Strateško ulepšavanje

Ništa u Vašingtonu nije moguće ostvariti bez lobiranja. Ono ne garantuje da će odluka moćnika jedine supersile biti onakva kakvu želite, ali oni koji se usude da ne lobiraju mogu biti sigurni da će rešenje svakog spora biti suprotno njihovim interesima i aspiracijama.

Lobiranje, ili kako se to lepše kaže “strateški konsalting”, nije jeftino. Srpska vlada je nedavno sklopila ugovor sa firmom Barbor, Grifit i Rodžers (BGR) da po ceni od 60 000 dolara mesečno lobira za Srbiju u SAD. Naša država će ovoj vašingtonskoj kompaniji, osnovanoj 1991. godine, ukupno isplatiti 1,8 miliona dolara do januara 2009. godine kada ističe ugovor koji je potpisao Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Srpska vlada je napravila odličan izbor i angažovala firmu koja je dokazala da “ume da otvori vrata Bele kuće”. (BGR je čak, kao i Bela kuća, lociran na Pensilvanija aveniji.) Samo deset godina od osnivanja, ubrzo pošto je DŽordž Buš postao predsednika SAD, uticajni magazine Fortune je BGR proglasio najmoćnijom lobističkom firmom u SAD. Oni su u rekordnom roku pretekli mnogo starije i etabliranije lobističke firme u kojima takođe sede još uvek moćni, “penzionisani” republikanci. Ova kuća je izuzetno bliska vrhu Bušove stranke i to je, po Vašington postu, razlog zašto je “za manje od deset godina postala jedna od najprofitabilnijih lobističkih grupa u Vašingtonu”. U timu BGR lobista su bivši funkcioneri Bele kuće, Kongresa i moćnih agencija američke vlade. BGR s razlogom ističe da ima “iskustvo na najvišim nivoima odlučivanja” kao i “retku kombinaciju” strateške vizije i mrežu veza “bez presedana” u Vašingtonu.

Osnivač firme je Halej Barbor koji je januara 2004. godine, posle dve decenije duge karijere u Vašingtonu, postao guverner Misisipija. Barbor će verovatno pokušati da se dokopa nominacije za kandidata republikanaca na izborima za Bušovog naslednika 2008. godine. Iako firma i dalje nosi njegovo ime, Barbor je zajedno sa grupom suvlasnika firmu 1999. godine prodao korporaciji “Interpablik grupa komapanija” (IGC). Ali, njegova firma je nastavila da radi sasvim nezavisno. Osnivači BGR-a već dve godine pokušavaju da ovu profitabilnu firmu otkupe nazad od “kompanije majke” IGC.

Klijenti BGR-a nisu bile samo strane vlade (lobirali su za Indiju, Katar, Eritreju, Honduras, Regionalnu vladu Kurdistana u Iraku, “Republiku Kinu – Tajvan” i, donedavno, Boliviju), već i neke od najvećih američkih i internacionalnih kompanija (IBM, GlaxoSmithKleine, Citigroup, Louis Vuitton, Kanadske nacionalne železnice, ruska fabrika aviona Antonov...), univerziteti, poslovne asocijacije, veliki gradovi... Najveći deo ogromnih prihoda novi srpski lobisti su, ipak, ostvarili radeći za velike fabrike cigareta.

Na čelu međunarodnog odeljenja ove kuće (BGRI), koje će narednih godina direktno sarađivati sa srpskom vladom, jeste bivši ambasador Robert Blekvil. On je na mesto predsednika BGRI došao 2004. godine sa uticajnog mesta zamenika svetnika za nacionalnu bezbednost, jednog od važnijih položaja u Beloj kući. Bio je jedna od ključnih ličnosti u formulisanju i koordiniranju Bušove spoljnopolitičke strategije. Pre toga je bio američki ambasador u Indiji i savetnik predsednika Buša “starijeg” za pitanja Evrope. Četrnaest godina je predavao međunarodnu bezbednost na Univerzitetu Harvard.

Blekvil je u maju 2005. godine boravio u Srbiji i održao je predavanje na Beogradskom univerzitetu. Pre nego što je odlučio da postane lobista, mediji su spekulisali da će ovaj moćni i iskusni penzionisani diplomata možda biti imenovan za izaslanika Vašingtona za Balkan, američki pandan ulozi koju u ime EU ovde ima Havijer Solana. Godinu dana pre nego što je angažovan da radi za Vladu Srbije, Blekvil je izjavio da Bušova administracija smatra da je saradnja sa Srbijom preduslov za trajan napredak u regionu. “Srbija je uvek bila ključ za budućnost jugoistočne Evrope, istorijski, geografski i politički”, izjavio je tada naš sadašnji lobista.

BGRI tvrdi da je “specijalizovana za lobiranje i strategije komuniciranja za vlade kojima je potrebna pomoć u susretima sa često kompleksnim procesima odlučivanja u SAD”, što je jedna od slabijih tačaka srpske spoljne politike. Na njihovom sajtu piše da “uspeh u međunarodnoj politici... zahteva poznavanje onih koji donose odluke u Vašingtonu, kao i procenu političkih, ekonomskih, bezbednosnih, kulturnih i istorijskih sila koje oblikuju njihove odluke”.

Iako i Vlada Srbije i BGRI odbijaju da govore o detaljima ugovora (ni ministar Parivodić, ni BGR na ovu temu nisu želeli da daju bilo kakvu izjavu NIN-u), ovakvi angažmani obično uključuju pisanje saopštenja, organizovanje sastanaka sa zvaničnicima i novinarima i obuku domaćih lidera za kontakte sa američkim medijima i političarima, u čemu se srpska politička elita nikad nije dobro snalazila.

Lobističke kompanije su izuzetno tajnovite. Ali, prema podacima nezavisnog Centra za odgovornu politiku, BGR je prošle godine imao ukupan prihod od skoro 19 miliona dolara. Srbija je, prema nepotpunim podacima ovog američkog centra, postala, posle Tajvana, drugi najveći klijent BGR-a. Ali, izdaci za usluge BGR-a su samo delić novca koji Srbija mora da potroši ako želi bilo kakve opipljive rezultate. Lobiranje je mnogo skuplje od sume koja se plaća lobističkim firmama i obično uključuje ogromne izdatke za donacije, prezentacije i susrete sa moćnicima čija se pomoć očekuje.

BGRI ne izbegava klijente koji se u SAD smatraju “vrućim” i čije je interese teško “prodati” u Vašingtonu. Pored Srbije, zastupaju Partiju nacionalnog dijaloga Libana i lobiraju za Katar. BGRI je imao težak zadatak da popravi odnose ove malene arapske države – sa čije teritorije program emituje u Vašingtonu omražena Al DŽezira – sa SAD. U iračkom Kurdistanu BGRI ima sasvim suprotan cilj nego u Srbiji u predvečerje donošenja odluke o budućem statusu Kosova. Od jula 2004. godine zadatak im je bio da lobiraju da “irački Kurdistan zadrži autonomiju od Bagdada” i da Kurdima bude vraćen grad Kirkuk, centar naftom bogatog regiona koji je Sadam Husein silom “arabizovao”.

Lobiranje je veliki posao u SAD. Firme koje se bave ovim lukrativnim biznisom zapošljavaju neke od najmoćnijih penzionera, ljudi koji “imaju uvo” ključnih senatora i najbližih saradnika predsednika Buša. “K-Street” – kako se po ulici u Vašingtonu u kojoj se nalazi sedište većine najstarijih kompanija za lobiranje u američkom političkom žargonu obično naziva ova moćna industrija – smatra se stubom političkog sistema. Neki autori tvrde da pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, SAD imaju i “vlast lobija”, kao četvrti temelj (ne)ustavnog poretka.

Lobiranje nigde u svetu nema razmere i uticaj kao u SAD. Samo su američke kompanije na lobiranje u Beloj kući i Kongresu u prvih šest meseci prošle godine dnevno trošile 6,5 miliona dolara. Svake godine suma novca koja se u SAD potroši na lobiranje raste za deset odsto, a za ovaj posao je samo u Vašingtonu registrovano više od 34 000 firmi. Čak i van Vašingtona, u američkim saveznim državama, na lobiranje se troše ogromne pare – Centar za javni integritet je izračunao da se na lokalnom nivou na lobiranje godišnje potroši preko milijardu dolara.

Ipak, tanka je linija koja u SAD razdvaja (dozvoljeno) lobiranje od (kažnjivog) podmićivanja. Uloga novca u američkoj politici nikada nije bila veća i sve više Amerikanaca doživljava lobiranje, jedan od glavnih izvora “prljavog” partijskog novca, kao legalizovanu korupciju. Šeli Pingri, aktivistkinja organizacije Zajednički cilj, tvrdi da “članovi Kongresa danas troše najveći deo svog vremena na namicanje novca” za sledeću izbornu kampanju. Afera sa jednim od najuspešnijih vašingtonskih “skupljača para”, lobistom DŽekom Abramovom koji je u martu osuđen na šest godina zatvora i kaznu od više od 21 milion dolara, dovela je do pada poverenja u političare i podnošenje nekoliko inicijativa za zaoštravanje zakonskih odredbi koje regulišu lobiranje. Sadašnja regulativa je uglavnom formulisana kao posledica pokušaja nacističke Nemačke da tridesetih godina lobira i potkupljuje političare u SAD.

Problemi koje bujanje lobističke industrije danas izaziva u SAD su sasvim drugačiji. Izabrani političari sve više služe korporacijama, poslovnim asocijacijama ili političkim entitetima koji potroše najviše novca na lobiranje, a sve manje javnom interesu. Ovo je kulminiralo u rekordno niskom poverenju američkih birača u svoje predstavnike, koje je zabeleženo prošle sedmice.

Lobiranje je jedan od glavnih razloga zašto, prema CNN-ovom ispitivanju javnog menjenja, čiji su rezultati objavljeni u nedelju, čak 71 odsto Amerikanaca misli da je politički sistem SAD “nepopravljivo pokvaren”. “Neradnički Kongres” je, kako izveštava CNN, fokusiran na lobiranje. Senatori, sa platom od 165 000 dolara godišnje, ono što bi trebalo da im bude glavni posao u proseku rade samo tri dana nedeljno, od “utorka do četvrtka”. Ostalo “radno” vreme je uglavnom posvećeno skupljanju novca, lobistima i stručnjacima za odnose sa javnošću sposobnim da im ponude ciljeve, bilo ekonomske, sindikalne ili političke, za koje se dobro isplati založiti svoje ime i položaj.

Plate u vašingtonskoj administraciji i Kongresu su relativno male, i, kako piše Vašington post, za mnoge funkcionere ovi položaji su samo “odskočna daska za drugu karijeru: lobiranje”, posao u kome se, ako imate prave veze iz prethodnog, “političarskog” života, mogu zaraditi ogromne pare. Više od 40 odsto kongresmena po završetku parlamentarne karijere na Kapitol hilu prelazi u lobiste, gde je plata ponekad i nekoliko desetina puta veća od poslaničke.

Nisu retke kompanije za lobiranje koje su zajedno osnovali bivši moćnici iz obe velike američke partije. Ali, lobiranje je ipak republikanski domen. Po pravilu, lobiranje je isplativije i lakše pod republikanskim administracijama u Beloj kući nego kada su na vlasti demokrate. To je posledica činjenice da, za razliku od republikanca kod kojih se najviše ceni lojalnost “organizaciji” u kojoj se gradila karijera (bila ona velika korporacija, vojska ili ministarstvo), Klintonova stranka preferira lične zasluge i sposobnost. Stub kadrovske politike demokrata u SAD je “meritokratija”, kako je magazin Wu ripablik nazvao vlast sposobne, ali samožive liberalne elite koja je loša u stvaranju veza i koja veruje da nikome ništa ne duguje. To je loš “pedigre” za prelazak u K-Street, iako postoje i uspešne i profitabilne “demokratske” lobističke firme.

Prvi veliki srpski poraz devedesetih, tokom ere Klintonovih demokrata, zabeležen je na lobističkom frontu. Srpske diplomate i ratnike je na svim frontovima do nogu potukla samo jedna američka lobistička kuća: Ruder Finn, firma osnovana još 1948. godine. Prihodi BGR-a su danas nekoliko puta veći od onih koji ostvaruje Ruder Finn, njujorška kompanija koja je devedesetih radila za Bošnjake, Republiku Hrvatsku i kosovske Albance. (Neke od najvećih američkih kompanija koristile su istovremeno usluge i Ruder Finn-a i BGR-a.) Ogroman uspeh koji je Ruder Finn ostvario radeći za Hrvatsku od avgusta 1991. do aprila 1992. godine, kada su SAD priznale Tuđmanovu državu, danas je teško ponoviti.

DŽejms Harf, stručnjak koji je u Ruder Finn-u vodio lobiranje za Hrvate i Bošnjake i obuku njihovih lidera, izjavio je 1993. godine da smatra da je to što je “uspeo da privuče jevrejsko mišljenje na našu stranu” dostignuće na koje je najponosniji. Jedan američki magazin tvrdi da Harf, koji je 1997. godine napustio Ruder Finn, ne krije da je “organizovao demonizaciju Srba” i “redukovao... komplesnu situaciju na (sukob) dobrih i loših momaka”.

BGRI-ov najveći, i možda nerešiv problem, biće kako da poništi efekte velikog uspeha koji je Harf opisao kao stvaranje “toliko jakog emotivnog naboja... da niko nije smeo da se usudi da mu se suprotstavi (i stane na stranu Srba) a da ne rizikuje da bude optužen za revizionizam”. Revizionizam u SAD predstavlja pojam koji se automatski vezuje za one koji poriču nacistički holokaust nad Jevrejima. BGRI-ju nije ostalo mnogo vremena da izvrši reviziju značenja ovog, za Srbiju izuzetno opasnog i u koridorima moći na Zapadu široko prihvaćenog Ruder Finn-ovskog, marketinškog “revizionizma”.

Obrad Kesić Svako svoga lobistu Neophodno je da im se jasno predoči koji su ciljevi, jer ni najbolji lobisti ne mogu ništa ako im nije jasno šta treba da urade Postoji više razloga zašto Srbija u poslednjih petnaestak godina nije angažovala valjanu lobističku agenciju. Za vreme Miloševića nije postojalo razumevanje za ovakvom potrebom. Tek pred kraj njegovog mandata, pokušalo se sa angažovanjem lobista u Americi, ali kasno i na jedan krajnje čudan način. Posao je išao preko Milana Milutinovića, a angažovan je Kris Špiro, Amerikanac iz redova demokrata. On je bio u skupštini u Wu Hempširu, praktično na periferiji Demokratske stranke i nije mogao ozbiljnije da utiče na američku spoljnu politiku. Posle pada Miloševića, imali smo jednu smešnu situaciju. Za našu zemlju je lobiralo više ljudi nego za sve zemlje u regionu, ali je to bilo za pojedince. Željko Mitrović je angažovao BGR, za premijera Đinđića je lobirao DŽim Denton, Karići su imali svoje lobiste, Narodna banka, kao i pojedine firme, ali svi su oni radili za lokalne interese. Sama država nije imala svog lobistu. Osnovni razlog za to je nesloga u redovima DOS-a. U to vreme Đinđić i Koštunica nisu mogli da se dogovore oko mnogo jednostavnijih pitanja nego što je izbor lobi-agencije. I srpska dijaspora u Americi je pokušavala da angažuje pojedine firme koje bi radile u interesu Srbije. Za vreme ratova angažovana je “Monotos i monotos”. Što je bio veoma loš izbor. Ova grčko-američka firma je bila poznati lobista za grčko-pravoslavne intrerese, i kao takva u startu je izazivala predrasude. Srbi u Americi sada najviše mogu da pomognu direktno, kao birači na izborima. Prethodni predsednički izbori su pokazali da Srbi žive u ključnim državama, Ohaju, Pensilvaniji, Ilinoisu... Srbija mora da ostvari kontakt sa svojim ljudima koji su u Americi zauzeli važne položaje u velikim preduzećima. Na primer, predsednik “General Ddžnamics” velike kompanije u oblasti vojne industrije, je Mihajlo Čubrilo. U Americi ima bar dvadesetak takvih ljudi koji mogu da utiču na stvaranje slike o Srbiji. Država je konačno angažovala dobru firmu. Isto tako, neophodno je da im se jasno predoči koji su ciljevi, jer ni najbolji lobisti ne mogu ništa ako im nije jasno šta treba da urade. Kada je Kosovo u pitanju, što se mnogi prvo zapitaju, mislim da još nije kasno, jer američki stavovi nisu duboko ukorenjeni.