Srpsko pitanje i srbistika

Na rešavanje srpskog pitanja gledam drugačije nego akademik Ćosić. Razlika potiče od različitih tačaka gledišta sa kojih prilazimo istom problemu. Ćosić je najznačajnije ime među srpskim intelektualcima koji su izrasli iz komunističkog pokreta. Wegov pristup ovim problemima je ideološko-politički. I kao romanopisac i kao ideolog i državnik on decenijama važi za političkog tumača srpske sudbine. Kao profesor koji je 32 godine predavao metodologiju proučavanja književnosti na filozofskim i filološkim fakultetima u srpskim zemljama, ja na srpsko pitanje gledam kao filolog. Moje polazište je u filološkoj disciplini koja se zove srbistika. Bio sam inicijator pokreta za obnovu srbistike (Priština 1997). Ime srbistika se retko sreće u našoj javnosti, a još manje se zna o sadržaju toga pojma koji označava naučnu disciplinu koja se bavi Srbima. To je neprirodno i pogubno po srpski narod.

Nauka o Srbima izbačena iz sistema filoloških disciplina: Prvi nastavak Ćosićevog izlaganja, koje je integralno objavljeno u Večernjim novostima, nosi naslov: Srbi istupili iz istorije? Koliko vidim, Srbi i njihove zemlje su poslednjih decenija u centru svetske pažnje, prava svetska priča. Istovremeno, lavina nerazumevanja i nesporazuma sa svetom svalila se na njihova leđa. Ta činjenica pobija tezu da su Srbi istupili iz istorije. Ali njima ipak nešto nedostaje što ih sprečava da budu ravnopravni i da rame uz rame stanu sa drugim narodima. Kao neko ko se bavi filologijom, ali i logikom (metodologija je deo logike) postavio sam pitanje: šta je to što drugi narodi imaju a Srbi nemaju? I došao sam do odgovora da Srbi, za razliku od drugih evropskih naroda, nemaju nacionalnu filologiju. To se najbolje može pokazati na primeru novosadskog Filozofskog fakulteta. Na njemu postoje katedre za germanistiku, za anglistiku, romanistiku, rumunistiku, za hungarologiju, za slavistiku, za slovakistiku, za rusinistiku. Ne postoji, međutim, katedra za srbistiku. Umesto nje, postoje Katedra za srpsku književnost i Katedra za srpski jezik i lingvistiku. Predmet proučavanja na ovim katedrama je srpska književnost i srpski jezik. Ali pristup ovim predmetima nije srbistički nego jugoslavistički, odnosno serbokroatistički. Nema svesti o jedinstvenoj filološkoj disciplini koja se bavi Srbima. Srbi su na taj način isključeni iz sistema filoloških disciplina u kojem su zastupljeni drugi evropski narodi. Nema srbistike među filološkim disciplinama gde joj je prirodno mesto.

Posledice ovakvog stanja su dalekosežne. Hungarologija, kao disciplina, uči da su Mađari svi oni čiji su preci govorili mađarski i koji sada govore mađarski. Rumunistika određuje nacionalno biće Rumuna. Ista je situacija i kod Slovaka i kod Rusina. Ovo pravilo važi za evropske narode. Drugačija je situacija kod populacije koja govori jezikom kojim ja pišem ovaj tekst. Veliki njen deo oseća se Srbima, ali drugi delovi te populacije izjašnjavaju se kao Bošnjaci, Bunjevci, Šokci, Hrvati, Crnogorci, Goranci, Jugosloveni... Na osnovu toga mehanički se izvodi zaključak da svi oni imaju pravo da jednom istom jeziku, kojim svi govorimo, menjaju ime, zavisno od svoga nacionalnog opredeljenja. To su prvo učinili Hrvati sa srpskim jezikom u drugoj polovini 19. veka, a sada to, sve učestalije, čine i drugi na govornom podruju srpskog jezika. Da postoji srbistika kao institucionalizovana naučna disciplina, ona bi rekla: to tako ne može. Kako će se ko subjektivno osećati u pogledu nacionalne pripadnosti jeste njegovo ljudsko pravo. Ali iz toga prava ne proističe i ovo drugo: da se menja identitet jezika koji je naučno, lingvistički i istorijski, potvrđen. Ovakav jezičko-etnički haos nastao je zbog slabosti, odsustva ili, ako hoćete, zabrane srbistike. Za takvo stanje kriva je politika. Ali još više je odgovorna i kriva filologija. Institucionalizovana filologija nema pravo da, radi bilo čijih političkih interesa, krši naučne principe koji su jednaki i važe za sve. Postoji sprega smišljene antisrpske politike (kao i nepromišljene prosrpske politike) i kvazifilologije koju treba raskinuti.

Politički i filološki odgovori na srpsko pitanje: Dobrica Ćosić je više puta, počev od 60-ih godina, otvarao srpsko nacionalno pitanje. I sam kaže u svom referatu da je to pitanje video kao: socijalističko, kao civilizacijsko, kao demokratsko i kao državno pitanje. Najzad je to pitanje sagledao kao – pitanje istine. Kao maštovit pisac on maštovito o tome piše. Ali gospodin Ćosić odgovor traži mimo nauke i, naročito, mimo filologije. On o srpskom jeziku ćuti. Moj odgovor na isto pitanje oslanja se na nauku, filologiju, koja se bavi identifikacijom i funkcionisanjem nacionalnih jezika, nacionalnih književnosti, nacionalnih nauka, što znači da se principijelno bavi i srpskim nacionalnim pitanjem.

Moj odgovor glasi: Srbi mogu svoje pitanje da reše onako kako su ga rešavali drugi evropski narodi, i kako su ga i sami Srbi bili principijelno rešili krajem 18. i početkom 19. veka, mada ne smemo zanemariti ni činjenicu da je ono imalo isto rešenje još u svetosavlju. Kao i drugi evropski i slovenski narodi, i Srbi su još pre dva veka imali nacionalnu filologiju srbistiku, zvanu serbica. Ona je bila deo slovenske filologije, slavistike, zvane slavica. U zasnivanju srbistike učestvovali su mnogi velikani slavistike kao, na primer, Čeh Dobrovski, Slovenac Kopitar, Slovak Šafarik, Rusi Sreznjevski, Pipin i drugi. Od Srba je u tom poslu, najviše učinio Vuk Karadžić. Srbi u to vreme nisu imali samostalnu državu. Ali je postojala filološka disciplina koja se njima bavila na naučni način. A disciplina je moćno sredstvo. Slavistika i srbistika, a posebno Vuk Karadžić, doprineli su da Srbi budu poštovan činilac u Evropi.

Iz sistema filoloških disciplina, srbistiku je još u 19. veku počela da potiskuje kroatistika pod imenom serbokroatistika, disciplina koju su smislili hrvatski ideolozi (Gaj, Štrosmajer) i filolozi (Vatroslav Jagić, Ivan Broz i drugi). Oni su hrvatska narečja (čakavski i kajkavski) pomešali sa srpskim jezikom, i proglasili da je to jedan jezik, po imenu srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, a zatim tu veštačku konstrukciju, delili prema svojim interesima. Suština te podele je bila da se čakavski i kajkavski ostave po strani, a da se deli srpski jezik, odnosno štokavsko narečje. Da jedan jezik ima dva nacionalna imena, to ne postoji nigde na svetu. A kad može da ima dva, može da ima i tri, i četiri i pet nacionalnih imena. Ovaj lingvistički haos nosio je u sebi klicu političkog haosa koji nas je zahvatio u 20. veku. Serbokroatistika je nastupala zajedno sa Štrosmajerovom političkom idejom jugoslovenstva, koja je ugrađena u stvaranje države Jugoslavije, i prve i druge. Centar ideje jugoslavenstva i serbokroatistike bio je u Jugoslavenskoj akademiji nauka i umjetnosti u Zagrebu, a u Titovo vreme, središte je bilo u Jugoslavenskom leksikografskom zavodu, takođe, u Zagrebu. Zato je priča o srpskom hegemonizmu u jugoslovenskom periodu u najmanju ruku smešna.

Tragične posledice odsustva srbistike: Odsustvo srbistike, kao naučne discipline o Srbima, imalo je upravo po Srbe tragične posledice. Srpsko pitanje nije moglo da se rešava i na naučnoj osnovi, nego samo na ideološko-političkoj. U glavnim srpskim nacionalnim institucijama, koje ni danas neće da znaju za srbistiku, nema jasnih odgovora na nekoliko ključnih pitanja: šta je to srpski jezik, šta je to srpska književnost, koja su to srpska pisma, kako treba shvatiti srpski narod, koji je to srpski nacionalni program.

Kad sam shvatio da je nauka o Srbima, srbistika, odstranjena iz glavnih nacionalnih institucija, kao univerzitetski profesor, dakle, kao neko čija je naučna kompetencija verifikovana, smatrao sam svojom dužnošću da odgovorim na ključna pitanja koja se tiču Srba, a kojima se bavi i gospodin Ćosić. Tako je nastala serija mojih knjiga posvećenih srbistici: Srpski nacionalni program i srpska književnost (1995), Sistem srpske književnosti (1996), Srbi i njihov jezik (1997), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002), Srpska pisma (2006) i Ideja jugoslovenstva i srpska misao (za koju upravo tražim izdavača). Knjige slične sadržine i orijentacije objavilo je i više drugih zastupnika ideje o obnovi srbistike. Funkcija podsećanja na ove knjige je da se široj javnosti i političkim činiocima ukaže da je proces obnove srbistike u toku. Ali ono što smo učinili kao pojedinci nije prihvaćeno u institucijama i obrazovnom sistemu. Oni još služe starim idejama i programima.

Moji nalazi u pomenutim knjigama, ukratko, su ovakvi – Srbi su glavne bitke izgubili u jugoslovenskom periodu, posebno u Titovo vreme, i to u oblasti filologije. Oni mogu da povrate ono što su izgubili tako što će poštovati modele i principe koji važe za druge evropske narode i što će obnoviti vlastitu filološku tradiciju, tj. što će obnoviti srbistiku. Generacije koje danas rešavaju i koje će ubuduće rešavati srpsko pitanje mogu to uspešno činiti samo sa jasnim srbističkim odgovorima o nacionalnom identitetu.

Srpske nacionalne institucije – najslabija tačka srpskog naroda: Komunistički pokret i socijalistički režim, u kojima je Dobrica Ćosić imao istaknutu ulogu, i u kojima je jednako sticao ugled i kao „vernik” i kao disident, izmenili su pravac u glavnim srpskim nacionalnim institucijama: SANU, Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi, a time i u celom obrazovnom sistemu. Hrvatska strana iskoristila je istorijski prevrat i totalitarni režim, koji je imala u svojim rukama, da i srpske nacionalne institucije stavi pod svoju kontrolu, dovodeći ljude koji će raditi za njene interese. Tako su preko srpskih nacionalnih institucija nametana hrvatska filološka rešenja, suprotna srpskoj filološkoj tradiciji i tradiciji ovih institucija. Ove institucije su zadržale srpsko ime, ali su prihvatile da služe antisrpskim interesima. Pošto nije bila na polju čiste ideologije i politike, nego na polju filologije, ova kontrola nije pala sa padom komunističkog režima. U mojim knjigama obiljem dokaza je pokazano kako je Novosadski dogovor (1954) učinjen na štetu naučne istine i na veliku srpsku štetu, zatim, da je na štetu nauke i na srpsku štetu napravljena edicija Srpska književnost u sto knjiga, i niz drugih edicija u kojima je sužavan korpus srpske književnosti. Sporan je i Akademijin Rečnik srpskohrvatskog jezika koji još izlazi pod tim imenom. Akademici, filolozi po struci, govore da je to baš tako dobro. A akademik Ćosić im ili povlađuje ili se ne suprotstavlja.

Za nevolje koje snalaze srpski narod Dobrica Ćosić traži razloge svuda: u Kominterni, u komunističkom pokretu, staljinizmu, titoizmu, globalizmu, trijenali, u nevladinim organizacijama i tako dalje. Svuda, samo ne tamo gde on deluje. Srpske nacionalne institucije – najslabija tačka srpskog naroda – tako se zvao moj referat spremljen za Drugi kongres srpskih intelektualaca (1994) koji mi organizatori ne dadoše da tamo saopštim. Nije se smeo izreći stav: kada bi sa srpskim nacionalnim institucijama bilo sve u redu, Srbi i ne bi došli u situaciju u kojoj jesu. Dobrica Ćosić je jedno vreme bio prvi čovek Srpske književne zadruge, jedno je od najglasovitijih imena u Matici srpskoj i u SANU. Već više od pet decenija predstavlja se kao putevoditelj srpskog naroda. Nemila ali tačna je činjenica da su se Srbi, baš u ovom vremenu, našli na bespuću. Zar mu ne smeta što se i pomoću njegovog imena i autoriteta sprovodi antisrpska politika u nacionalnim ustanovama?

Romansijer, čiji je značaj u srpskoj književnosti nesporan, Dobrica Ćosić, u ovoj teškoj situaciji po Srbe, ima nešto što i ja imam, i ima nešto što ja nemam. I on, i ja, imamo veliki broj objavljenih knjiga. (Wegova izabrana dela izlaze u 25 knjiga, a moja u 23 knjige). Ali, gospodin Ćosić ima glasovito ime kakvo ja nemam. Moglo bi se čak reći da sam poluzabranjen pisac. A u rešavanju srpskog pitanja danas je važno, kao i ranije, imati imena čija se reč čuje. Nadaleko se čuje Ćosićeva reč. Pomislio sam da bi za rešenje srpskog pitanja, kako ga ja vidim, bilo dobro ako bih potražio pomoć glasovitog srpskog pisca. Mada sam to jednom već učinio, u ličnom kontaktu, činim to ponovo, ali javno.

I ja mislim, kao i akademik Ćosić, da je srpsko pitanje pitanje istine. Ali moja istina, jeste i naučno dokazana i pokazana istina, istina koja proističe iz jedne naučne discipline. Optimizam koji iz nje sledi nije prazan. Ako bi Srbi smogli snage da se i u filološkim pitanjima ponašaju kao i svi evropski narodi, izbegli bi sadašnji specijalni status i prolazili bi kao svi evropski narodi. Ali istina o kakvoj ja svedočim, već od 1945. u Srbiji je zabranjena, a i danas ona jedva promalja glavu. Otvoreno tražim podršku stavu da glavne srpske nacionalne institucije treba deblokirati, da treba ukinuti zabranu srbistike.

Petar Milosavljević