Srbija, lider reciklaže?

U Srbiji, za razliku od mnogo bogatijih zemalja, otpad ne služi za proizvodnju već samo za bacanje po ionako krcatim deponijama, livadama, šumama, rekama i za uvoz. Jer uvoz PET ambalaže rapidno raste iz godine u godinu, a u prošloj je dostigao čak 40 hiljada tona ili 50 miliona evra.

Peter Sundt, sekretar Evropskog udruženja za reciklažu plastike predvideo je Srbiji, zbog njene veličine i položaja, budućnost reciklažnog lidera na Balkanu, „ukoliko uspe da je pokrene pre Bugarske i Rumunije.” Valjda nije znao da u Srbiji još uvek od godišnjih 250 hiljada tona plastičnog otpada reciklirano biva tek pet, pa je investitorima poslao poruku pre države. A država, opet, još nije sama shvatila da se u zemlji bogatoj otpadom reciklaža višestruko isplati.

Agencija za reciklažu, osnovana pre celu deceniju, tek je krajem prošle godine predstavila projekat za izgradnju jedne takve fabrike koja bi koštala šest miliona evra. Premda se od tada ništa nije promenilo i reciklažom su nastavila da se bave samo mala entuzijastična privatna preduzeća, Gordana Perović, direktorka Agencije i sama je kazala u jednoj radijskoj emisiji: „Mi se jednostavno bahato ponašamo sa tom ambalažom. Zapad nije slučajno bogat. Zapad ništa ne baca. Oni prerađuju sav taj PET, to je kod njih vrlo unosan posao. Reciklaža je jedna privredna grana i to jedna jako bitna privredna grana, jer ako vi sakupite PET ambalažu, vi možete da je sabijete i prodate.”

Nije, dakle, da država ne zna na čemu bi mogla da zaradi i nije da ne zna koliko PET otpada se raspada i razvlači po Srbiji, ali, očigledno ne zna ili neće i da ga jednostavno sakupi. Iako, primeri drugih zemalja pokazuju da bi jednim potezom – uvođenjem depozitnog sistema – problem bio rešen za samo par godina. A, tamo gde je ovaj sistem već na snazi u industriju se vrati i do 95 odsto otpada. Stručnjaci tvrde, takođe, da bi taj lanac u kom kupac, za novac već uračunat u cenu pića, vraća plastičnu bocu trgovcu, ovaj proizvođaču, a ovaj u proces reciklaže bio najefikasniji i za ekonomiju kao i za zaštitu životne sredine.

Zoran Petrov, direktor ANSA d.o.o iz Vršca koja uz podršku dela domaće industrije radi na uspostavljanju depozitnog sistema, kaže za NIN:

“Iz iskustava drugih zemalja vidi se da se kroz depozitni sistem može sakupiti barem 80 odsto bačenih plastičnih boca i limenki. Drugim rečima, od nekih 40 000 tona PET granulata koji se uveze u Srbiju, kroz depozitni sistem sakupilo bi se godišnje preko 30 000 tona plastičnih boca, što predstavlja 44 000 šlepera plastičnih boca!!! Te ogromne količine predstavljale bi sirovinsku bazu za razvoj reciklažne industrije u Srbiji.”

Jedna ozbiljna proizvodna linija za reciklažu PET-a košta između tri i pet miliona evra, odnosno deset puta manje od godišnje cene uvoza PET-a. Na jednoj boci posle reciklaže ostane 95 odsto materijala, a u energiji i sirovini se na nov plastični proizvod uloži tek pet odsto u odnosu na prvobitan. I Petrov iz ANSA i Perović, a i direktorka Agencije tada, složili su se da bi reciklaža „od boce do boce” bila najpogodnija za domaću privredu i da bi sasvim izvesno veoma brzo privukla investitore koji bi otvarali fabrike. Takav način prikupljanja i obrade, moguće je ostvariti depozitnim sistemom i plan za sprovođenje tog sistema postoji, ali na dnu neke od ministarskih fioka.

O „nezgodama” koje sprečavaju uvođenje depozitnog sistema NIN je i u prošlom proju pisao, ali je od tada dobio još nekoliko nezvaničnih potvrda da je njegov najveći protivnik Coca-Cola koja svojim imenom i ponekim ugovorom sa domaćim proizvođačima, ipak, određuje pravila igre na tržištu pića.

Sastanak na kome je Uprava za zaštitu životne sredine predstavljala depozitni sistem proizvođačima, prekinut je revoltom Coca-Colinih predstavnika, koji su se potom dali na posao da predstave drugi način prikupljanja otpada. Em deluje brižno s njihove strane, em im primenom tog metoda niko ne bi prebrojavao proizvedene boce. Ni mesec dana nakon neuspelog pokušaja, Coca-Cola je, naime, zajedno sa Ball Packackingom i Knjaz Milošem organizovala sastanak industrije u Sava centru, na kojem je predstavila sistem zelene tačke ili kontejnerski sistem za rešavanje problema otpada nepovratne ambalaže. Rodila se čak i ideja o osnivanju SEKOPAK preduzeća, koje bi sakupljalo nepovratnu ambalažu, ali se ta ideja nije proslavila.

Coca-Coli bi se, dakle, više isplatilo i da SEKOPAK-u plaća troškove zajedno sa drugim proizvođačima koji bi mu pristupili, pre nego da dozvoli državi da ima uvid u njenu proizvodnju. A to bi joj se desilo sa depozitnim sistemom.

Neke evropske zemlje decenijama već prikupljaju ambalažu kontejnerski, ali najviše što uspeju da skupe je duplo manje od rezultata depozitnog sistema. Jer se kontejnerski PET grupiše samo u većim gradovima.

Novi zakonski akti o zaštiti životne sredine i upravljanju otpadom uveli su i kod nas i u svetu već odavno poznatu metodu „zagađivač plaća”, ali se ona uglavnom primenjuje na industriju, a mnogo manje na nesavesne građane, koji, ako ćemo pravo, najviše i bacaju plastične flaše. U reku, jer nemaju gde drugde. Zakoni se, istina, primenjuju na industriju i zagađivače, ali ne i na one koji izostavljaju otpad poput PET-a čije je vreme raspada preko stotinu godina, a posledice po zdravlje dugoročne.

Najveća ovdašnja kompanija za reciklažu, Brzanplast koja ima tri linije za reciklažu, mesečno preradi između stotinu i stotinu pedeset tona plastičnog otpada od kog prave folije i yakove. Od januara do kraja jula ove godine u Brzanplastu reciklirana je najveća količina PET-a ikada zabeležena u Srbiji – više od hiljadu tona, a mogli bi, kažu, i mnogo više da plastiku ne prikupljaju sami.

„Dobro bi bilo da prikupljanje i priliv plastičnog otpada ide uređenije. Sada se to isključivo realizuje putem Udruženja i kompanije Brzanplast bez ičije pomoći sa strane,” kaže Milan Ilić, predstavnik Brzanplasta i predsednik Upravnog odbora Srpskog udruženja za reciklažu.

„Država treba da povuče sve propisane dozvole i saglasnosti koje ograničavaju prikupljače u plasmanu plastičnog otpada, jer to usporava i otežava ceo proces. Država treba i da ukine porez i PDV koji opterećuju kilogram prikupljenog i recikliranog plastičnog otpada. Jedina smo zemlja u svetu koja plaća porez i PDV na otpad !!? Ova vrsta posla se, inače, svugde subvencionira!” kaže Ilić.

Udruženje i Brzanplast imaju preko pedeset punktova za prikupljanje plastičnog otpada u zemlji. Punioci flaša, kaže Ilić, nisu mnogo zainteresovani za prikupljanje ambalaže koju su izbacili na tržište, pa čak i remete samo prikupljanje, a i s javnim preduzećima ova kompanija posluje isključivo na ekonomskoj osnovi – plaćajući svaki prikupljeni kilogram.

Cena prikupljenog PET-a kreće se između 150 i 300 evra po toni, te zato direktorka Perović iz Agencije za reciklažu kaže: „Da ništa ne radite, samo da je prikupite, to je već jedna poprilična cifra.” Opet, isplativo prikupljanje kao delatnost u Srbiji ne postoji, a čak i kao hobi daleko je manje omiljen od bacanja flaša u reku. O tome najbolje svedoče muke radnika na hidrocentralama koji sve manje rade svoj posao, a sve više se pripremaju da sklanjaju tone plastike koja se putujući srpskim rekama zaustavi na brani.

Vasilije Pavićević, direktor Drinsko-limskih hidroelektrana kaže da se svakog proleća na njihovoj brani pravi generalno čišćenje u kome je ove godine prikupljeno šest hiljada kubnih metara otpada. “Jedno takvo čišćenje košta pet-šest miliona dinara, a tek sad su se pojavili neki privatnici koji žele da uzmu PET, ali ni oni neće da plate čišćenje,” žali se Pavićević.

„Najveći problem je brana na Hidroelektrani Bajina Bašta, gde zbog građevinske konstrukcije nije moguće prelivanje, već se sva bačena PET ambalaža zadržava. A drugi veliki problem je odlaganje tih flaša, jer je u pitanju kabast materijal koji traži veliki prostor. Ranijih godine je sva sakupljena PET ambalaža odlagana na deponiji u Bajinoj Bašti koja više nema kapaciteta, a broj bačenih flaša se desetostruko povećava poslednjih dve-tri godine.”

Dok cela Evropa koristi mehaničku reciklažu, Japan praktikuje čak nekoliko puta štedljiviji i produktivniji hemijski proces, a Kina od boce pravi čak i majice. Ali to je za Srbiju već neka druga, nezamisliva priča o ekonomiji i savesti.