Svoja kuća

Ne bi se moglo reći da je kamen-temeljac parlamentarnog sistema u Srbiji i ustanove Narodne skupštine postavljen baš divlje, bez predistorije i zakona, ali je postavljen u pivari. Doduše Velikoj pivari, ako to nešto menja na stvari, i u zatvorenom prostoru, što se bitno razlikuje od do tada uobičajene prakse da se istorijske odluke donose pod vedrim nebom. Naravno, bolje bi zvučalo da kažemo kako je Svetoandrejska narodna skupština održana u velelepnom zdanju (možda sličnom zgradi parlamenta u Budimpešti) te davne 1858. godine, i to samo mesec dana nakon što je donet prvi Zakon o narodnoj skupštini i pedesetak godina nakon prve sednice, ali nije. Ipak, stvoren je predstavnički sistem u Srbiji.

Za narednih 156 godina pređen je veliki put: od pivare se stiglo do zgrade u Ulici kralja Milana. Ovu, ne baš reprezentativnu zgradu projektovao je posleratni arhitekta Milan Minić, nasledio ga je Oliver Minić, posao je završen 1954, a najveću vrednost predstavlja zgrada do nje, koja je početkom dvadesetih godina prošlog veka sagrađena za potrebe tadašnjeg Ministarstva inostranih poslova Kraljevine SHS, a u kojoj se danas nalazi pres sala koja ima veliku istorijsku vrednost.

“Još kada je stvorena državna zajednica i kada je parlament dobio drugačiju funkciju, zalagao sam se da se republički parlament preseli u ovu zgradu, a da parlament državne zajednice pređe u Palatu Federacije. Isti ovi argumenti koji se potežu sada potezali su se i tada – da je zgrada neadekvatna. Naš Dom narodne skupštine je i počeo da se gradi 1907. godine upravo da bi bio reprezent narodnog suvereniteta i narodnog predstavništva. Nažalost, Srbija se nikada tu nije uselila, prvi put posle 99 godina ima tu mogućnost i potpuno su besmislene diskusije da li to treba ili ne treba”, kaže za NIN dr Marko Popović, naučni savetnik u Arheološkom institutu.

Pa, na putu smo da se to konačno i dogodi. U nedelju je bivša Savezna skupština, uz veoma svečanu ceremoniju, preuzeta od strane vladajućih stranaka (opozicije nije bilo). Okupljeni građani su pustili pokoju suzu i predstavnicima medija rekli da tu kuću “prvi put osećaju kao svoju”, a Predrag Marković, predsednik srpskog parlamenta je poentirao: “Danas se konačno Srbija grbom, himnom i zastavom vraća na svoje pravo mesto i u svoju pravu državu.”

A to znači: izgleda da nema ništa od muzeja, kako su predlagali socijalisti, jer će zgrada na Trgu Nikole Pašića postati dom srpskih parlamentaraca u kome će se održavati svečane i važnije sednice, možda i koncerti, ali i turistički obilasci, kako je najavio Marković.

Sve u svemu – dobro rešenje ako bi se problem sagledao iz ugla reprezentativnosti i funkcionalnosti. Ali, baš ta funkcionalnost je pod pitanjem, tvrdi Miloš Aligrudić iz DSS-a, jer su prostorije male, pa će morati da zadrže one veće u zgradi u Kralja Milana za sve potrebe u kojima 250 poslanika mora da se širi.

“Apsolutno je netačno da je zgrada premala”, kaže Popović i dodaje: “Ona sasvim sigurno ne može da primi sve sadržaje republičke skupštine, nije ni za vreme FNRJ, ni SFRJ i SRJ celokupna skupština bila u toj zgradi, već se veliki deo nalazio u Palati federacije. Ni u francuskoj Burbunskoj palati se ne nalaze sve službe u reprezentativnoj zgradi koja nije samo mesto gde zaseda parlament, već simbol suvereniteta jedne zemlje. Neverovatno je da se ne uviđa do koje mere je neuslovna ona sala u kojoj republička skupština danas radi, umesto da radi u reprezentativnoj sali Doma narodne skupštine. Uslovi za rad poslanika su neuporedivo bolji u zgradi koja je specijalno građena da bude narodno predstavništvo Srbije.”

U Beogradu su sednice skupštine održavane na više lokacija: u već pomenutoj “Velikoj pivari”, Narodnom pozorištu, Kapetan Mišinom zdanju...

“Od 1882. Skupština Kraljevine Srbije je sve vreme radila u jednoj veoma skromnoj zgradi koja je bila na mestu današnjeg bioskopa Odeon. Pre toga nije postojao stalni saziv skupštine, već se sazivala kada je trebalo da se donesu važne odluke, a za to se koristila sala koju su imali”, objašnjava Popović.

Aktom ujedinjenja, 1. decembra 1918. i stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, prestala je zakonodavna funkcija svih narodnih predstavništava na teritoriji ujedinjene države. Srpska narodna skupština sastala se poslednji put 14. decembra 1918. godine i tada je iz svojih redova izabrala 84 poslanika za Privremeno narodno predstavništvo, a nedelju dana kasnije je okončala rad prenevši zvanično svoje funkcije na Privremeno narodno predstavništvo. Sa radom je ponovo počela aprila 1945. kada je Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije promenila ime u Narodna Skupština Srbije. Ime je menjano još nekoliko puta, ali je lokacija postala stabilnija – samo dva preseljenja. Od 1945. do 1954. godine zasedala je u Saveznom parlamentu, a onda se preselila u današnju zgradu.

To znači da su navodi koje ovih dana često čujemo – prvi put se srpska skupština seli u zgradu koja joj je pre skoro 100 godina namenjena, malo više deo epske retorike nego činjeničnog stanja. Ili nisu?

“Srpski poslanici su koristili prostorije na spratu, ali kao što se zna ta skupština je u to vreme imala samo formalni značaj, sve odluke su donošene na Centralnom komitetu, a skupština je zasedala veoma retko. Ali, formalno, ona je bila u toj zgradi”, objašnjava Popović i dodaje da bi novo useljenje srpskih poslanika moralo da izgleda drugačije:

“Ono što je neophodno da se uradi jeste rekonstrukcija Velike sale, da bi se dobio izgled kakav je imala pre rata kada je bila pravi parlament, a ne skupština delegata komunističke Jugoslavije. U Zavodu za zaštitu spomenika već je načinjen projekat, ali nije realizovan jer su postojale preče stvari. A rekonstrukcija nije samo simbolično već i političko pitanje. Time se reguliše gde sedi vlada, kako se vlada okreće, koji je položaj narodnih poslanika... Prvo treba vratiti to, a onda i simbole. Grbovi koji su postavljeni 1994. su grbovi Savezne republike Jugoslavije i oni su zadržani dok je zgrada imala tu funkciju. Sada bi trebalo postaviti srpske simbole, ali ne onakve kao što su na brzinu postavljeni poput onog smešno malog grba u Velikoj sali. Nadam se da je to privremeno.”

Po svemu sudeći srpski parlament je stigao do kraja svog puta i ako nas neka nova država ne iznenadi, naći će svoj konačni dom – u domu mnogih država kojih više nema. Ali, taj proces selidbe nije bio stran ni svim Jugoslavijama koje smo imali.

Prva sednica prve zajedničke države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca održana je 1919. godine u zgradi Starog dvora, jer tada još ništa nije bilo pripremljeno za funkcionisanje nove države. U toj zgradi sednice su održavane tokom 1919. i 1920. godine, a onda je za potrebe Narodne skupštine Kraljevstva SHS adaptirana Knez Miloševa kasarna koja se nalazila u Ulici kneza Miloša. I danas jedan deo te zgrade stoji do zgrade Generalštaba. Tu je skupština zasedala do 1929. kada je ukinuta. Posle donošenja novog Ustava 1931. otpočela je potraga za novim prostorom jer zdanje na Trgu Nikole Pašića još uvek nije bilo gotovo. Pronađeno je: pozorište Manjež (danas Jugoslovensko dramsko pozorište) je za tu potrebu rekonstruisano i adaptirano. U njemu je skupština zasedala do 19. oktobra 1936. kada je svečano inaugurisana sadašnja zgrada. Koliko je to bio značajan trenutak svedoči podatak da su narodni poslanici na rukama iz Manježa preneli skupštinsku govornicu u novu zgradu.

Trenutna selidba, i pored prigodne proslave uz “Bože pravde” ne izgleda baš toliko svečano. Predsednik parlamenta je već najavio da će u zgradu ulaziti na sporedni ulaz dok se ne istaknu simboli, neki poslanici su se požalili da će im šetnja između dve zgrade biti dodatno opterećenje, a neki misle da još nije vreme jer smo u prelaznom periodu, šta god to značilo.