Neporočne ljubavi

Istovremeno kad i prvu obimnu studiju o predratnom beogradskom stripu, pod naslovom Čardak ni na nebu ni na zemlji: Rođenje i život beogradskog stripa 1934-1941, Žika Bogdanović je na ovogodišnjem sajmu knjiga predstavio i svoj treći roman, pod više nego neobičnim naslovom Neporočne ljubavi: Roman u petnaest priča, sa prologom i epilogom Oskara Vajlda. Roman je već naišao na živo interesovanje sajamske javnosti i tim povodom autor je spremno izjavio za NIN, naš (i svoj) list u kome je godine proveo kao urednik i kolumnista:

- Moguće je zaista da će naslov mog novog romana ponekog iznenaditi, ali treba imati u vidu da on potiče iz same strukture dela. Čudno je, naime, kako jedan roman može biti sastavljen od pregršti priča (mada su nam poznati romani-rečnici, romani-epistole, romani-poeme), ali je bez sumnje čudnije što čitalac u njemu neće naći glavni lik. Ne, bar, stavljenog u prvi plan, kao subjekta radnje. Pa, u izvesnom smislu, glavni lik ni ne postoji; on je negde izvan romana, nepoznat, neotkriven i neodređen, ali ono što se u knjizi zbiva (u svakoj od priča posebno) ponekad je ono što mu se u životu događalo, što je isplivalo na površinu iz njegovih snova i njegove arhetipske svesti; ponekad su to sećanja na ono što se nije zbilo, odjeci onoga što je pročitao u raznim knjigama, njegove fantazije, priče koje su mu prijatelji kazivali i on pomno beležio...

Sve to spaja jedan veliki luk, koji se kao svetla i tamna duga proteže kroz naš život. I ono za čim na kraju, uvek, težimo jeste da izvedemo konačan zbir i utvrdimo koji su nam u životu bili pravi, a koji pogrešni izbori. Poslednja priča (ili, ako više volite, poslednje poglavlje) ta je konačna crta... I upravo nam ona otkriva smisao autorove namere da suštinu života izrazi kroz ključnu reč koja tako snažno vibrira u naslovu njegovog dela.