Kuda ide Guča?

Dragačevski fenomen nije isključivi predmet razmatranja etnomuzikologa, etnologa već i – sociologa. Na ovom mestu leži moja zabrinutost. Sve više čitam ili slušam o tome koliko je, tokom nekoliko dana Sabora, zaustavljeno pijanih vozača, koliko je hrane i pića prodato i konzumirano, da li je teren predviđen za šatre bio prikladan ili ne (da prevedemo: blatnjav), koliko je bilo posetilaca (političari su, bez sumnje, najatraktivniji), ko će koga tužiti zbog skupo plaćenog „prodajnog mesta” i slično. Sve je manje stručnih kritika i prikaza koncerata ali zato svuda nalazim podatke o broju i oduševljenju „stranih učesnika i posetilaca”. Nisam zastupnik niti jednog od ekstremnih stavova koji, opažam, prate ovaj festival. Moram, međutim, da primetim njegovu prenaglašenu, ponekad do paroksizma izvedenu potrebu za „evropeizacijom”. Ne odnosi se ovo, srećom, na većinu, mada je upliv neprimerenih muzičkih žanrova sve prisutniji i sve opasniji. Znam da Sabor u Guči odavno pripada domenu popularne kulture ali ću yez radije slušati na „Nord Ze” festivalu u Roterdamu, kao što bučno-šljokičaste srpske muzičko-vizuelne, još uvek zvanično neimenovane „discipline”, svakako pripadaju nekim drugim prostorima. Frakove, recimo, gledamo u bečkom „Muzikferajnu” i isto tako očekujemo da narodne umetnike vidimo u tradicionalnoj odeći. Kažem to stoga što sam uz besprekornu svirku, kod nekih opažala i besprekorna, verovatno „dizajnirana” odela (da ne pominjemo „kaubojske” šešire). Možda će se ubuduće trubači zaista pojavljivati u fraku!

Čak i na obimnijem od sajtova koje sam pretraživala, inače zaista bogatom informacijama, nalazim da su Sabor u Guči osnovali „mladi školovani ljudi, zanesenjaci” ali bez pomena dva velika imena zaslužna za ono što danas nazivaju „srpskim brendom”: Miodrag Vasiljević (naveden, doduše, kao predsednik prvog žirija Sabora) i Branko V. Radičević, koji su svakako bili zanesenjaci jer su pre četrdeset pet godina, a nakon temeljnih priprema, pokrenuli gradnju kulturnog zdanja čiji su potonji značaj verovatno slutili. Mladi ne, ali školovani i prebogati iskustvom bili su svakako. Zahvaljujući brižljivo postavljenoj osnovi Sabor je šezdesetih godina prošlog veka odoleo napadima zagovornika „politički nepodobne manifestacije”. Budući da u pogledu početaka festivala ne mogu da posedujem sopstvena sećanja, pomoć sam potražila od dr Zorislave Vasiljević, redovnog profesora FMU u Beogradu u penziji, višegodišnjeg člana žirija festivala i – ćerke Miodraga Vasiljevića, profesora tadašnje beogradske Muzičke akademije, čiji rad tek u poslednje vreme dobija značaj davno zaslužen.

Etnomuzikološka istraživanja Miodraga Vasiljevića (1903-1963, jedan od osnivača Odseka za muzički folklor krajem pedesetih, danas Odseka za etnomuzikologiju na FMU u Beogradu), podrazumevaju dugogodišnja putovanja širom Srbije, što je rezultiralo ne samo obimnom muzičkom građom već i dragocenim propratnim teorijskim studijama objavljenim u nekoliko zbirki razvrstanih po oblastima porekla. Uz to, zajedno sa Brankom V. Radičevićem dolazi na ideju o čuvanju trubačke, odnosno tradicije muziciranja ansambala limenih duvača putem formiranja adekvatnog sabora-takmičenja. Kao najpogodniji kraj, kako zbog nivoa izvođaštva tako i povoljnog geografskog položaja bira Dragačevo. Za prvo trubačko nadmetanje izabrano je desetak najkvalitetnijih orkestara – dr Zorislava Vasiljević tvrdi da su romski sastavi proporcionalno broju učesnika uvek bili nešto nadmoćniji – godine 1961. rođen je festival u Guči. Pored Vasiljevića i Radičevića, u prvom žiriju bila je i glumica (i pevačica) Olivera Marković. Nećemo nabrajati pobednike (ta vrsta podataka može se lako dobiti posredstvom štampe ili elektronske mreže), ali ćemo napomenuti da je posle smrti Miodraga Vasiljevića ustanovljena nagrada za najizvornije muziciranje koja nosi njegovo ime. Izvornost muziciranja, bez želje za osporavanjem značaja virtuoziteta, treba da bude najbitniji parametar kvaliteta Sabora. Po rečima dr Zorislave Vasiljević, to se ne uči u školi već usmenim putem, porodičnom tradicijom, što je praksa koja lagano izumire s obzirom na to da mnogi orkestri već duže vreme sviraju po zadatim, klasično koncipiranim aranžmanima, počesto veoma problematično harmonizovani. Može se desiti da zbog neadekvatne obrade teško prepoznate najpoznatiji čoček ili kolo. Tako se, recimo, stvara opasnost gubljenja urođene sposobnosti narodnog umetnika da po želji pomeri/transponuje melodiju za bilo koji interval (veoma teško za klasično obrazovanog muzičara), odnosno, takav svirač počinje da zvuči „školski” i gubi „magiju” datu nasleđem. Uz to, gotovo da se sa repertoara ansambala brišu izvorni, narodni čočeci i kola: dominiraju njihovi komponovani oblici (što je daleko manje bilo prisutno u tradicionalnom pevanju prezentovanom na Saboru). A s druge strane opet, ne može ostati nepomenuto tehnički izvanredno muziciranje takmičara.

Stoga, namesto rasprava, posle kojih svaku vrstu profita ubiraju jedino neumetnički povodi Dragačevskog sabora, potrudimo se da naši narodni svirači i narodna muzika o(p)stanu – narodni!

Marija Ćirić,

muzički kritičar NIN-a