Hladni rat Sarajeva i Banjaluke

Čak su i zvanični Brisel i Vašington ukapirali da sve podseća na vreme “ko nekad” pa su upozorili da se “najnestašniji” među političkom elitom pred opšte izbore u BiH smire. Nije preterano pomoglo. I Bosna i Hercegovina čeka opšte izbore zakazane za prvi oktobarski dan u atmosferi koja podseća na vreme uoči rata.

Međunacionalno poverenje je gore nego proletos kad se propale ustavne promene. A tada je, podsećamo, sve počelo – ambicije jednog dela bošnjačkog i hrvatskog političkog establišmenta za ukidanje Republike Srpske zaustavile su tada dogovorene promene.

Dodik je na priču o ukidanju RS plasirao priču o referendumu za otcepljenje. Tada je iz Sarajeva stigla poruka (Tihić) da se “on i drugi mogu seliti ali ni pedlja zemlje ne mogu poneti”. Onda su se svi, baš svi, na svim stranama uključili. I partijska pripadnost za više od sedam hiljada kandidata za različite nivoe vlasti više nije bila tako važna, ostalo je samo međunacionalno nadgornjavanje o jednoj jedinoj temi: buduća ustavno-pravna organizacija države.

Na sve to, iz Brisela i Vašingtona, i njihovih predstavnika u međunarodnoj upravi ovde, stigla je u prvoj polovini septembra kratka poruka: “Neće biti ukidanja Republike Srpske, neće biti referenduma za otcepljenje.” Neostrašćeni su to shvatili, ipak, kao pobedu Dodika i priznali da je uspešnim manevrom odbio napade na RS i učvrstio njen položaj. Ali, u jeku kampanje, kad su mase već bile ozbiljno ostrašćene, nije bilo vremena za takvu vrstu analize i do poslednjeg dana kampanje izborna bitka je bila na istom terenu.

Na unutrašnjem planu, u Republici Srpskoj, većih međupartijskih sukoba nije bilo.

Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata slovi za apsolutnog favorita. Kreirali su kampanju tako da čvrsto drže biračko telo levice ali su ofanzivno uleteli i na prostor tradicionalno rezervisan za SDS i radikale oduzimajući im pravo na ekskluzivitet u odbrani nacionalnih interesa. Mada svi horski u Banjaluci ponavljaju da će braniti i odbraniti Republiku Srpsku, birači ipak veruju, pokazuju istraživanja, da to iz Dodikovih usta deluje najverodostojnije. Svi govore “referendum, ako RS bude ugrožena”, ali Dodik se prvi setio i osmelio da kaže. Dodiku se najviše veruje i kad je reč o formuli za bolji život, za beg iz siromaštva. Kao krunski argument on najčešće koristi podatak da su za sedam meseci njegove vlade akcije na ovdašnjoj berzi u proseku skočile čak pedeset odsto. I dalje, on tvrdi da će privatizacijom “Telekoma Srpske” i rafinerija u Brodu i Modriči obezbediti najmanje 750 miliona evra za nova radna mesta i ekonomski razvoj.

Za razliku od Dodika čija se partija pretvara u pokret od kojeg se očekuju rešenja za sve ovdašnje nevolje, Čavić pokušava izvesti završnu fazu pretvaranja SDS u modernu partiju desnog centra. Nakon “toplog zeca” koji im je u nekoliko navrata priredila međunarodna uprava eliminišući više od stotinu njihovih funkcionera, ovoga puta su ponudili uglavnom nove ljude. Kao da su svesni da će doživeti pad poverenja pa se samo trude da on bude što manji. Za razliku od Dodika koji je celo vreme govorio da će i dalje biti premijer, SDS čak nije ni spomenuo da i oni imaju ljude za premijerski i ministarske položaje. Svojski se, međutim, trude da obezbede dovoljan broj glasova za Čavića koji se kandidovao ponovo za predsednika Republike Srpske.

Sve druge političke partije u RS su viđene kao male. Istina na početku kampanje Ivanićev PDP je slovio kao verovatno treća partija po snazi u budućem parlamentu. Ali, u samoj završnici kampanje dobili su “udarac u pleksus” jer je plasirana priča o nelegalnom finansiranju njihove kampanje pre četiri godine. Ivanić je to, istina, prilično mirno odbio ali eho plasirane priče je ostao. Grčevitu borbu za prelazak izbornog cenzusa, on je ovde tri odsto, vodi još nekoliko partija i koalicija. Pre svih jedna zanimljiva grupacija malih partija i nekih bivših ministara pod nazivom “Depos” pa dve frakcije radikala, socijalisti i još drugi koji veruju da će baš oni biti “izborno iznenađenje”.

Ipak ključno pitanje jeste hoće li Dodik sam moći formirati izvršnu vlast ili će mu trebati “jezičak na vagi” u što se uzda veliki broj malih partija. Iz Dodikovog izbornog štaba, međutim, za NIN su potvrdili da oni ipak razmatraju malo drugačiji postizborni rasplet. “Bez obzira koliko god osvojimo, pa bio to i natpolovičan broj poslaničkih mesta, pozvaćemo i još neke političke opcije da nam se pridruže. Slede ozbiljni poslovi, pre svega promena Ustava, a tu nam treba opšti ili što je moguće širi konsenzus”, rečeno nam je u štabu ove partije.

Za razliku od gotovo izvesnog rasporeda političkih snaga u parlamentu, mnogo zanimljivija izborna bitka vodi se za mesto predsednika Republike Srpske. Tu je čak šesnaest kandidata. Ali, pravo odmeravanje snaga je između sadašnjeg predsednika Dragana Čavića, kandidat SDS i Milana Jelića, kandidata Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Čavićeve prednosti su što je znatno poznatiji, po mnogima je i vrlo uspešno taj posao radio u protekle četiri godine, ali ima nevolju što mu partija gubi snagu. Jelić iza sebe ima partiju u uzletu i mesto prvog čoveka ovdašnjeg Fudbalskog saveza.

Za mesto srpskog člana Predsedništva BiH ima jedanaest kandidata. Svi osim Nebojše Radmanovića i Mladena Bosića se ipak doživljavaju kao statisti. Radmanovića je kandidovala Dodikova partija, ima dugogodišnje političko iskustvo i u istraživanjima stoji bolje. Bosić je zamenik Čavićev u SDS-u, nedovoljno je poznat široj javnosti, pripada tom novom talasu u toj partiji.

Za razliku od RS, u Federaciji BiH stvari su mnogo komplikovanije. Za bošnjačkog člana Predsedništva mrtva trka se vodi između Sulejmana Tihića koji je i sada na toj poziciji i povratnika na političku scenu Harisa Silajdžića. Wihovo nadgornjavanje se uglavnom svodi na odnos prema Republici Srpskoj. Silajdžić je za donošenje Ustava po kojem se ukidaju entiteti, a saveznike za taj posao proba dobiti u Briselu i Vašingtonu i sve je upakovao u priču o “normalnoj građanskoj državi”. Tihić je zauzeo gard neke vrste “realpolitičara” objašnjavajući da se taj posao ipak ne može završiti bez pristanka Srba. Svoju strategiju na predizbornim skupovima obično iznosi u sledećoj rečenici: “Ja ne pričam o ukidanju Republike Srpske, ja svaki dan radim tako da nje ima sve manje i manje.”

Zanimljivo, Socijaldemokratska partija Zlatka Lagumdžije nije kandidovala nikog za mesto bošnjačkog člana Predsedništva BiH. Umesto toga, oni su kandidovali bivšeg ambasadora BiH u Beogradu Željka Komšića za mesto hrvatskog člana u Predsedništvu. Mada Lagumdžija pokušava izgraditi imidž svoje partije kao multietničke, utisak je ali i sva ozbiljna istraživanja pokazuju da oni imaju prevashodno bošnjačko biračko telo. I to je ozbiljno razgoropadilo političke partije hrvatske provinijencije. Te partije su kandidovale još pet Hrvata na to mesto, ali izbornim inžinjeringom bi se moglo dogoditi da Bošnjaci izglasaju čoveka koji treba da predstavlja Hrvate u vrhu države. Postoje različita nagađanja zbog čega se Lagumdžija odlučio na takav potez. Po jednima, on tako pomaže Tihiću da zaustavi Silajdžića koji je u naletu. Po drugima, reč je o mnogo dalekosežnijem potezu po kojem on tako krči put prema novim ustavnim rešenjima – treba na delu dokazati da su sadašnja besmislena. Ima, razume se, i drugih spekulacija, ali Hrvati iz zapadne Hercegovine su pripretili da će u slučaju izbornog inžinjeringa “preispitati” svoj položaj u BiH.

I borba za poslanička mesta u Federaciji BiH je prilično neizvesna. Među Bošnjacima tri partije su gotovo izjednačene – Tihićev SDA, Lagumdžijin SDP i Silajdžićeva Stranka za BiH. Prave se različite kombinacije za sasvim izvesne postizborne koalicije, ali najviše se veruje da će doći do približavanja Tihića i Lagumdžije. Kod Hrvata međusobnu bitku vode dvije frakcije HDZ-a, a bez šansi nije ni Hrvatska stranka prava osječkog gradonačelnika Ante Đapića koja ovde ima svoju filijalu.

Za razliku od nekih ranijih vremena i nekih ranijih civilnih upravnika u BiH, Nemac Kristijan Švarc Šiling ne petlja se preterano u lokalne političke kavge. Upozorava, s vremena na vreme, da će novoizabrani ipak uskoro morati za sto kako bi pričali o ustavnim promenama. A baš tu su svi akteri domaće političke scene najudaljeniji.

Haris Silajdžić, kandidat za bošnjačkog člana Predsedništva BiH Tvrdoglavost u RS Kakvo bi, po vama, ustavno-pravno ustrojstvo BiH bilo najoptimalnije? - Iako mi mislimo da smo potpuni gospodari svoje sudbine, to baš nije tačno. Evropa neće u svom krilu trpjeti nedemokratski utemeljene države. Stoga je naš izbor unaprijed zadat: BiH po evropskom kroju. Dakle, BiH kao država građana u kojoj će, po evropskim standardima koji već dugo daju dobre rezultate, biti zaštićena i kolektivna, to jest etnička i druga prava. Takođe, Evropa forsira regionalnu komponentu i visok stepen lokalne samouprave. Slijedom toga, u želji da budemo dio tog razvijenog, tolerantnog i prosperitetnog svijeta, vidim BiH kao suverenu, nezavisnu i jedinstvenu državu u kojoj će organizacioni podsistemi biti prirodno-ekonomski zasnovane regije, a ne etnički ekskluzivni kantoni, te opštine kao treći nivo vlasti i državne strukture. Kakve bi ustavne garancije bile da u budućnosti neće doći do majorizacije? - Naš novi ustav treba da bude izraz neophodnosti da ispoštujemo evropske standarde, te izraz građanskog i političkog konsenzusa do kojeg treba da dođemo kroz široku demokratsku debatu i regularnu parlamentarnu proceduru. Niko neće potpisati ono što ne štiti njegova prava, ni građanska ni etnička ni vjerska ni teritorijalna. Ne sumnjam, dakle, da će naš ustav, kad do njega dođemo, normativno biti na visokom evropskom nivou. Garancija za njegovo provođenje je uspostavljanje državnih institucija koje će na parlamentarnom, upravnom i sudskom nivou obezbjeđivati provođenje ustavnosti i zakonitosti. To je jedini način da ono što stoji u vrhovnom državno-pravnom aktu postavne normativ koji se poštuje u praksi. Mi i sada imamo niz dobrih ustavnih i drugih rješenja, ali strukture vlasti onemogućavaju njihovu primjenu. Dakle, sami treba da budemo kreatori pravila igre s kojima živimo, a svojim praktičnim ponašanjem postavljamo se i kao garanti poštivanja tih pravila. Ako smo ozbiljni i odgovorni prema sebi, a krajnje je vrijeme da to postanemo, ne trebaju nam nikakvi međunarodni ni paradržavni garanti, kakav je sada slučaj sa Dejtonskim ustavom. On je donesen da bi se zaustavio rat, dakle sa mnogo uslovljavanja i prinude, a vidimo da u praksi ne funkcioniše kako bi nam bilo potrebno. Trebamo ga zamijeniti na domaćem terenu kreiranim aktom u kojem ćemo svi izraziti svoju volju i, s druge strane, svoju spremnost da time na sebe preuzmemo adekvatnu odgovornost. Ukoliko u RS ne pristaju na ukidanje tog entiteta, kako mislite da je proceduralno moguće doći do ustavnih rešenja za koja se zalažete? - Niko nikome ništa ne može nametnuti. To se do sada pokušavalo svim sredstvima, od sile do politike. Nije prošlo. Stoga u budućnosti ne treba ni pokušavati sa nametanjem rješenja. Ponoviću po ko zna koji put: ja se ne zalažem za ukidanje Republike Srpske. Smatram da bi država bila funkcionalnija i svojim građanima bolja kad bi bio prevaziđen entitetski oblik organizovanja: dakle, ukinute i Federacija BiH i Republika Srpska. Sigurno je da građani RS, kao i građani Federacije, ne bi pristali na novi oblik organizovanja ukoliko bi on bio lošiji od prethodnog, ako bi ugrozio njihova prava. Novim ustavom i novom organizacijom države potrebno je postići to da, na primjer, građani Republike Srpske osjete da imaju bolja i praktično primjenjivija prava od sadašnjih, te uslove za prosperitetniji život. Jedini odgovor koji nemam to je odgovor na tvrdoglavost određenih krugova u Republici Srpskoj koji neprestano tvrde da je entitet RS jedini i vrhovni garant srpske ravnopravnosti u BiH. Wima samo mogu poručiti da takvo ponašanje, koje u stvari nelegalno krči put ka eventualnom otcjepljenju ovog dijela zemlje od državne matice, ne može uroditi plodom. Ucjene tog tipa samo nas mogu još godinama, a nažalost i decenijama, držati u atmosferi političkih sukoba i državne nezrelosti kakvu danas imamo, a čije posljedice trpe i Srbi i Bošnjaci i Hrvati i svi građani BiH. Kad-tad, moramo sjesti za sto i dogovoriti se kao ozbiljni i odgovorni ljudi, lojalni građani svoje države koja sigurno ima evropsku perspektivu. Šta mislite o najavi ukidanja OHR i da li su domaće političke elite spremne da u miru dalje vode BiH? - OHR će otići, i treba da ode, onog trenutka kad donesemo novi Ustav BiH. Sve do toga, dok važe dejtonske odredbe, stranci neće otići niti to smiju. Oni su, naime, oficijelni međunarodni garanti opstojnosti i funkcionalnosti BiH koncipirane u Dejtonu.