Sred pušaka, bajoneta...

U zemlji Srbiji svadbe obično idu uz prangijanje, odnosno pucanje iz pištolja i pušaka, šta ko već ima u priručnom kućnom magacinu. Da prvo ide svadba, pa tek desetak dana kasnije vatromet i pucnjava, e to se već retko događa. Ali, desilo se. Prvo je, 1. oktobra tekuće godine zamenik šefa Srpske radikalne stranke gospodin Tomislav Nikolić oženio sina, svadba je bila u restoranu Doma Vojske Srbije u Beogradu, a onda je posle petnaestak dana usledio vatromet i pucnjava u magacinu oružja Vojske Srbije u Paraćinu. Rezultat: 2. oktobra tekuće godine smenjen je sa dužnosti načelnik Doma Vojske pukovnik Zoran Pešić. Zbog eksplozije u Paraćinu još niko nije smenjen, a kad će, to ni Đekna ne zna.

Pukovnik Pešić je smenjen zbog “radikalske proslave u vojnom objektu”, kako je to navodno Pešiću objasnio zastupnik načelnika Službe za odnose sa javnošću u Ministarstvu odbrane pukovnik Zoran Puhač. Pukovnik Pešić kaže da je pukovnik Puhač bio obavešten o svadbi i lično dao odobrenje za nju, a eto, sada ga je smenio. Jer, u naredbi za smenu pukovnika Pešića navodno nije bilo i potpisa ministra odbrane Zorana Stankovića. Zastupnik načelnika Službe za odnose sa javnošću pukovnik Puhač, potvrđuje za medije “da je on lično dao odobrenje za svadbu i da što se njega lično tiče, on bi takvo odobrenje za slavlje u Domu Vojske dao i sinu generala Ratka Mladića...”

Pukovnika Puhača još niko nije zapitao da li to neki političari u Srbiji mogu, a neki ne mogu da žene svoje sinove u javnim ugostiteljskim objektima, jer takav je upravo i objekat u Domu Vojske i kakve veze ima sin generala Ratka Mladića sa optužnicom protiv njegovog oca? Ovakve izjave samo pokazuju kvalitet Službe za odnose sa javnošću Vojske Srbije.

No, u zemlji Srbiji, gde već duže imamo zastupnika načelnika Generalštaba Vojske, pa zastupnika načelnika Službe za odnose sa javnošću, pa zastupnika načelnika Vojnoobaveštajne agencije, pa komandanta Vazduhoplovstva i PVO, koga već više od godinu dana na komandnoj dužnosti drže u činu pukovnika, sve je moguće. Tri najvažnije funkcije u Vojsci obavljaju zastupnici: načelnik Generalštaba, šef obaveštajne službe i šef za medije.

Vojska Srbije je, dakle, vojska zastupnika...

Jedno vreme u Srbiji nije bilo vojnih afera; sada imamo slučaj svadbe i eksploziju u Paraćinu. I jedno i drugo pokazalo je dramatičnu nesposobnost i nekompetentnost nekih ljudi koji se bave vojnim poslovima u ovoj zemlji. Vojni savetnici predsednika Srbije Borisa Tadića već su nekoliko puta “uvalili” predsedniku Srbije izjave koje, najblaže rečeno, izazivaju velike dileme, pa i smeh; od sintagmi “kako će Srbija izvoziti bezbednost”, do najnovije gde je preko televizije pročitana vest “da je predsednik Srbije naredio istragu oko eksplozije vojnog skladišta u Paraćinu”. Predsednik Srbije kao vrhovni komandant Vojske ne naređuje preko medija, on potpisuje akt direktive. Osim toga, on nema šta da naređuje oko slučaja eksplozije u skladištu u Paraćinu, istragu o tome treba da po službenoj dužnosti pokrenu nadležni državni organi. Ni u jednoj zemlji zapadne demokratije u sličnim slučajevima nikada nije zabeleženo oglašavanje predsednika države u stilu “naredio sam hitnu istragu...” Istragu pokreće sistem države. Predsednika Tadića pod hitno treba zaštititi od njegovih vojnih savetnika.

Isto važi i za ministra odbrane Srbije Zorana Stankovića. Jer, njegovo objašnjenje “da je Vojska upozoravala državu na alarmantno stanje u skladištima municije i eksploziva i da je to upozorenje pismenim putem dostavljeno skupštinskom Odboru za pitanja odbrane i bezbednosti, koji ništa nije preduzeo”, dakle, to je objašnjenje za malu decu. Nije valjda ministar odbrane očekivao da članovi Odbora zađu po skladištima i lično malo pretumbaju sanduke sa municijom, ili da Odbor dodeli Vojsci nekoliko stotina miliona dinara više za sređivanje vojnih skladišta. Tačno se zna kako je određen vojni buyet Srbije, ako ministar vojni nije bio zadovoljan iznosom koji je Vojsci dodeljen, i ako po njegovoj proceni to nije bilo dovoljno da pokrije i troškove remonta municije u skladištima, onda je mogao i morao na sve to javno upozoriti i javnost. Pa, ako svi ostanu nezainteresovani, tu je i ostavka, u krajnjem slučaju kao lični moralni čin.

Ministar odbrane u Srbiji rukovodi oružanim snagama. Rukovođenje je i odgovornost za stanje u tim oružanim snagama, donošenje strateških odluka. Ministar odbrane ima sada pod sobom i načelnika Generalštaba, odnosno u našem slučaju zastupnika načelnika Generalštaba i može odrediti na šta idu vojni prioriteti u buyetu. Ako nema dovoljno para, pa šta je sa onim licima koja su dovedena u Ministarstvo odbrane na visoke državne funkcije, navodno, samo da bi “napravila prohodnost prema ministru finansija Srbije”?

U svakom slučaju, smenjivanje načelnika Doma Vojske zbog svadbe sina Tomislava Nikolića i eksplozija u Paraćinu dodatno će ruinirati ugled oružanih snaga u javnosti i postaviti pitanje: koja to partija kontroliše Vojsku? Da li je i Vojska Srbije dodeljena jednoj stranci po principu: vi uzmite JAT, vi NIS, vi Elektroprivredu...

Da li je Srbija zemlja čuda u kojoj o vojnim pitanjima pravo javnog nastupa imaju i potpune neznalice, ili je u pitanju neka druga igra? Jer, nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto, piše u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija koje su ušle, ili tek ulaze u zapadni vojni savez. Jednostavno, sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira, promene uloge i zadatka oružane sile, koncepcije doktrine i strategije, promene naoružanja i opreme.

Vojska Srbije danas je ilustracija pojma o izgubljenoj moći, potencijalne snage i borbe za obnavljanje poverenja, ali ona je delom namerno i veštački stavljena u situaciju strašnog pritiska rehabilitacije. Rehabilitacije od čega?

NJoj se pripisuje strogost i konzervativizam po prirodi, ona se optužuje da je ostala bastion komunističke ideologije i konzervativnog antizapadnog načina mišljenja. Ona se tretira kao da je bivša članica Varšavskog pakta koja je izgubila hladni rat. Jer, samo su državama bivšeg Varšavskog pakta i zemljama bivše Jugoslavije Amerikanci odredili nacionalne garde pojedinih američkih država kao mentore za transformaciju. Vojska jedne Danske ili Irske sarađuje sa armijom SAD, a ne sa nacionalnom gardom Ohaja ili Mejna. Naravno, i Nacionalna garda Ohaja deo je oružanih snaga SAD, ali ispada da smo mi u Srbiji bili član Varšavskog pakta. Neki su naši političari očito odlučili da napišu i novu istoriju.

Da li je problem ove Vojske u tome što se suprotstavila agresiji na Jugoslaviju 1999. godine? Hoće li neko i javno reći da to nije smela da uradi. Vojska Srbije, naravno, ne živi pod staklenim zvonom i kod stalnog armijskog sastava sigurno postoji bojazan od gubitka radnog mesta, ali taj strah postoji i u brojnim srpskim preduzećima i to je prirodno, logično i nije antizapadno. Naravno da u vojsci ima i korupcije, no ima je još više u privredi.

No, vlast nikako da reši probleme armije vezane za ljudski faktor i raskol između dela oficirskog establišmenta i kreatora politike sve je veći. Rebalans buyeta Srbije izvršen je po diktatu Svetske banke i MMF-a, tako su smanjeni i vojni troškovi, pošto mi klasičan vojni buyet i nemamo. Nemamo ni proceduru ni instrumente njegovog donošenja kao jedinstvene celine, već koliko se para odvoji, ili ne odvoji, i kako odredi MMF. Drugim rečima, između svadbi i vatrometa MMF postrojava Vojsku Srbije...