Cena kraha imperije

Upozoravate na opasnost od populizma koji, kako se čini, zahvata čitavu Evropu. Kako objašnjavate ovaj fenomen?

- Čuvajmo se brzopletog razmišljanja. Navodni povratak nacionalizma – pre svega u zemljama centralne i istočne Evrope – uglavnom proističe iz procesa propadanja sovjetske imperije. Uhvaćeni u savremeni kovitlac, mi zaboravljamo da je istorija duga i da se proteže na čitave vekove. Zamolio sam Žaka le Gofa, urednika biblioteke knjiga o istoriji Evrope, da se pobrine da se napiše knjiga o ceni kraha imperija. Ovaj poduhvat je toliko obiman da se, nažalost, niko još nije usudio da na njega prione. Takvo delo bi, međutim, bilo od fundamentalnog značaja za razumevanje savremenog sveta. Balkan, na primer, i dalje plaća veliki ceh zbog propasti Rimskog carstva. Isto kao što Bliski istok nastavlja da ispašta zbog raspada Osmanlijskog carstva. Biće potrebno još nekoliko desetina godina dok raspad sovjetskog sistema ne bude dokrajčen u potpunosti. Savremeni vidovi zapadnog nacionalizma su povezani sa tektonikom imperijalizma; posle potresa od raspada, potrebni su čitavi vekovi da bi se nacionalne “podloge” stabilizovale i da bi se talasi šoka ublažili.

U svom poslednjem delu pod naslovom “Unazad, poput raka”, napisali ste da ovaj populizam nema nikakve veze sa narodom. Zašto?

- Jednostavno zato što taj čuveni narod ne postoji! Ili se, pak radi o zloupotrebi jezika kojim se označava totalitet jedne zemlje čije se mišljenje saznaje tek na dan izbora. Nije reč o narodu u pravom smislu reči, već pre o izbornom telu, prostom statističkom entitetu. Populista se ne oslanja na narod, već na idealnu i fantastičnu sliku o skupu pridobijenom u korist njegovih interesa čija je glavna funkcija da odobrava njegove postupke. Inače, populista sistematski izbegava svako realno suočavanje sa narodom. Berluskoni nikada nije odlazio u Parlament, već je svoje govore čuvao za medije. Interesovanje koje francuski mediji i intelektualci pokazuju za “slučaj Berluskoni” pre svega proizlazi iz straha da se slična situacija ne dogodi u Francuskoj. Vrlo često čujem kako se priča o tome da će se Nikola Sarkozi i Segolen Rojal sukobiti na sledećim predsedničkim izborima, više u domenu virtuoznosti u komunikaciji nego u nadmetanju suparničkih programa. Kako primer berluskonizma poučno deluje na Francuze!

Da li preporučujete oprez kad je reč o preteranom informisanju?

- Ova medijska hipertrofija je počela kada je Kenedi pobedio Niksona ne na polju neosporne političke superiornosti, već zahvaljujući fizičkoj prednosti u odnosu na protivnika nesposobnog da se obrije kako treba! Eto početne tačke ovog fenomena. Pre toga, u svetu bez medija, narod nije imao kontakta sa svojim čelnicima. Narod je svog kralja uglavnom viđao samo jednom u životu, kada bi on, neposredno nakon krunisanja, posećivao svoje pokrajine i lečio škrofulozne. Međutim, čim je politika počela da stupa na scenu, on je postao akter. Za jednog časnog političara postaje veoma teško da i sam ne postane nasamarena žrtva sistema. Danas političari svoje izjave prvenstveno čuvaju za televiziju pre nego što se obrate Parlamentu koji bi im, međutim, omogućio da svoje predloge dokumentuju i argumentuju. To je početak populizma. Dajući prednost medijskom pojavljivanju, oni se ograničavaju na slogan. Ovaj postupak je postao obavezan. Odbijanje povinovanja ovoj “metodi” znači odustajanje od političke egzistencije. Berluskoni je sebi dozvoljavao da u utorak kaže upravo suprotno od onoga što bi objavio u ponedeljak. Međutim, medijsko vreme je toliko brzo da pospešuje amneziju. Inače, upravo da bih se odupro ovom fenomenu, ja sam odlučio da ostanem na univerzitetu čitavog svog života, jer on ostaje povlašćeno mesto gde mladi ljudi neguju dugo sećanje, sporost i smisao istorijske hronologije.

Smisao istorije prema kojem se, prema vašem mišljenju, veoma grubo postupa s one strane Atlantika, a naročito među neokonzervativcima...

- To je zato što savremena Amerika nije shvatila ni smisao istorije ni ulogu koja pripada jednoj liderskoj zemlji. Ujedinjene nacije pokazuju duh prilagođeniji našem dobu dajući prednost pravu nad ratom. Wihova ideja o nametanju prestiža američke imperije kroz lokalne sukobe odgovara staroj pesmi iz XIX veka. Savremena Amerika pliva usred prošlosti, kako usled bolnog nedostatka kulture, tako i usled svog preteranog samopouzdanja, koje je, inače, tipično za velike evropske sile iz veka Luja-Filipa. Pod Bušovom administracijom, Sjedinjene Države su izvele spektakularan ideološki korak unazad. Strašno je i pomisliti da je pre samo nekoliko decenija, ‘40-ih godina, američke lidere podučavala Rut Benedikt, antropolog, zadužena za odgonetanje mentaliteta Japanaca pre kretanja u rat protiv njih. Čvrsto se držeći položaja koji priliči nekadašnjoj britanskoj imperiji, oni se čak nisu udostojili da konsultuju ugledne orijentaliste pre nego što se angažuju na Bliskom istoku.

Kako vi objašnjavate ovu nekulturu?

- Treba da razmišljamo i o našim vlastitim nevoljama! Gubitak istorije, patologija karakteristična za Sjedinjene Države, nažalost postepeno zahvata i nove evropske generacije. Upitajmo jednog mladog Britanca ili Francuza ili Italijana ko je bio šef njegove države ‘50-ih godina; biće mu veoma teško da vam odgovori, za razliku od jednog srednjoškolca moje generacije!

Škola je tada učenicima pružala viziju o redosledu događaja. Ono što najviše zabrinjava, to je činjenica da ovaj sindrom seže čak do fakulteta. Zar na odseku za filozofiju na Univerzitetu Prinston jedan univerzitetski profesor nije obavestio svoje studente da je prisustvo na njegovim predavanjima “zabranjeno za istoričare filozofije” – to sve govori! Za Amerikance, u njihovoj fantastičnoj viziji o svetu “ex nihilo”, navođenje reči iz prošlosti, pređašnjih mudrosti, predstavlja nastranost specifičnu za Evropljane. Isto je i sa našom naklonjenošću istoriji. Dakle, Sjedinjenim Državama preti gubitak kolektivnog sećanja. Počev od propasti enciklopedije, to jest celokupnog znanja, koja u svakom društvu vrši dvostruku funkciju: očuvanje sećanja i prečišćavanje anegdotskog sadržaja kako bi se sačuvala samo istorija. Vladavina Interneta, sa objavljivanjem gomile nehijerarhizovanih podataka, samo naglašava gubitak istorijske perspektive. Dakle, iscrpnost informacija je opasna koliko i njihov nedostatak: Borhes je u delu “Funes ili sećanje” pokazao da se može umreti od hipermnezije, da previše sećanja čini život nepodnošljivim.

Sjedinjene Države ipak imaju bogat i raznolik intelektualni život!

- Ali, ta inteligencija nema moć! Podeljena na grupe, ona je oterana na fakultete izvan grada koji su upravo raskošna geta. Nikada u rubrici “Debate” u velikim listovima nema tekstova iz pera univerzitetskih profesora. A kada oni odluče da se uključe u politiku, prestaju sa svojim akademskim radom, poput Bžežinskog i Kisinyera. Uostalom, skandal sa Ginterom Grasom, koji uvodi nacionalnu svest, ne može se primeniti na Sjedinjene Države iz prostog razloga što nijedan intelektualac ne uživa takav status. U Evropi, kada intelektualci potpišu manifest, možda se o tome ne vodi uvek računa, ali je barem teško to ignorisati.

(Le Figaro, Pariz)