Smrt krvoloka iz Beslana

Jeljcin je bio van Kremlja i u kabinetu šefa vlade slušalicu telefona je podigao Černomirdin. Na drugom kraju “žice” bio je Šamilj Basajev – budući krvolok dece Beslana, ubijen početkom ove nedelje u susedstvu ruske Severne Osetije, u Ingušetiji.

Leto, 1995. U odsustvu predsednika, operativna ovlašćenja šefa Rusije preuzimao je premijer. Na jugu zemlje odred Čečenaca upao je te noći u usnuli provincijski Buđonovsk. Banditi su zaposeli bolničko porodilište. Pretili su da će ubiti bezmalo hiljadu talaca – uglavnom trudnica, dece i bolesnih.

To je, u najkraćem, ta epizoda iz koje Rusi, a uz njih i sav svet, za dan i noć doznaju da na Kavkazu postoji neki Basajev – jedan novi Šamilj, savremeni imenjak legendarnog Imama Šamilja, koji je sredinom devetnaestog veka predvodio otpor Kavkazaca armijama ruskog cara. Ali, ovaj savremeni Šamilj, dok ove nedelje nije skončao raznet eksplozivom, imao je, činilo se, više sreće.

Na vest iz Buđonovska, Kremlj se obreo smušenim.

Podgojeni generali, čija se fizička priprema po običaju svodila na ulazak u luksuzne limuzine, nisu imali pojma o tome šta bi se eventualno moglo preduzeti. Jasno je bilo samo jedno – da će eventualna pogibija toliko talaca koštati i njih i Jeljcinovu vlast.

Šest meseci ranije, Jeljcin je, na to isto generalsko dokazivanje “spremnosti”, počeo bez uspeha vođen čečenski rat. Grozni je demoliran tenkovima, ali nije poražen. Ruski unezvereni vojnički neobučeni regrut ležao je u blatu svog rova očajan. Wegova majka drhtala je negde daleko zastrašena zverstvima Čečena nad zarobljenicima pokazivanim na televiziji.

U Moskvi, zbunjena vlast odlučila je da – pregovara. Previdela je da, od trenutka te odluke o pregovorima s teroristima, njen protivnik nije više taj malo poznati Basajev – nego televizijska kamera.

PREMIJER MOLI: Ratujući sa Severnim Ircima secesionistima, ondašnji premijer Britanije Margaret Tačer zabranila je britanskoj televiziji da uživo prenosi izjave i intervjue protivnika. “Gvozdena” je govorila da ona time uskraćuje teroristima “ozon publiciteta”. Jer, publicitet – nadahnjuje.

U vreme kritičnog dijaloga Basajeva i Černomirdina, Černomirdin je smušen i televizija biva neoprezno propuštena pred sam radni sto premijera. Brzopleto – jer s televizijom je usledio početak mitologije o Robinu Hudu Kavkaza, s nusproduktom slike o lažnoj moći Rusije, svedenoj na sklerozu njene do srži potkupljive birokratije i haotično stanje sektora odbrane.

Dabome, mislilo se da će prenos pregovora s teroristom uspokojiti uzbuđenu javnost, ali Černomirdin je bio taj koji se preznojavao. Kao dobar đak, premijer je pred sobom imao olovku i blok da bi mogao zapisati sve zahtevane uslove terorista.

Basajev je odlučivao hoće li prihvatiti, i kada će prekinuti telefonsku vezu. Basajev je bio ciničan. Jedan nitkov diktirao je uslove Rusiji pred očima svih Rusa. Černomirdin je čak molio: “...Pustite žene, decu, bolesne i ranjene. Ja vas molim!”, rekao je.

Odred terorista napustio je Buđonovsk pobedonosno. Otpraćen je u brda u konvoju ruskih autobusa, zaštićen vozilima bezbednosti. U protivnom, stradali bi taoci. Basajev ih je poveo sa sobom, takoreći s nožem ispod grla. Svi zahtevani uslovi bili su ispunjeni, ali 129 ljudi je već bilo poginulo.

Duh superiornosti Čečena nad Rusima, personifikovan u Basajevu, našao se tog časa van boce u kojoj je bio zarobljen, i krenuo u rast, naduvavan publicitetom.

Ono “Ja vas molim!” ostalo je u zapisima američke vojne arhive. Uporedo sa opisima trapavosti, nemoći i humanog užasa, proizvedenog Gračovljevim, Barsukovljevim, Jegorovljevim i čijim li sve ne intervencijama neprikladnim teškim oruđima. Bio je to dobar, neočekivano lako stečen materijal za analizu, na osnovu kojeg će uslediti zaključak SAD i drugih sila da se Rusija raspada i da možda treba ozbiljnije računati sa uspešnom pobunom Čečena. Možda bi im se čak moglo malo i pomoći!

Drama Buđonovska ponovljena je već 1996, kada je Salman Radujev, jedan drugi bandit s drugom razbojničkom družinom, upao do zuba naoružan u Kizljar. Doslovno, po istovetnom scenariju. I ponovo u bolnicu.

Radujev je takođe propušten do slobode, posle sramne televizijski pokazane nesposobnosti snaga bezbednosti koje su doslovno razorile Pjervomajskoje. Na stotinak pešadijski naoružanih terorista Jeljcinovi generali dejstvovali su – granatiranjem sela iz tenkova i artiljerije. Tri puna dana.

PREGOVORA VIŠE NEMA: Epizode Buđonovska i Kizljara ostavile su trag u političkom razmišljanju predsednika Putina. Nasledivši u Kremlju Jeljcina, Vladimir Putin je odlučio da prvo prekrije čaršavom dotad sve vreme budni objektiv ruske televizije. Eliminisao je sliku. Putin nije želeo da “ozon publiciteta” nadahnjuje Aslana Mashadova i Basajeva, tadašnje glavne vođe čečenskog otpora.

Jeljcinov naslednik na vlasti smatra da su “Buđonovsk i Pjervomajskoje sramni delovi jedne još veće sramote: pregovora, koji su doveli do potpisivanja Hasavjurtskog sporazuma (s Mashadovom), avgusta 1996”. S Putinovog stanovišta, s teroristima se ne može pregovarati.

Ko je zapravo bio taj Basajev? Osim dokaza o njegovom terorističkom delu i hiljadama nedužnih žrtava, za odgovor na takvo pitanje nema mnogo drugih pojedinosti. Rođen je u brdima, u selu Vedeno (1965), ali nije jasno čime je popunjen period pre nego što se latio oružja. Spoznavši moć publiciteta, i koristeći naklonost medija Zapada, koji su njegovo krvavo delo opisivali najčešće romantičarski (“fridomfajter”), Basajev je izjave o sebi prilagođavao tekućim potrebama.

Jedanput je govorio da je obučavan za rad u sovjetskoj službi bezbednosti. Drugi put, da je ratovao u Avganistanu. Treći put, da je bio uz Jeljcina, na ulicama Moskve, u trenutku “puča generala”.

Prvi pouzdani podatak tiče se, međutim, otmice jednog putničkog aviona 1991 – i prisile pilota da letelicu s putnicima prebaci u Tursku. Posle toga se obreo u Abhaziji, odakle je (1993) u Čečeniju prebacio formaciju od oko 700 boraca.

U trenutku kratke nezavisnosti Čečenije (na osnovu Jeljcinovog sporazuma s Mashadovom 1996) pokazao je da mu nije do politike i propovedanih ciljeva. Napustio je poverenu mu funkciju predsednika vlade, obrazovao sopstvenu vojsku (kao i Radujev i drugi) i odrekao se poslušnosti zemljaku Mashadovu.

Opredelio se za banditizam, maskiran krupnim političkim razlozima.

PARE SPOLJA: Mashadovljevom “nezavisnom Ičkerijom” zagospodarile su, umesto izabranih vlasti, bande Basajeva, Radujeva i jednog Jordanca, Ibn al Hataba. Taj se pročuo odsecanjem glava. Živeli su od otmica ljudi, čak i Čečena, i naplate zahtevanog otkupa.

Ova trojica procenjivali su da je Rusiji došao kraj i govorili su o “Čečeniji od Crnog do Kaspijskog mora”, proširenoj i na Dagestan.

Dagestanom se širio spolja uvezeni vahabitizam, nekog Ahtajeva, prispelog iz Tayikistana. Wegov verski autoritet priznat je i u Čečeniji, a Ahtajev je pomogao da Basajev i Hatab organizuju tzv. kavkasku konferenciju (aprila 1999), s koje je pozvano “da se oslobodi Dagestan”.

Politički poduhvat Ahtajeva finansiran je spolja, pretežno dolarima od petroleja iz Saudijske Arabije. Wegov pokret je brzo širio izdanke i Dagestan je uronio u sukobe. Prve žrtve nisu bili hrišćani, nego muslimani neistomišljenici.

Upad Basajeva i Hataba u Dagestan izveden je septembra 1999. – prinudivši Moskvu da konačno priskoči u pomoć dagestanskoj slaboj, spontano organizovanoj “građanskoj miliciji”.

Invazija je ostavila krvav trag. Mnogo Dagestanaca je ubijeno. Razorena su ili spaljena brojna sela i nekoliko desetina hiljada bilo je prinuđeno da beži – no, 16. septembra 1999. Basajev je izjuren. Dagestanski parlament je doneo zakon kojim se zabranjuje vahabitizam.

Izvoz nasilja u Dagestan i teroristički napad na jedan stambeni blok u Moskvi, motivisali su predsednika Putina (tada tek imenovanog vršioca dužnosti šefa države) da odstupi od politike Hasavjurta i Mashadovljeve Čečenije. Dalji ishod je poznat. Intervencijom ruskih trupa poražen je secesionistički pokret, održan je referendum o federalnom statusu republike i prošli su izbori za novu vlast.

Zloglasni Radujev i Hatab skončali su, jedan na robiji, drugi na razbojištu, a marta 2005. ubijen je i Mashadov.

JEDINI VOĐA: Mashadova je nasledio Abdul-Halim Sadulejev, ali ovaj je bio anonimac bez autoriteta i na frontu terorizma protiv Rusije u Čečeniji štrčao je još Basajev. On je bio organizator i naredbodavac upada žena-samoubica u moskovski teatar 2002. On je naredio zaposedanje škole pune dece u Beslanu, u Severnoj Osetiji 2004 – sa 331 ubijenim, tokom pokušaja oslobađanja.

Putinov problem na Severnom Kavkazu ostajao je, međutim, i dalje složen, i sa samo jednim pravim protivnikom. Smrt Mashadova povećala je rizik polarizacije u taboru protivnika. Krvoproliće se produžilo. Radikali su polje ciljeva napada proširili teritorijom van Čečenije, unutar drugih republika.

Na drugoj strani, Putin je povećao porcije ovlašćenja vlasti Čečenima lojalnim Kremlju, u nastojanju da stvori utisak da Rusija smanjuje svoje vojno angažovanje i da je unutrašnja polarizacija stvar samih Čečena.

Posle tragedije dece i roditelja u Beslanu prevladalo je mišljenje politikologa da formula vlasti po kojoj je zemlja (kao i SAD i Zapad) jednostavno na udaru međunarodnog terora, ne obećava lako rešenje. Bar dok Moskva polazi od toga da u Čečeniji funkcioniše izborna demokratija Čečena lojalnih Moskvi.

Učestala je bila eksplozivnost te “demokratije”. “Pre Beslana”, u Ingušetiji – 60 mrtvih. Na autobuskoj stanici u Moskvi, četiri. U eksploziji dva putnička aviona, 90. Pred stanicom Rižskaja, u Moskvi, deset i 50 ranjenih. Usred Groznog, u osvit “demokratskih izbora” – 30. U Beslanu...

Veb-sajt blizak Kremlju objavio je informaciju o kontraterorističkoj aktivnosti u području Severnog Kavkaza, pa pominje ekstremno-religiozno zasnovanu “mrežu terorističkog podzemlja”, s “ćelijama, praktično u svakoj od severnokavkaskih republika”. Glasilo ih naziva “yamaatima”.

Materijal je zasnovan na izjavi ondašnjeg zamenika tužioca Rusije za Južni federalni okrug Šepelja, da “na jugu Rusije dejstvuje međunarodna teroristička organizacija sastavljena od vojno-religioznih grupa, obrazovanih po nacionalno-teritorijalnom principu”, čiji je cilj otcepljenje Severnog Kavkaza i obrazovanje kavkaskog kalifata.

“Glavari (pomenutih) bandi” govore o “kavkaskom frontu”, na kojem su ne samo čečenski, inguški i dagestanski, “nego već i krasnodarski, adigejski, stavropoljski, karačevo-čerkeski, osetinski i kabardino-balkarski yamaat”.

“Za šefa celog tog banditskog šljama imenovan je Abdul-Halim Sadulajev”, objasnio je tom prilikom ruski izvor.

KRAJ U ŠANCU: Sadulajev nije naturio sopstveni autoritet Basajevu (bez obzira na to što ga je Basajev priznao “naslednikom Mashadova”). “U specijalnim službama Rusije su procenjivali da on ima ulogu ‘mirne ovčice’, znalca islama i pravednika”, koji odgovara arapskim sponzorima, jer u njegovo ime prikupljaju “crni danak” za “čečenski yihad”.

Nabrajajući primere oružane aktivnosti “bandita”, u Dagestanu, Ingušetiji, Kabardino-Balkariji i Karačevo-Čerkeziji. Na veb-sajtu je objavljeno da “situacija u pojedinim republikama Severnog Kavkaza počinje da podseća na stanje u Čečeniji” – mada je “nizom uspešnih spec-operacija federalnih snaga, diverzantska aktivnost bandi u Čečeniji suštinski oslabljena”.

E, pa – prošlog meseca ubijen je ipak i Sadulajev, da bi onda, kao svaki bandit, “u šancu” u ponedeljak završio i raskomadani Šamilj Basajev, ličnost-simbol terorističke aktivnosti protiv Rusije. Posle njega, “velikih” i poznatih više nema. Likvidacija Basajeva jeste Putinov poen, pogotovo uoči samita G8 u Sankt Peterburgu, ali to ne znači da je ruski problem na Severnom Kavkazu rešen. Neko u Kremlju moraće jednom da smisli i afirmiše opšteprihvatljivu formulu zajedničkog opstanka.