zatvaran i prinuđen da se između dva boravka u zatvoru selim u nadi da ću na kraju ipak izbeći zatvor.” Kaže da je “progledao” kada mu je prilikom zatvorskog ispitivanja policajac Turčin rekao – dogod mi vas doživljavamo kao teroriste a vi nas kao okupatore, mira biti neće. “Postalo mi je jasno da se za mog života situacija neće bitnije popraviti. Da je bilo ikakve nade, sačekao bih i pristao da se žrtvujem pet ili još deset godina ali kraj se mojim mukama nije nazirao a opasnost je vrebala sa svih strana”, opisuje naš sagovornik besperspektivnu situaciju Kurda u Turskoj. Najmlađe od njegovo četvoro dece rođeno je na Kosovu. Mesec i po dana bilo je detetu kada su pokušali da pređu mađarsku granicu. Supruga dalje priča: “Ovde smo mnogo sigurniji i dobro nam je. Teško je ostaviti za sobom sve što volite i krenuti u nepoznato. Ovde uživam u osećanju potpune slobode koju nikada nisam osetila u svom rodnom kraju. Ponekad šetamo i kasno uveče znajući da je to luksuz o kome smo ranije mogli samo da sanjamo”, sa optimističnim osmehom zaključuje mlada 29-godišnja žena.

NJihovo najstarije dete srpski govori kao maternji. Ovde je pošlo u školu i sada je đak drugog razreda osnovne škole “Laza Kostić”. Prerano sazreo dečak brani se uvežbanim stavom ravnodušnosti: “Drugi đaci znaju odakle sam ali su suviše klinci da bi shvatili kakva je moja sudbina. Volim da idem u školu a najviše volim matematiku. Sećam se rodnog kraja ali mi ne nedostaje. Svejedno mi je gde ćemo na kraju otići.” NJegov otac je konkretniji i kako dolikuje godinama, politički korektniji: “Zahvalan sam Srbiji jer se ne osećamo nepoželjnim. Ovde je jednostavno uspostaviti kontakt s ljudima. Svaki prijateljski gest vam otvara vrata. I mi i vi žrtve smo politike velikih sila i to je prva sličnost između naša dva naroda koju sam uočio.”

Naši sagovornici štićenici su Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) koji ima mandat da se bavi azilantima iz stranih zemalja u našoj zemlji. Zbrinjavanje, utvrđivanje statusa i preseljenje ljudi koji su dobili izbeglički status njihov je glavni posao. Tako oni brinu o smeštaju, ishrani, odevanju, zdravstvenoj zaštiti i školovanju nevoljnika koji po ulasku u našu zemlju zatraže azil. Oni kojima je azil odobren, u proseku se u našoj zemlji zadržavaju između šest meseci i dve godine. Najčešće odlaze u Ameriku, Australiju i Kanadu. Najteži deo posla UNHCR-a je identifikacija pravih azilanata. Većina ljudi iz nerazvijenih zemalja odlazi iz ekonomskih razloga a ne zbog toga što su im ugrožena ljudska prava, što ih jedino kvalifikuje za status azilanata. Zbog toga procenat onih koji u Evropi dobijaju azil ne prelazi pet odsto.

Ranije je postojao punkt za azilante u Padinskoj Skeli a do pre nekoliko meseci uglavnom su svi živeli na Avali u motelu “Hiljadu ruža”. Onda se motel privatizovao pa su stranci prebačeni u radničke barake na Novom Beogradu gde su uslovi za život lošiji. “Naše dve porodice sa puno dece dele jedan bojler tako da na smenu grejemo vodu i peremo veš. Ruke me bole od pranja, čini mi se da sam dobila reumu (na Avali su imali mašinu za pranje veša)”, žali se domaćica. Preseljenje, međutim, ima i dobrih strana, kaže suprug naše sagovornice: “Na Avali smo bili izolovani, tamo je bio bolji smeštaj ali ovde je bliže grad. Volimo Kalemegdan, Tašmajdan... Na svakom koraku kod vas kao da govori istorija.” Ova porodica je imala sreće. Uskoro će otići u Kanadu.

Zbog čega je priča o azilantima važna?

Punopravno članstvo u Savetu Evrope zemlju obavezuje da formira nacionalni sistem azila i usvoji neophodne zakone. Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU, nedavno je izjavila da je rešavanje pitanja azila prioritet posle čega tek slede drugi mnogobrojni uslovi da bi moglo biti reči o liberalizaciji viznog režima. Ova priča od izuzetnog značaja (praktičnog i psihološkog) nije, međutim, vezana za proces o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, već se vodi paralelno u okviru zasebnih pregovora. Tako treba razumeti i odluku Saveta ministara EU koji je odlučio “da Šengen vize za zemlje zapadnog Balkana ne poskupe još godinu dana”. Jasno je stavljeno do znanja da među Evropljanima drugog reda ima šta da se probere te da će jedni biti privilegovaniji od drugih (naučni radnici, studenti, predstavnici NVO, novinari...). Kao i da je EU važnije kako da se zaštiti od neželjenih došljaka sa strane, nego kako da se uveća širenjem na Istok. Evropa ima, naravno, ubedljive razloge za ograđivanje od ostatka sveta kada naglašava strah od terorizma.

Suština priče o neophodnoj žurbi je činjenica da najrazvijenije zemlje EU žele da se teret priliva izbeglica i migranata ravnomernije rasporedi na ostale zemlje Evrope. Uz poštovanje već prihvaćenog pravila da je azilant dužan da zahtev za azil podnese u državi na čije tlo prvo kroči. Zahvaljujući činjenici da zakona još uvek nema, niko od stranaca čak ni da je hteo, nije dobio priliku da ostane sa nama. Republički Komesarijat za izbeglice i MUP će posle usvajanja zakona o azilu voditi postupak prihvatanja i smeštaja azilanata. Centar za azil biće u Banji Koviljači. Rekonstrukcija objekta koji finansira UNHCR već je počela. Kako više nismo tranzitna zemlja sa liberalnim viznim režimom, broj onih koji traže azil nije veliki. Prema podacima UNHCR-a, prošle godine u SCG podneto je 55 zahteva a odobreno 11 – jednom Uzbekistancu i desetočlanoj porodici iz Turske. Pre dve godine odobrena su dva od ukupno 50 zahteva. Najbrojniji su oni iz arapskih zemalja. Ipak, neki naši analitičari nisu odoleli odomaćenim teorijama zavere insinuirajući da je našoj zemlji pripala čast da odigra centralnu ulogu u sprečavanju masovnog dolaska azilanata na teritoriju EU. Postaćemo navodno neka vrsta sanitarnog kordona odakle će bogati Zapad uzimati i prihvatati samo one čije znanje i veštine može korisno da upotrebi...