Investicioni ciklus ili circus

Ako je Srbija nenadano dobila više od milijardu evra samo od prodaje (pravnog) naslednika još malo pa pokojnog Mobtela, zašto se za bednih 50 miliona evra zadužuje kod EBRD-a i EIB kako bi finansirala izgradnju mosta kod Beške? Zašto Beograd traži kredit u Japanu za izgradnju mosta u glavnom gradu? I ja se to pitam, reći će guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Ali, važno je dodati, sem onih od Međunarodnog monetarnog fonda, mnoge odobrene kredite i ne povučemo. I ja se to pitam, doslovce će isto odgovoriti poznati ekonomista Stojan Stamenković. Verovatno smo taj kredit ugovorili pre nego što je tako dobra prodaja Mobija 63 bila izvesna.

Ako zanemarite političke i pravne zavrzlame oko Mobtela, a imate potencijalno veoma profitabilnu firmu, zašto biste je prodali, a dobijene pare čuvali za crne dane uz skromnu kamatu u nekoj stranoj banci, za šta se zbog mogućih monetarnih problema zalažu mnogi ekonomisti. Prvo, ne možete zanemariti te pravne i političke zavrzlame, a drugo, EU ne dozvoljava da država ima vlasništvo u dva operatora mobilne telefonije, reći će Stamenković. Ali, mi još nismo član EU? Dobro, nismo, ali tako smo odlučili, da prodamo, kaže Stamenković. Sad je samo pitanje gde dobijene pare pametno plasirati.

Ako je regionalna neravnoteža u razvoju Srbije gotovo skandalozna, kako to da će Beograd iz Dinkićevog Nacionalnog investicionog plana dobiti gotovo polovinu sume?

S obzirom na monetarnu napregnutost, ako država bude investirala ovoliko, hoće li privatno preduzetništvo investirati za toliko manje? I zašto je to dobro, ako je dobro, a zašto loše, ako je loše?

PREDIZBORNI PLAN: Dakle, pre nego što u mislima počnete da trošite, mislite. Kao da imate kiosk koji donosi PRIHOD vama i porodici, pa ga iz nekog suvislog razloga prodate, u šta ćete potrošiti pare? Na časove joge i aerobika, na obilazak manastira ili krečenje stana? Kad to obavite, hoćete li onda podići bankarski kredit da kupite novi kiosk?

Srbiji je ove godine u takvim poslovima krenulo. Prvo je (pravnog) naslednika još malo pa pokojnog Mobtela, mešovitu firmu (Srbija/Austrija) Mobi 063 prodala po najvišoj ceni koju je tržište bilo spremno da plati i odatle prihodovala oko 1,1 milijardu evra. Nema nikakve sumnje da će kasa privatizacionih prihoda biti uvećana za najmanje još 430 miliona evra od prodaje Vojvođanske banke i 90 miliona evra od prodaje Panonske banke. Realisti procenjuju da će uglavnom privatizacija Srbiji ove godine doneti rekordnih 3,5 milijarde evra stranih investicija. Na taj će se ekonomski uspeh osloniti Dinkićev i vladin Nacionalni investicioni plan kako bi, kad je već savršenstvo tržišta zakazalo, intervencijom države bili sanirani sledeći ekonomski neuspesi: visoka nezaposlenost i zabrinjavajuće neravnomeran regionalni razvoj, a dugoročno održivim bio učinjen zasad zadovoljavajući privredni rast.

Predstavljajući nam usred ove letnje vrućine jedan po jedan sektorski investicioni plan, ministar finansija je precizirao da će toj investicionoj svrsi ove godine biti namenjeno 400 miliona evra, a dogodine 800 miliona evra – deo iz privatizacionih prihoda, deo iz kredita, deo iz drugih izvora. Do kraja avgusta trebalo bi da bude predstavljeno 17 sektorskih investicionih planova “i time ozvaničen globalni investicioni plan”.

Bilo je sa ministrom finansija sporova oko načina finansiranja i pre nego što je počeo da predstavlja sektorske investicione planove, ali niko, ni MMF, nije sporio da je Srbiji neophodno oštro ulaganje u (saobraćajnu) infrastrukturu i obrazovanje. Nije poznato da je tokom neke stručne rasprave, mada ministar finansija ima pravo kad kabinetskim stručnjacima odriče zdravu vezu sa zdravim životom, utvrđeno koje su to potrebne investicije i koje obrazovanje, da ne bi investicije od 73 000 evra u izgradnju Doma kulture u selu Ba (ovaj ga se novinar seća iz jedne priče koja potiče iz vremena liberala, kad je jedan meštanin navodno rekao: da je bilo drugačije, danas bismo mi bili istorijsko mesto Jajce), ni većina kritičara ne bi registrovala da se pod infrastrukturu (i obrazovanje) može u zemlji koja se još bori za stabilnost podvesti i: izgradnja i rekonstrukcija školskih sportskih terena i fiskulturnih sala, izgradnja i rekonstrukcija sportskih objekata za masovnu rekreaciju građana, osvetljenje crkava i drugih verskih objekata, stanogradnja, a sasvim bi nekulturno bilo pitati se i o potrebi hitne rekonstrukcije brojnih kulturnih objekata. Našlo bi se tu još ponešto što upućuje na zaključak da će Nacionalni investicioni plan biti (zlo)upotrebljen u predizborne svrhe.

U tom je smislu gotovo dirljiva napomena da će nacionalni konzorcijum na čelu sa beogradskom građevinskom firmom “Mostogradnja”, koja je izgubila posao izgradnje pomenutog mosta kod Beške zbog navodne finansijske nesolidnosti, graditi obilaznicu oko Beograda i most na Dunavu kod Vinče, koji će delimično takođe biti finansirani kreditima Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, koje su navodno posumnjale ne samo u finansijsku nego i graditeljsku solidnost “Mostogradnje”.

Svako mora pozdraviti ulaganja u kompjuterizaciju škola (33 000 kompjutera za 1 600 škola) i njihovo priključenje na Internet, kao i kompjuterizaciju poslova izdavanja raznih dokumenata lokalne samouprave, ali izostanak agresivnog ulaganja u širokopojasnu Internet–mrežu moglo bi biti razočaranje za one koji dele u svetu raširenu veru da je takva investicija ni sa čim uporediv podsticaj modernom ekonomskom razvoju, naročito u državama koje računaju na razvoj uslužnih delatnosti. Ali, iako nije dobio odgovor na svoj predlog da se 320 miliona evra, koliko je Telenor platio za licencu za mobilnu telefoniju, investira u dalji razvoj fiksne telefonske mreže, i mada zna da u Srbiji manje od 10 odsto stanovništva koristi Internet, a da je stanje sa širokopojasnim Internetom očajno, dr Jovan Radunović, prvi čovek Republičke agencije za telekomunikacije, veliku nadu polaže, obratite pažnju, u Elektroprivredu Srbije. “Oni imaju širokopojasnu infrastrukturu i spremamo se da sa njima pregovaramo. Treća licenca mobilne telefonije nije ništa prema onome što bismo mogli da uradimo preko takozvanih korporacijskih funkcionalnih sistema, kakav je EPS-ov.”

Niko ne bi mogao da prigovori nameri da se ove i sledeće godine uglavnom u putnu infrastrukturu uloži oko 339 miliona evra, ali na prvi pogled ova investicija za krajnji cilj dobrim delom ima razvoj turizma, što je orijentacija koju će u Srbiji mnogi bar dovesti pod sumnju.

ANTIBEOGRADSKI FRONT:

“Mi smo provincija za njih.

Mi smo za njih nebitni.

Mi od njih nemamo ništa.

Oni od nas još uvek imaju šta da uzmu.

Nikad od njih ništa dobro nismo imali.

Oni nama prete da će poslednju kap krvi popiti.

Mi njima ništa ne možemo da kažemo, a da oni to shvate ozbiljno...”

Ovako je na sajtu Omladinske nevladine organizacije Differentia iz Niša komentarisan Investicioni plan za Beograd. Ispalo je tako da će glavni grad iz Nacionalnog investicionog plana dobiti najviše. Mada struktura cele investicije od 531 milion evra (odnosno sa mostom Gazela, sportskim objektima i objektima socijalne zaštite – 550 miliona evra) izgleda ovako: 102,5 miliona evra obezbeđuje grad, 221 milion evra republika, 207 miliona evra međunarodne finansijske institucije, na globalnom ekonomskom planu posmatrano, ovakav raspored ne može dobro činiti zaklinjanjima u uravnoteženje regionalnog razvoja. Mada ima debele ekonomske logike da je i državni dinar prilegao na Beograd: odatle su nesumnjivo stigli najkonkurentniji projekti, tu se već nudi infrastruktura koja privlači pa i državne investicije, a tu su i kadrovi kadri da te projekte koncipiraju, prezentuju i realizuju.

Kad se već petlja u investicije, to nije izvinjenje za državu, pre svedoči o tome da se ona ovog posla poduhvatila brzopleto više suštinski nego vremenski.

Slučaj Beograda je, međutim, u visokom stepenu predizborni slučaj. Dobiti Beograd znači dobiti ne samo značajno političko nego i veoma bitno finansijsko uporište. A stranka ministra za finansije na poslednjim je parlamentarnim izborima (decembar 2004) podbacila baš u glavnom gradu. “Beograd nam je uzeo treće mesto”, rekao je tada Dinkić. Zašto bi sada propustio priliku da to popravi?

ANTIBANKARSKI FRONT: Hrvatska, koja je sprovodila identičan koncept reforme bankarskog sistema ovom našem, pred izborima je. Dobro obaveštene novine tamo javljaju da se političke strane spremaju da smene viceguvernera Čedu Maletića, koji je u najteže vreme bio zadužen za nadzor banaka, mi smo našeg viceguvernera Dejana Simića prvo priveli, a sada i optužili.

Sigurno se ne sećate kad je ono guverner NBS Radovan Jelašić sa raskošnih stepenica centralne banke isprozivao i Vladu Srbije i ministra za finansije. E, to je bilo odavno. Nema toga više. Posle dva ozbiljna javna udarca – afera sa kupovinom kuće i optužnica protiv viceguvernera Simića – guverner je više spreman na kooperativnost. Ili bar na uzdržanost. NBS će sačekati najavljeni rebalans republičkog budžeta, kojim će biti razdvojen tekući i kapitalni investicioni deo, ali “NBS svakako neće sedeti skrštenih ruku ukoliko oceni da se stvara novi inflatorni pritisak”.

NBS je već do prilično oštrih granica pooštrila svoju monetarnu politiku u odnosu na bankarski sistem i suma novca koju su guverner i Monetarni savet sterilisali (odnosno povukli iz bankarskog sektora i sa tržišta) impozantna je.

Činjenica je da dosadašnja bankarska kreditna aktivnost nije u željenoj meri podstakla ni preduzetnički duh, ni produktivnost ni zaposlenost. Astronomske profite ostvarivale su samo banke. Za onoliko za koliko se sada u to umeša država, otprilike za toliko će morati da se iz te priče povuče privatna privreda. Ako ovo dosad nije bilo dobro, malo je onih koji mogu egzaktno da objasne zašto će ovo što se najavljuje biti loše, sem što baš nije tržišno.

STOJAN STAMENKOVIĆ, MAKROEKONOMSKE ANALIZE I PROGNOZE Beograd se razbacuje Stojan Stamenković ne odustaje od mišljenja da država ne može niti treba da zameni tržište i privatnu inicijativu, čak i kad ne daju željene rezultate, pre treba da se zapita kako im sama smeta. Zašto se Srbiji više isplati da pare dobijene od privatizacije drži na nekom računu i čuva za bolja vremena, a istovremeno se zadužuje za most kod Beške, most u Beogradu? - Država je po pravilu loš alokator sredstava. Ovako široko predviđene investicije: u manastire, u škole, u infrastrukturu mogu da budu vrlo opasne, odnosno razbacivanje para. Nije tačno da pošto su to investicije da to neće imati inflacioni efekat. Od milijarde evra koliko će se investirati, samo ono što bude direktan uvoz opreme ili nekog drugog materijala za te investicije neće se monetizovati, sve drugo se monetizuje. Sve će to biti dinari koji će doći na tržište. Već imamo pritisak kredita iz inostranstva, koji se brzo monetizuju, sa kojim se rve Narodna banka Srbije, a njene devizne rezerve vrlo brzo rastu sa jednom neželjenom, ali neizbežnom posledicom u vrlo jakoj realnoj apresijaciji dinara. Ali ako država pravi most kod Beške, tu nema izbora ni rizika, zašto je Srbiji bolje da se zaduži kod EIB ili kod EBRD nego da u te svrhe potroši pare od privatizacije koje već ima? - Ja se to pitam isto, ali država je sklopila te aranžmane pre nego što je imala tu milijardu evra. Bilo je pitanje hoće li taj Mobtel biti prodat, hoće li se postići ta minimalna cena koja se traži, a po mom mišljenju prodat je po izvanredno dobroj ceni. Jedan deo tih para država bi mogla da investira u tu osnovnu infrastrukturu – koridor X i eventualno u železničku infrastrukturu – i ništa van toga. A u telekomunikacije? - Ne. Telekom treba prodati. Šta ima država tu da radi. Država treba da vrati deo svojih dugova, ima deo preostalog duga prema Pariskom i Londonskom klubu koji ima klauzulu o promenljivoj kamati i te kamate su sada u porastu, pa bi trebalo proceniti da li bi bilo dobro da se jedan deo tog duga otplatiti unapred. A država može da stvori i neki investicioni fond, gde bi investitori mogli da se zadužuju i sami donose investicione odluke. Najavljene državne investicije će podstaći inflaciju i uvoz, mada meni ne smeta uvoz, ako se radi o investiciji koja će sutra doneti izvoz. Ali to krečenje škola i manastira… posle toga turisti valjda neće ići na Crnogorsko primorje nego u te manastire. Ja malo sumnjam u to. Ali ako već imamo milijardu evra, zašto recimo dajemo koncesiju za put Beograd – Požega? - Ja ne znam šta će nama taj put, nema više Bara, Crna Gora se odvojila… Ali još nismo odlučili da li ćemo koristiti barsku ili neku drugu luku? - A zašto da koristimo Bar i da moramo da pravimo put, ako negde već imamo gotove komunikacije. Iz bratskog osećanja? Zašto da im ja pravim autoput, neka prave sami, ako im treba. Od milijardu evra investicija oko polovine će ići u Beograd? Reakcije van Beograda su oštre? - Ja sam Nišlija i sad ću da vam kažem: Niš je tipičan grad koji je rastao na velikim gigantima, na četiri velike industrije. Jedino se spasila duvanska industrija, sve ovo drugo je ništa. I nema se to čime supstituisati. A ti ćeš sad pola milijarde da baciš u Beograd. A ja odgovorno tvrdim: u Beogradu se razbacuju pare. Mogu da navedem niz primera.