Euforija i mačkov rep

Bosni mnogo manje treba nego što je nedavna Rezolucija Saveta Evrope i presuda Naseru Oriću. Da sve proključa, dovoljni su bili samo izbori koji su zakazani za prvi dan oktobra. Ovako, sve se sastavilo...

Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope došla je u vreme kad je međunacionalno poverenje opasno zahladnelo zbog nedavnog neuspeha ustavnih promena. I po dramaturgiji koja je pratila njeno donošenje, a još više po sadržaju, Rezolucija je čak zbunila i međunarodnu upravu ovde. Tako se oglasio čak i britanski ambasador u BiH Metju Rajkroft rečima da su rezolucije ovog tela savetodavnog tipa i da nisu obavezujuće. I još: “Iako se Vlada Velike Britanije ne slaže sa svim iz pomenute rezolucije, ja je pozdravljam kao doprinos stalnoj debati o ustavnim reformama u BiH.”

U Republici Srpskoj su ubeđeni da je Rezolucija delo lobiranja najekstremnijih političkih krugova iz Sarajeva, gotovo niko od viđenijih srpskih političara ne propušta priliku da kaže kako je prepoznao taj rukopis u njenom sadržaju. Dalji argumenti su i način njenog donošenja. Za razliku od ranije, ovoga puta evropski parlamentarci su dnevni red i materijale dobili samo dva dana uoči zakazanog zasedanja. Pokušaj predsednika i premijera RS Dragana Čavića i Milorada Dodika da javnim pismom upozore na rđave formulacije i preporuke, ili barem da odgode zasedanje, nije dao rezultat. Pokušala je to i delegacija Srbije.

Ukratko, Turčin Mevlut Kovosoglu i Finac Kino Sasi, koji su bili “monitoring tim” za BiH, predložili su praktično ukidanje Dejtonskog mirovnog sporazuma i svih njegovih rešenja, pogotovo su tražili ukidanje entitetskog principa glasanja u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH i tako “zamenu mehanizama etničke reprezentacije reprezentacijom zasnovanom na građanskim principima”. Pozvali su se na brojne opštepoznate konvencije i deklaracije, ali su upali u vlastitu zamku zahtevom da se “revidira potreba za tri službena jezika”. Tu su im se svi, pa i oni koji su ih kasnije podržali, nasmejali jer pravo na jezik je jedno od osnovnih prava. To je, ipak, iz konačnog teksta izbačeno, ali u brojnim drugim odredbama “preporučuju se” kojekakve formulacije koje vuku na stvaranje nadnacije, nadidentiteta, natkulture, pa i, eto, jednog jezika.

U Rezoluciji je navedeno i to kako u tako maloj zemlji kao što je BiH ima 180 ministara, ali izbegli su da kažu kako je od toga samo 16 u Republici Srpskoj, a sve ostalo u drugom entitetu.

Za neke buduće hronike valja zabeležiti: za Rezoluciju su glasala 53 poslanika, 28 je bilo protiv, dva su bila uzdržana, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope (pazi sad!) broji 313 poslanika. Toliko o demokratskim pravilima.

Ne treba, razume se, ni govoriti da su reakcije u Sarajevu i Banjoj Luci potpuno različite. U Sarajevu, gotovo bi se moglo reći, svi odreda vide ovo kao priliku da se napravi “normalna evropska država” jer “Rezolucija precizno detektuje probleme i nudi rešenja”. U Banjoj Luci, u “građanskom konceptu” kakav se predlaže, prepoznaju mogućnost za majorizaciju Bošnjaka nad Srbima i Hrvatima. Najburniji u prvoj reakciji bio je premijer Dodik: “Mogu oni tu Rezoluciju da okače mačku o rep”, dok je kasnije u brojnim javnim nastupima prilično analitički obrazložio zašto je neophodno sačuvati Dejton, zadržati mehanizme zaštite za malobrojnije narode i na kraju je objasnio da je BiH moguća i potrebna “ukoliko se uvaže interesi svih”.

Čavić je bio preneražen da u Savetu Evrope nisu procenili da će ovakvim dokumentom zakomplikovati političke i sve druge odnose u BiH. Po njemu je rušenje Dejtona isuviše rizičan potez da bi velike sile to dozvolile i mirno pozvao na dogovor unutar BiH.

Sve relevantne političke partije u RS nemaju nameru da se odreknu “entitetskog glasanja” jer tu vide, nakon brojnih gubitaka entitetskih nadležnosti za proteklih deset godina, još jedinu odbranu od majorizacije koja se nudi.

Najozbiljniji ovdašnji analitičari su izneli uporedne analize standarda koji se primenjuju u Švajcarskoj i Belgiji, kao višenacionalnim zemljama, u odnosu na ove najnovije preporuke za BiH. I, logično, Savet Evrope se opredelio za nešto čega nema u višenacionalnim zajednicama. Na samom zasedanju u Strazburu Dušan Proroković (DSS) podsetio je na etnički princip koji je uz snažnu podršku Evrope primenjen u Makedoniji, a u BiH se napušta. Ni to nije pomoglo.

Kolumnista “Glasa Srpske” čak je napravio i uporednu analizu papira Saveta Evrope i jednog dokumenta koji je u martu ove godine obelodanio Rijaset islamske zajednice i našao je zapanjujuću sličnost, gotovo istovetnost.

U analizama sarajevske štampe, primetno je, nema ništa više od euforičnog aplaudiranja Rezoluciji. Izostaju čak i vesti o strahu koji su uvukao među malobrojnije narode.

Neuobičajeno, ni slova o najnovijoj zavrzlami nema iz američke ambasade koja se uz OHR (i oni ćute) u BiH smatra centrom realne političke moći ovde. Učtivost prema Evropi i njenim poslovima, ili blago ignorisanje? Ipak, saznajemo, nastavak neuspelih ustavnih promena, koji će uslediti nakon izbora, opet će se suštinski odvijati uz snažno medijatorstvo američke ambasade, pa i bukvalno u njenoj zgradi. Uostalom, na to su se svi ovdašnji politički lideri obavezali, rečima i svojeručnim potpisima, pred Kondolizom Rajs u njenim odajama u Vašingtonu.

Pripreme za opšte izbore u BiH, koji su prvog dana oktobra, u punom su jeku. Političke partije i koalicije, ima ih 47, već su obelodanile svoje predizborne platforme, ali sad se sve menja – prioritet dobija papir Saveta Evrope. I, opet, utisak je na svim stranama da će se glasati za one za koje se poveruje da najbolje mogu da zaštite nacionalni interes.

U BiH je, dakle, “k’o nekad” – opšte nepoverenje, polemike bez početka i kraja, nacionalno svrstavanje koje neodoljivo podseća na doba uoči početka raspada SFRJ.