Nije hvatao maglu u maramu

U Kragujevcu, gde je rođen 1932, kao sin puškara, bas pevača i kafanskog svirača, njegovu gimnaziju je od pozorišta delio samo drveni plot. Privučen intenzivnim mirisom šminke i dekora, bežao je sa časova, preskakao plot, gledao probe. Nikada kasnije pozorište nije imalo taj miris iz njegovog detinjstva.

Đaci gimnazije pripremili su skeč “Ciganin na straži”, koji je negde pronašla njegova tetka. On je igrao Ciganina. Bio je kraj rata. Kako bi koje kragujevačko selo bilo oslobođeno, odlazili bi da u njemu daju svoj skeč. Drugovi, a potom i profesori, prozvali su ga “Ciga”. Taj nadimak mu je vremenom zamenio ime.

Dar za slikarstvo pokazao je u ranim godinama. Nije crtao Čiča Glišu, radio je ozbiljne crteže. Bilo je prirodno da ga put u Beograd, posle završene gimnazije, odvede na Likovnu akademiju. Bez teškoća je položio prijemni. A onda mu je prijatelj, zemljak, predložio da se oprobaju na Pozorišnoj akademiji. Kako to već biva, njega su primili, a prijatelja nisu. Nije se odrekao svoje ljubavi: objavljivao je crteže, karikature i vinjete, pravio skice za maske. Radio je i u keramici. Dve godine predavao je na Akademiji kao nastavnik maske.

Pozorišna akademija za njega je dvostruko sudbonosna. Prvo, doći će u klasu Radomira–Raše Plaovića koji će mu biti najveći učitelj i pouzdana potpora. Drugo, tu će, između ostalih, sresti Slavku Ružičić. U Plaovićevom komadu “Avlija” igrao je obućara Jovana, a Slavka njegovu ženu Micu. Godinu dana kasnije njih dvoje “ozvaničiće” svoj brak i u životu. Iste su godine, 1952, počeli u Narodnom pozorištu, ona kao Dika Gričarska u Sremčevoj “Zoni Zamfirovoj”, on kao Sobar u Šekspirovom “Henriku IV”. Oboje su ostali verni istom teatru.

Raša Plaović je govorio: “Ciga se ne zanosi uzalud, niti bi hvatao maglu u maramu.” Od profesora, koji će mu postati venčani kum, partner i, pored razlike u godinama, blizak prijatelj, učio se pozorišnom zanatu i, što je smatrao posebno važnim, pozorišnoj etici. Godine 1990. dobiće nagradu koja nosi ime njegovog učitelja.

Počeo je u Narodnom pozorištu, što bi se reklo od početka, u malim, bezimenim ulogama. Prva predstava u kojoj se osetio kao “pravi” glumac bila je Vilijamsova “Tetovirana ruža”. Glavnu ulogu, Serafinu, igrala je Nevenka Urbanova, a on njenog ljubavnika Manđakavala. “Nevenka je bila vanserijska glumica, svu svoju energiju prenosila je na partnere i nije dozvoljavala da malo dremnete na sceni.” Taj odnos, prema partnerima, trudio se da održi kroz sve svoje glumačke godine.

Igrao je mnogo, i bez roptanja. Nije birao uloge, niti ih je odbijao. “Ja sam lenj čovek koji je najviše radio. Svi znaju da sam lenj, pa mi opet daju uloge. A ja, kao kakva prostitutka, ne umem da kažem ne.” U jednom periodu bio je najzaposleniji glumac Narodnog pozorišta. Igrao je veliki repertoar, domaći i strani, klasični i savremeni. Znao je jedne večeri da bude Mitke u Stankovićevoj “Koštani”, a već sledeće Efraim Kebot u “Čežnji pod brestovima” Juyina O’Nila.

Jedanaest godina je igrao Mitka, četiri godine Hayi Tomu, devet godina Marka u “Nečistoj krvi”, godinu dana Jovču. Sa Borinim junacima proveo je dobar deo svoga glumačkog života. Qutio se kada bi Stankovića tretirali kao folklornog pisca. Za njega je on srpski Čehov, a po dubini misli katkada blizak Dostojevskom.

Priroda je učinila da bude zreliji od svojih uloga i stariji od svoga uzrasta. Zato su mu u početku, u Narodnom pozorištu, dodeljivali uloge staraca. Birali su ga po glasu, a glas je trebalo saobraziti sa likom onih koji su ga nadmašivali po godinama. Savladao je i tu veštinu, ali i veštinu šminkanja. Kao Josif Visarionovič “šminkao” se čak četiri puta: dva puta na televiziji, dva puta u pozorištu. Verovatno je jedini Staljin kome se u našoj zemlji aplaudiralo. Što u pozorištu, što na televiziji, odigrao je čitavu povorku istorijskih ličnosti, među njima Dragog Jovanovića, Miloša Obrenovića, Galileja, Vergilija, Geringa, Milana Obrenovića. S tim ulogama strasno je uronio u istorijsku literaturu i zavoleo je.

Smatrao je da je gluma zanat, naravno uz dar, i da taj zanat mora neprestano da se savlađuje. On je morao da savlađuje i svoju pojavu. “Nemam oči Qube Tadića, ni toliku glavu, nemam figuru Dragana Nikolića.” Kad bi im zatrebao glumac za neki autoritativan, pa još grub lik, reditelji bi se odmah setili njega. Branio se: nije on ono što izgleda, već ono što jeste. A jeste, reći će njegovi dobri prijatelji, jedna blaga, meka priroda. Jednom će se poveriti: “Posvetio sam se ovom poslu da bih sakrio emocije, da ih drugi ne otkriju.”

Ispunila mu se želja da igra Grigorija u “Tihom Donu” Mihaila Šolohova i Nesrećkovića u “Šumi” Ostrovskog. Želeo je da bude Šekspirov Magbet i Stankovićev Mitke, i bio je. Neostvaren mu je ostao jedan san: Falstaf u Šekspirovom “Henriku IV”.