Kako obnavljati pamćenje

Verovalo se doskora kako se moždane ćelije ne obnavljaju i kako je gubitak pamćenja sudbina ljudi u godinama. Međutim, to nije tačno. Odgovarajuća ishrana, vežbe pamćenja i priprema za to doba donose rezultate koji deluju senzacionalno. Svaka godinaformalnog školovanja smanjuje rizik od Alchajmerove bolesti za 17 odsto. Intelektualna radoznalost i telesna aktivnost jedini su garanti očuvanog razuma u starosti

Kad se govori o inteligenciji, pamćenju, kreativnosti, o veštinama koje se stiču postizanjem savršenemotoričke koordinacije,ilio bilo kojoj moždanoj funkciji, misli se da su sve one bogomdane i da se ljudi među sobom, uglavnom, po njima najviše razlikuju. Ali, razlike među ljudima postaju očiglednije ukoliko sezbog bolesti ili povrede neke od ovih funkcija naruše.

Slomljene kosti noge ili ruke,posle stavljanja u gips, ponovo se spajaju novostvorenim koštanim tkivom, a posekotine na koži zarastaju za sedam-osam dana. Sve potom funkcioniše kao i pre. Uništenenervne ćelije mozga, međutim, nisu u stanju da se obnavljaju, te eventualni neurološki defektiu najvećem broju slučajeva ostaju zauvek primetni, jer su posledice povreda mozga permanentne. Tako glasi tvrdnja koje se mnogi pridržavaju i danas.

Ispod temena, koje kao poklopac štiti mozak od povreda, smešten je teško shvatljiv broj moždanih ćelija – neurona: možda i sto milijardi. Iz svake od njih, sa jednog kraja, pruža se dugačak nastavak, akson (gr. – snop), dok su na drugom kraju mnogobrojni kratki produžeci – dendriti (gr.- grane drveta). Aksoni, koji su nekad dugački i po jedan metar, zavisno od pravca pružanja, uvek odvode signale od neurona prema drugom neuronu u mozgu, kičmenoj moždini, ili pak do nekog od organa. Dendriti, s druge strane, odražavaju samo međuneuronsku komunikaciju. Fizičkog kontakta među neuronskim produžecima nema, već je između njih prostor manji od 1 angstrema(0,0001 mikrona). U tom pukotinastom prostoru, tj. sinapsi, neurotransmiteri (prenosioci nervnih signala) prelaze sa jednog na drugi kraj, čime ostvaruju elektrohemijsku međuneuronsku komunikaciju. Bez neurotransmitera život bi stao, ne bi bilo požude ni seksa, ali ni sposobnosti komplikovanog mišljenja i prenošenja iskustava na druge. Ne bi se mogao odvijati život ni u najelementarnijem obliku.Zbog toga, nijedan drugi organ nije osetljiv niti podložan smetnjama i oštećenjima kao mozak. Tok i obrada informacija protiču bez smetnji samo ukoliko su neuroni obezbeđeni kiseonikom i šećerom iz kojih crpe energiju. Mozgu su potrebni i minerali, aminokiseline, vitaminii vrlo malo masti – taman onoliko koliko se obezbedi uobičajenom ishranom u kojoj ne mora biti mesa. Kad se obezbede energija i voda, mozak radi besprekorno. Iakopredstavlja samo 2 odsto telesne težine, u dečjem dobu troši najmanje 50 odsto od unete energije, a u odraslih ovaj udeo je nešto niži – oko 20 odsto. Čim izostane priliv energije, telo postaje tromo, padakoncentracija, bistrina svesti se smanjuje, a učenje ide sporije.

Kao i obično, sva značajna otkrića o životnim funkcijama odigravaju se u laboratorijama u kojima naučnici provode dobar deo života zajedno sa eksperimentalnim životinjama. Danas se u svetskoj neuronauci najviše ulaže u izučavanje načina poboljašanja funkcija neurona različitim vrstama stimulacija, koje ne moraju biti samo intelektualne već u velikoj meri i fizičke, jer se njima ubrzava metabolizam, cirkulacija krvi, a povećava se i količina kiseonika, koja pristiže nervnim ćelijama u jedinici vremena. Pored toga, način ishrane i davanje prednosti određenim vrstama hrane povećava kapacitete neurona i poboljšava intelektualni učinak. S druge strane, postalo je jasno da se višedecenijska teorija fanatičnog španskog neurologai nobelovca Santjaga Ramona Kahala (1928), o definitivnoj nepromenljivosti broja neurona u mozgu od rođenja do smrti, sve više klima u svetlu novijih laboratorijskih rezultata na eksperimentalnim životinjama, uključujući i primate.

Tako se dr DŽejmsu DŽozefu, 61-godišnjem neuronaučniku na poznatom univerzitetu Taft u Americi, pre dve godine, slučajno dogodilo da u nedostatku hrane, čije je efekte ispitivao, laboratorijske glodare neko vreme hrani borovnicama,koje uvek nosi sobom za užinu. Posle više nedelja, pokazalo se da miševi počinju da pamte skoro fotografski, a oni koji su patili od, eksperimentalno izazvane, Alchajmerove bolesti do te mere su poboljšali pamćenje da se više nisu razlikovali od sasvim mladih i potpuno zdravih životinjica. Postavši radoznao,doktor je eksperiment prebacio iz laboratorije u domove obolelih od Alchajmerove bolesti ili međuosobe stare između 55 i 75 godina. Svi oni imali su ozbiljno poremećenopamćenje. Doktor im je propisaodva puta dnevno po 70 grama borovnica, a rezultat eksperimenta potvrdio je sve što je viđeno na miševima. Najupečatljivije poboljšanje odnosilo se na brzinurekcija i na mišljenje, koji su, inače, prilično tromi kod seniora i bolesnika sa Alchajmerovom bolešću. Od tada, ima tome skoro dve godine,ceo Univerzitet Taft luduje za borovnicama, a manija se raširila i na studente, menadžere,i sve koji su prešli pedeset i petu.Danas postoji višekognitivnih dijeta (cognitio – mišljenje) namenjenih studentima imislećim ljudima. Sve one u “špajskarti” imaju borovnice u dva ili tri navrata dnevno, a slogan “mudrostse unosi kašikom” govori o važnosti načina ishrane, ali i oopštepoznatoj istini koje semalo ko pridržava.

Klemens Majer, nemački student iz Bavarske, nedavno u Oksfordu krunisani svetski šampion u pamćenju, najbolji je živi dokaz važnosti plana ishrane i intelektualnog treninga kojima se neuroni održavaju stalno aktivnim i živahnim. Dvadesetogodišnji Majer svakodnevno vežba pamćenje po 10 minuta, a pred takmičenje pola časa. Wegov recept sadrži dovoljno spavanja, fizičke vežbe i dobro odmerenu ishranu. “Jedem voće, banane, povrće i musli, a najviše vodim računa o vodi koje pijemnajmanje dva i politra dnevno”, kaže Majer. Novi svetski šampion u maratonu pamćenja brojeva, za pola časa registruje i pamti 1014 cifara, a za 15 minuta85 imena, zajedno sa fotografijama koje idu uz njih.

Iskustva iz “memorijskih ordinacija” kojih je sve više u Americi i Evropi,govore da retko ko uvažava bitno pravilo o 2 – 3 litra vode koje treba popiti svakog dana. Naročito je upadljivo da osobe koje su pregurale 80 godina čestobivajudovedene na lekarsku konsultaciju zbog dezorijentisanostiu vremenu i prostoru i sa simptomima Alchajmerove bolesti, a da se potom, vrlo brzo ispostavi da tokom dana ne uzimaju ni pola litra tečnosti, što je, naravno, pogubno. Čim nadoknade gubitke i uspostave ravnotežu u sopstvenom telu mnogi,prethodno “izgubljeni”, seniori postaju bodri i čili, kao u najboljim danima. Zanimljivo zapažanje nutricionista odnosi se i na “fast food”, odnosno brzo spremljenu i brzo pojedenu hranu, koja se pokazuje kao faktor rizika u procesu pamćenja i mentalne organizacije.

Riba, sudeći po bezbrojnim epidemiološkim studijama, upadljivo poboljšava kvalitet mišljenja. Danas su u toku ponovna istraživanja da bi se dokazala pretpostavljena veza između pamćenja i fosfata, ribljeg ulja i masti koje su označene kao omega-3, a kojih u ribljem mesu ima više nego u drugim namirnicama. Ono što je do sada utvrđeno sa sigurnošću, jeste povećana poroznost neuronskog omotača, odnosno ćelijske membrane, posle uzastopnog unošenja fosfata, masti omega-3 i ekstrakta borovnice. Kad ćelijska membrana neurona postane propustljivija za minerale i proteine, onda se i informacije sa ćelije na ćeliju prenose brže, budući da su neurotransmiteri i enzimi u suštini proteini koji imaju ulogu prenosilaca podataka. Antocijan, na primer, enzim koga ima najviše u borovnici i brokolama, poboljšava međuneuronsku razmenu informacija. Zbog svega ovoga, u britanskim srednjoškolskim kantinama od ove godine je izmenjen jelovnik tako da se umesto hamburgera, po pravilu, nude skuša i losos uz kuvani krompir, a potom musli i sok odborovnice.

Ali, memorija se ne poboljšava samo dobrim planom ishrane. Kao i u svemu, redovne vežbe poboljšavaju bogomdane sposobnosti. Bez obzira da li se radi o menadžerima, sekretaricama ili studentima, trening memorije dokazano je sredstvo kojim se postiže brzo penjanje lestvicama profesionalnog uspeha. Po pravilu,svi smo mi lenji – “naš mozak aktiviramo samo kad postoji potreba” tvrdi memorijski trener Markus Hofman. Wegov kolega Klaus Kolb, poznat i pouvođenju u upotrebu tzv. “memorijskog koeficijenta”,tvrdi da je dobro pamćenje odlučujući faktor uspeha na poslu. “Zaboravljena imena i brojevi nekad odlučuju o tokovima karijere. Dobro pamćenje stvara se i nikako nije urođeno”, tvrdi Ander Erikson, istraživač sa Državnog univerziteta u Floridi. Wegova poruka glasi: “Ispravnom strategijom i vežbama čak i prosečni ljudi mogu postići značajna poboljšanja, osim kad se radi o naročitim zadacima, poput brzine pamćenja i slično. Pokazalo se, međutim, da na testovima inteligencije, trenirani supermozgovi nisu ništa bolji odonih najobičnijih”.Kao konsekvenca za svakodnevicu, važi pravilo:trening memorijekoristi uglavnom onima kojiznaju trikove za tu svrhu.Zbog toga, samo na prostoru Nemačke danas radi 2000trenera pamćenja koji školuju dosta mladih ljudi, na putu poslovnog uspeha, koji su tu inkognito.

Da li se tokom života, intelektualnog rada i rešavanja složenih problema koji zahtevaju upotrebu mozga,neuroni umnožavaju ili se održava stalni status ljuo ante? Koliko neurona imaš pri rođenju,toliko ti je za ceo život! Za sada se sigurno zna da se smanjenje njihovog broja može dogoditi zbog povreda ili neurodegenerativnih oboljenja, poput Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti, ada se ne pominju terevenke sa pijančenjem od kojih svaka zanavek odnosi po stotinak hiljada neurona. Ali, zbog pravila o velikim brojevima to se obično ne primećuje, do pred kraj života. Šta je to stotinak hiljada neuronau poređenju sa milijardama koliko ih ima u mozgu!

Mozak u mnogo slučajeva uspeva da kompenzuje izgubljene neurone zahvaljujući plastičnosti, ili što bi se običnim jezikom reklo, sposobnosti povećanja broja međuneuronskih spojeva, odnosno sinapsi. Razlog nepostojeće regeneracije neurona, što je jedinstven fenomen u telu, neuronaučnici su videli u nepostojanju matičnih ćelija koje bi obnavljale neurone na način kojim matične ćelije, na primer, iz koštane srži obnavljaju različite tipove krvnihzrnaca.

Danas stvari počinju da izgledaju malo drugačije. U Centru za izučavanje oporavljanja centralnog nervnog sistema na Harvardu (univerzitet u Bostonu), grupa oko DŽefrija Meklisa uspela je da nedvosmisleno dokaže kako miševi koji su stimulisani raznim mirisima stvaraju nove neurone u delu mozga koji je zbog svog neobičnog izleda na horizontalnom preseku mozga, lekarima, a naročito neurolozima i anatomima, poznat kao hipokampus (gr. hippo – konj, kampos – morsko čudovište). Dr Meklis je ustanovio da se novi neuroni stvaraju na različitim mestima u mozgu, ali da odmah potom putuju ka delu koji je namenjen identifikaciji mirisa,a posle dve ili tri nedelje integrišu se u već postojeće nervno kolo. U međuvremenu, razvija sedovoljan broj sinapsi na neuronskim produžecima koji izrastaju na dva suprotna kraja nervne ćelije. Novonastale ćelije ne zamenjuju već postojeće, nego su tu da bi naučile i zapamtile miris kojim je izvedena stimulacija.Jedan novonastali neuron za prihvatanje jedne pristigle informacije? Zvuči primamljivo, ali je teško da se poveruje.

Proces pojave novih neurona u nauci se naziva neurogenezom, ali nije temeljno izučavan, jer se smatralo dane postoji u oblicima života sa razvijenim nervnim sistemom. Ipak, stvaranje novih nervnih ćelija govorilo bi da se mozak razvija celog života i da za učenje nikada nije kasno. Nada u pronalaženje načina kojim bi se mogla izazvati ili ubrzati regeneracija neurona prihvaćena je sa naročitim entuzijazmom u farmaceutskoj industriji, koja već grozničavo radi na pronalaženju leka kojim bi seprobudila neurogeneza i tako zamenila sve one izumrle neurone koji dovode do Alchajmerove bolesti (progresivni gubitak memorije uz pojavu problema sa govorom i emocijama; gubitak intelektualnih sposobnosti vodi ka demenciji,a na kraju i ka potpunom i nepopravljivom poremećaju ličnosti). Parkinsonova bolest (postepeni gubitak sposobnosti fine motoričke kontrole tela) bila biuz Alchajmerovu bolest i uz posledice uništenih neurona zbog povreda, najvažnije polje za ispoljavanje prednosti neurogeneze, bilo da je probuđena pomoću lekova, bilo da je nastala drugim načinima stimulacije centralnog nervnog sistema.

Istorijski gledano, prvu sumnju u nesposobnost mozga za sopstvenom regeneracijom, iskazao je 1965. godine DŽozef Altman sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) u Kembridžu, koji je radioaktivnim markiranjem (bromdeoksiuridin-BrdU) sastavnih delova DNK ućelijama mačke, miša i morskog praseta, mogao videti da seneuroni umnožavaju. Radioaktivni BrdU pojavljuje se samo u jedrima ćelija koje se dele, dok ga u ostalim nema. Međutim, ljudi iz struke skoro su ismejali kolegukoji je, na kraju, izgubio mesto u Kembridžu, jer se smatralo da uludo troši novac na nešto što nema nikakvog smisla. Altman je potom dobio posaouIndijani, ali je posle godinu-dve dana potpuno zaboravljen. Deset godina kasnije, na Univerzitetu u Novom Meksiku, jedan drugi neuronaučnik, Majkl Kaplan, uspeo je da elektronskom mikroskopijom dokaže umnožavanje neurona,ali je imao nesreću dase otkrićem zameri vladajućem lobiju u neuronaukama koji je u to vreme predvodio dr Paško Rakić sa Jejla u Wu Hevenu (mnogi misle da je u pitanju jedan od najjačih svetskih univerziteta; nalazi se u američkoj saveznoj državi Konektikat). Kaplan se i danas seća nadmenog komentara profesora Rakića: “U Novom Meksiku će te ćelijemogu izgledati kao neuroni, ali ne i ovde u Wu Hevenu”. Kaplan se potom manuo istraživanja neurogeneze i latio se drugih isplativijih poslova. Nevolja je bila što je u isto vreme kad i Kaplan i dr Rakić eksperimentisao, neuspešnotražeći tragove neurogeneze u hipokampusu laboratorijskih rezus-majmuna. Na kraju sopstvene serije eksperimenata publikovao je1985. godine članak “Granice neurogeneze u primata” u kome je stajalo da neurogeneza nije kompatibilna sa mozgom primata, što je bilo reafirmisanje dogme iz 1928. godine. Dr Rakić je čak izneo novu evolucionu teoriju, po kojoj senegde u toku ljudskog razvoja odigrala neka vrsta pogodbe sa prirodom: čovek je ostao bez neurogeneze jer bi se stvaranjem novih nervnih ćelija stalno remetila uspostavljena stabilnost neuronalnih kola, čime bi se otežavalo pamćenje i održavanje već stečenih veština. Doduše, profesor Rakić se mnogo godina kasnije, 1999. godine, ispravio priznavši u američkom časopisu “Radovi nacionalne akademije nauka” da neurogeneza u hipokampusu primata ipak postoji. Za ismejane i zaboravljene naučnike priznanje je došlo kasno, ali za nauku nije.

Danas se iz studije u studiju pokazuje da novostvorene nervne ćelije poseduju sposobnost specijalizacije u više pravaca. Iako ih je malo u poređenju sa već postojećim, ukoliko se stalno stimulišu učenjem ili rešavanjem problema, poput ukrštenih reči ili nekih drugih mozgalica, postaju veće i sposobnije, kao i trenirani mišići. Kad se pojave u hipokampusu, novostvorene nevne ćelije sazrevaju, stvaraju sinapsei povezuju se sa ostalim neuronima, samo ukoliko dobijaju zadatke koje treba rešiti ili zapamtiti. Ne stvore li sinapse, umiru.Svaka informacija koja dospeva do mozga da bi ostala memorisana u dugom periodu, mora proći krozulaznu portu u hipokampusu. U njemu se podaci selektuju i hronološki sortiraju, tako da se formira vremenski redosledproteklih doživljaja.

Kad se zbogoperacije tumora mozga u predelu slepoočnog režnja oštetihipokampus, kao prva posledica pojavljuje se problem pamćenja podataka. Isti fenomen viđa se i prilikom zračenja hipokampusa u eksperimentalnih životinja; zračenje koje zaustavlja neurogenezu dovodi do potpunog zaustavljanja učenja novih veština, dok se one starije sa lakoćom ponavljaju. To isto viđa se i posle hemijske terapije citostaticima koji, pored uništavanja tumorskih ćelija udaljenih od hipokampusa, dovode i do teškoća u pamćenju podataka iz svakodnevnog života, za što je, kao što se već dugo zna, odgovoran hipokampus.

Stvaranje novih nervnih ćelija je mehanizam kojim se mozak prilagođava novostvorenim okolnostima. Današnja istraživanja potvrđuju staru istinu koja govori da su intelektualna radoznalost i telesna aktivnost jedini garanti očuvanog razuma u starosti.S tim u vezi, nedavno je u Čikagu načinjena analiza fizičkog i mentalnog stanja 642 stare osobe različitog obrazovanja: ispostavilo se da je svaka godina školovanja smanjila rizik od Alchajmerove bolesti za 17 odsto. Ovaj nalaz je, u svakom slučaju, potvrdiotezu kalifornijskog neurologa Roberta Kacmana sa kraja osamdesetih, po kojoj je gustina neurona i sinapsi znatno veća u mislećih ljudi. Na taj način stvara se “kognitivna rezerva”. Što je veći duhovniprtljag kojim se ulazi u starost, to se bolje kompenzuje gubitak neurona zbog bolesti ili starosti. Kacmanov model potvrđen je u praksi. Visoko obrazovane osobe, ukoliko postanu žrtve Alchajmerove bolesti, u arterijama obično imaju pet puta više masnih i krečnih naslaga nego bolesnici od iste bolesti, ali kraćeg školovanja i lošijeg obrazovanja. To govori da znatno teže postaju žrtve tragične bolesti.Interesantan posaoretko dovodi do brzog zamora, a prerano povlačenje iz aktivnog života ipenzionisanjeu mnogo slučajeva pokazuje se kao fatalan korak. Da se stimulacijom povećava gustina neurona, tj. njihov broj, pokazao je eksperiment mladih nemačkih neurologa iz Jene i Regenzburga. Oni su tokom tri meseca intenzivno trenirali 12 dobrovoljaca starih 22 godine; dobrovoljci su iz dana u dan vežbali žonglersko obrtanje tanjira na tankim štapovima što je omiljena kineska cirkuska veština. Posle tri meseca, vežbačima žongleraja pregledan je mozak na magnetnoj rezonanci: videlo se da je moždana kora u tzv.sulcus interparietalis (međutemeni žleb) neuporedivo deblja nego na ostaloj površini. Međutemeni žleb je, inače, poznat kao specijalizovano mesto za prostorno shvatanje i prepoznavanjeobjekata. Posle prestanka vežbanja, zadebljanje na moždanoj kori potpuno se izgubilo posle nekolikoi meseci.

Studija nemačkih psihologa na 516 Berlinaca, starih između 70 i 100 godina, pokazala je u prvih osam godina istraživanja veliku razliku između onih koji su imali dobre socijalne kontakte, ne samo u sopstvenoj kući, već i izvan nje, i onih koji su u većoj meri bili vezani za radio i televiziju. Angažovani seniori pretrpeli su tokom tih godina neuporedivo manje kognitivnih gubitaka od svojih vršnjaka.

Neke bolesti, poput depresije,čiji uzroci ni dan-danas nisu jasni, postaju bolje razumljive u svetlu najnovijih saznanja o regeneraciji mozga uz pomoć novonastalih neurona. Izučavajući uticaj stresa na nervne ćelije, na njihovu funkciju i eventualno obnavljnje, istraživači sa Prinstona (elitni univerzitet u američkoj saveznoj državi Wu DŽersi) i Jejla pitali su se zašto poznati antidepresivni lekprozak dejstvuje tek posle dve nedelje od početka uzimanja. Ispostavilo se da je to zatošto je novostvorenom neuronu potrebno dve nedelje da bi sazreo. Ispitujući dejstvo leka na miševima dr Ronald Daman, psihijatar sa Jejla,video je da redovno uzimanje medikamenta za 50 odsto uvećava neurogenezu. Miševi bi postali euforični i neustrašivi. Pošto bi im bio ozračen hipokampus, prestala bi neurogeneza, ali izadivljujuće dejstvo leka. Vođa istraživačkog tima, dr Daman, znao je šta treba uraditi. Odmah je pozvao predstavnika velike farmaceutske firme i predložio mu proizvodnju leka na bazi antidepresiva koji će stimulisati neurogenezu i tako izvući depresivne bolesnike iz beznađa. Naime, za depresiju se sada misli da je posledica izgubljene sposobnosti mozga za stvaranjem novih nervnih ćelija, čime nestaje moć prilagođavanja zahtevima okoline. Qudi bez plastičnosti hipokampusa, tj. bez sposobnosti obnavljanja nervnih ćelija i stvaranja novih sinapsi, povlače se u sebe i stvaraju svoj svet, jer nisu sposobni da se snađu u postojećem.

Kad lekari govore o Alchajmerovoj bolesti,onda se slažu da je jedan od razloga njenog nastanka poseban protein, zvani beta amiloid, koji se nagomilava u predelu hipokampusa. No, odskora je utvrđeno da taj isti protein blokira neurogenezu čime se sprečava nadoknađivanje funkcije onih neurona koji su degenerisali, ili su postali suviše tromi da bi mogli i dalje obavljati pređašnje zadatke. Zbog toga se za Alchajmerovu bolest, kao i za druge bolesti nastale zbog degeneracije neurona, npr. Parkinsonova bolest – traži medikament koji će ubrzati neurogenezu i tako nadomestiti privremeno ili definitivno uspavane neurone.

Ali, pre nego što i pomisli na lekove, svaki zdrav čovek bi morao znati da sam određuje koliko će stimulisati svoj mozak. Štose više stimuliše centralni nervni sistem, to je više stimulisano i telo. Kombinacija zdravog tela i zdravog duha je ono što se želi i što stvara prepreke bolestima, koje u jesen života često stavaraju pustoš.