Vašar taštine i straha

Pred gostovanje u Madridu službenici “Partizanove” turističke agencije bili su na velikim iskušenjima. U omanjoj kancelariji troje zaposlenih je strpljivo odolevalo zahtevima u stilu: “E, ajde, bre, vidi sa Zekom, trebalo bi da budu dva mesta za Mikija...”

Novinar strane televizije, objašnjavajući da on nije tek neki navijač, bezuspešno je pokušavao da potvrdi mesto na čarter letu sa igračima.

“Nisu ni ovo obični navijači. Sutra ide petsto biznismena, svi su gosti kluba i mesta su zauzeta, tako da ćete biti stavljeni na listu čekanja, pa vidite ujutru”, odgovorila je crvenokosa službenica. Onda je Zeka (sekretar kluba Zečević, n.a.) zvao, i novinar je zadovoljan napustio stadion.

Sutradan na aerodromu, crvenokosa je sijala od zadovoljstva u društvu (ne)običnih navijača. Pored biznismena, raznih fizionomija i profila, bilo je i predstavnika nove srpske oligarhije, ministara, gradonačelnika, glumaca, dramskih pisaca, voditelja, manekena kao i bivših i sadašnjih funkcionera saveza, fudbalera, sudija i, manje poznatih, atraktivnih žena u firmiranoj garderobi i visokim potpeticama. Pojavili su se i igrači šampiona zbog kojih se celo društvo okupilo, mada se to po njihovom skromnom ponašanju i nenametljivosti nikada ne bi pretpostavilo.

Let od tri i po časa prošao je u dobrom raspoloženju. U prednjem delu, onom sa velikim kožnim sedištima, bili su smešteni trener Mateus, visoki funkcioneri kluba i nekolicina gostiju. Direktor Bjeković i nemački strateg dugo su razrađivali taktiku, neprestano zapisujući ideje na parčetu papira.

U sedištu iza, Miljan Miljanić je objašnjavao sagovorniku kako su “deca naša budućnost i zato ih moramo učiti da se igraju....” Popularni “Čiča” i dalje je alfa i omega našeg fudbalskog miljea, to je jasno kao dan. Pun mladalačke energije, Miljanić uživa posebno poštovanje. Na dan utakmice, najpoznatiji sportski list u Španiji “Marka” posvetio je Miljanu čitavu stranu, isto koliko i treneru Mateusu.

Ipak, ton atmosferi u bussines class-i davao je vidno raspoloženi Sreten J. Karić. Iznosio je poglede na mnoštvo tema, od trenutne političke situacije, do domaćeg fudbalskog prvenstva: “Videćete vi, donećemo mi titulu šampiona u Zemun do 2005.” Najmanje se pričalo o predstojećoj utakmici sa velikim “Realom”, odslikavajući, u vezi s tim, akutni nedostatak optimizma.

U zadnjem delu aviona prelistavajući štampu, punu hvale “Reala”, prvotimac “Partizana” je prokomentarisao: “Brate, al’ će ovi da nas oderu.” Saigrač, pokušavajući da zaspi, uspeo je da izusti: “Ma, jok, čini ti se.”

Nakon doručka, glavna stjuardesa je preko razglasa saopštila da je kapetan, usled velikog broja zahteva, dozvolio pušenje petnaest minuta.

Doček ekspedicije “Partizana” na madridskom aerodromu bio je sve sem spektakularan. Igrači su nesmetano prošli do autobusa, ali su se neurotični predstavnici španskih medija okomili na stratega crno-belih. Lotar je na tečnom španskom odgovarao na pitanja uz konstatacije “‘Real’ je sutra favorit”. Poljubac koji je dobio pred timskim autobusom od plavokose prijateljice prosto je oduševio španske novinare i fotografe.

U lobiju luksuznog hotela “Migel Angel” u centru Madrida, tog popodneva okupio se veliki deo našeg fudbalskog bratstva. Sve je praštalo od prijateljskih poljubaca i tapšanja po ramenima. Elegantni Radomir Antić, sa širokim osmehom na licu, dugo je razgovarao sa starim prijateljima iz kluba u kome je ponikao. Peđa Mijatović, i dalje idol navijača “Reala”, parkirao je skupoceni BMNJ ispred hotela, a priliku da se pojavi, nije propustio ni predsednik Fudbalskog saveza Dragan Stojković. Brojni novinari vodećih španskih, italijanskih i nemačkih sportskih listova najviše su bili zainteresovani za trenera našeg šampiona. Odvažni Nemac uspeo je svakom da podari po desetak minuta.

Trening na obližnjem stadionu “Santjago Bernabeu” igrači “Partizana” odradili su uz zvuke bušilica i testera. Grupa radnika u plavim kombinezonima marljivo je ugrađivala sedišta u svečanoj loži. Trener Mateus uspevao je da ih nadglasa svojim omiljenim “Brže, brže...!”

Uštogljeni službenik UEFA objašnjavao je novinaru i snimatelju gde i šta smeju da snimaju: “Vi, gospodo, imate tzv. plavi i zeleni fleš pristup, što znači da možete snimati oko celog terena, sem u tunelu i svlačionicama. Da sam na vašem mestu, ne bih se namestio iza gola, jer tu su ‘ultraši’.” Kako je Šveđanin objasnio, ovi najvatreniji navijači su skloni nasilničkom ponašanju i bacanju tvrdih predmeta, te je jedina televizijska kamera ispred njihovog dela tribine pod specijalnom zaštitom. Glavno jezgro “ultras” navijača “Reala” čini nekoliko grupa španskih neonacista koji sve vreme utakmice visoko uzdignutim rukama ispoljavaju politička ubeđenja.

Na dan utakmice, program igrača “Partizana” sastojao se od doručka, laganog treninga, ručka, dva sata spavanja, užine, poslednjeg sastanka i negde oko sedam časova, odlaska na stadion. Nervoza je rasla. Iskusni LJubinko Drulović objašnjavao je: “Ovo je moja četrdeset i sedma utakmica u Ligi šampiona, i pred svaku je prisutna nervoza. Kada igra počne, nervoza nestaje i stadion i publika služe kao dodatna motivacija.”

Na drugoj strani, trener Mateus, na engleskom, uz osmeh ohrabruje mladog i neiskusnog golmana Pantića: “Gledaj, to je isto kao i prošle nedelje, jedanaest protiv jedanaest. Lopta je okrugla a oni su ljudi kao i mi.” Mateus vešto kombinuje prijateljstvo i strogoću. Podseća na strogog školskog učitelja kojem đaci žele da udovolje. NJegov optimizam pred utakmicu bio je najevidentniji i grčevito se trudio da ga prenese na igrače.

Na putu ka stadionu omaleni taksista tvrdio je da će ‘Real’ pobediti sa minimalnim rezultatom. Igraće onoliko koliko moraju. Ako ,Partizan’ kojim slučajem prvi da gol, teško njima. Ako ,Real’ povede, mislim da će rezultat biti jedan ili dva gola razlike.

Tako je i bilo.