Noćni dogovor DSS i DS?

Srbija je dobila Ustav, ali nije dobila izvesnost. Neizvesnost je prvo priznao predsednik

Skupštine Srbije Predrag Marković, rekavši da se sednica nastavlja u četvrtak (9. novembar) kako bi se doneo i Ustavni zakon, bez koga – po tumačenju nekih pravnika – Ustav jeste samo mrtvo slovo na papiru.

Neizvesnost su pokušali dan pre donošenja Ustava da ukinu premijer Vojislav Koštunica i predsednik Boris Tadić. Predsednik je u utorak (7. novembar) komandovao zbor svojim saradnicima. Raspravljali su o pravnim stvarima: da li Ustav postoji bez Ustavnog zakona? Jedan od stručnjaka je rekao da bi svaku tvrdnju koju izrekne lakše napadao nego osporavao. Važnije je bilo što su demokrate rekle da odustaju od insistiranja da istovremeno budu održani predsednički i parlamentarni izbori.

U utorak u 17 časova je pegladžija Marković rekao da stranke nisu postigle dogovor i ukorio ih je kako samo on to ume.

I tad je na scenu stupila “noćna smena”, ekipa koja je taj naziv dobila još u vreme pisanja Ustava: Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice, Zoran Lončar, ministar za državnu upravu kao prva postava DSS-a i Dušan Petrović, zamenik predsednika i Dragor Hiber, kao prva postava DS. Naravno, Nikitović i Lončar su tokom razgovora nekoliko puta konsultovali jedinog koga mogu da konsultuju. I oko pola dva ujutro, eto nama dogovora na opšte radovanje: u Ustavnom zakonu će pisati da je rok za raspisivanje parlamentarnih izbora od 45 do 120 dana od stupanja na snagu zakona. Dakle, ako bi ustavni zakon stupio na snagu 10. novembra, izbori posle kojih bismo dobili novu vladu mogli bi da budu održani najranije 26. decembra (pošto je to utorak, mogli bi da budu 30, u subotu). Dogovoreno je i da lokalni i predsednički izbori budu održani do kraja 2007. godine.

Vlada je pohitala da radosnom vešću poželi dobro jutro građanima, pa je preko zvaničnog lica obavestila medije da se očekuje usvajanje Ustavnog zakona “koji predstavlja srednje, kompromisno rešenje stavova koje su zastupale parlamentarne stranke”. Onda je među novinare pripuštena vest da će se o Ustavnom zakonu raspravljati u 14 časova u Skupštini. Sve je to više bio pritisak na radikale, nego ohrabrivanje javnosti. Radikali su to dočekali sa Miloševićevim “morgen”, koje se u srpskom jeziku najbliže prevodi sa “kad na vrbi rodi grožđe”.

Tomislav Nikolić, zamenik Vojislava Šešelja, pre toga je već izgovorio antologijsku rečenicu, koju bi trebalo naučiti napamet: “Ja zaista nemam više o čemu da razgovaram sa bilo kime. Mogu samo da me izveste da li će biti kako smo rekli ili neće biti nikako, jer onda nisu spremni ni na kakvu vrstu kompromisa.” Dobro ste pročitali, ako nas ne poslušaju od “A” do “Š“, oni nisu za kompromis. Posle ovakve antologijske rečenice normalno je da su radikali očas napisali svoj ustavni zakon. Razlika je u oko 40 dana. Predlog vlade dogovoren sa radikalima kaže da od usvajanja zakona do raspisivanja izbora mora da prođe 45 dana (kako predviđa i sadašnji izborni zakon), radikali hoće parlamentarne izbore 4. februara, a predsedničke 31. maja.

Zašto radikali zakeraju za 40 dana? Da li će se u tih 40 dana promeniti svet? Najjednostavniji i nezvanični odgovor radikala glasi: “Predložili smo da izbori ne budu u decembru, hoćemo da se izborimo za svoj stav.”

Nije nego. Mnogo je verovatnije da su se radikali na ovo inaćenje odlučili zbog straha od izbora i nadanja da će izbore preduhitriti odluka o statusu Kosova koje su oni zajedno sa socijalistima stavili pod međunarodni protektorat onemogućivši da ijedan vojnik i ijedan policajac Srbije budu u Peći, Prizrenu, Prištini, Gnjilanu, Mitrovici...

Da se radikali ne plaše izbora, Tomislav Nikolić kao šef nadležnog skupštinskog odbora ne bi dozvolio muljanje mandatima mimo odluke ustavnog suda i mimo zakona, pa bi vlada Vojislava Koštunice odavno pala. Da je to uradio, Nikolić bi pokazao i ozbiljnost i hrabrost. Razlog zašto radikali nisu hteli izbore je jednostavan: predsedničke bi izgubili, a i ako bi dobili parlamentarne ne bi opet mogli u vladu. Obrni-okreni, ponovo bi bili gubitnici, što bi svakako delovalo na njihovu političku budućnost.

Nikolić i njegovi bi mogli da budu pobednici na izborima, misle i radikali i dobar deo takozvanog demokratskog bloka, samo kada bi izbori bili održani pošto svetski nasilnik broj 1 podrži rešenja koja bude predložio Marti Ahtisari za konačni status Kosova. Nije niko blesav, nisu ni radikali – znaju veoma dobro kakvo će to rešenje da bude. Zato i hoće izbore posle te odluke. Zato se može, krajnje cinično, reći da radikali kao Agim Čeku čekaju odluku Ahtisarija.

Vojislav Koštunica je dogovorom sa Tadićevim demokratama najverovatnije ponovio da ne želi da čeka Finčev papir, da žuri da koliko može kapitalizuje donošenje Ustava, ali i da ne želi stanje koje priželjkuju radikali: da prizna da je vlada pala. Ako nema Ustavnog zakona, izbore raspisuje predsednik na obrazloženi predlog vlade. Obrazloženje bi glasilo: “Pali smo”, ili kolokvijalno: “Pukli smo”. A tu činjenicu vlada Vojislava Koštunice krije kao Mlađan Dinkić – ostavku.

Ustav je jedina slamka sa kojom Koštunica može na izbore. Ne može da se hvali dvosmernom saradnjom sa Hagom, da je učvrstio institucije, da je sačuvao zajednicu sa Crnom Gorom... Ali, doneo je Ustav, jeste da ga nije doneo kada je obećao, ipak – doneo ga je. A pošto ga je doneo, nema prirodnije stvari nego da ide na izbore, jer kako to tačno shvata ministar Predrag Bubalo a ne shvataju tumači politike – novi ustav jeste prirodni kraj svake vlade.

Evo vam Ustav, evo vam država, evo vam Kosovo, to su referendumsko-izborne parole Koštunice i boljih od njih nema. Posao Koštunici na najgori način kvari Nikolić sa nabrajanjem da su radikali zaslužni što je preambula Ustava takva kakva jeste, i zakletva predsednika, i članovi o autonomiji Vojvodine. Isti je rezultat i kada kao uzgred kaže: “Svi govore da je ovo radikalski ustav.”

Koštunici je važno i da je drugima prebacio da se izjasne o pitanjima koja bi bilo normalno da mu postave novinari koji su u prilici da to učine: “Šta ćete raditi posle izbora?”, “Na kome mestu sebe vidite posle izbora?”. Ta pitanja jesu ključ priče zašto se digla galama oko predsedničkih i parlamentarnih izbora. Suština jeste upravo u tome: da li Koštunica može i dalje da bude premijer. Ili što bi rekla jedna seda glava političke Srbije: “Načela nisu sporna, krkljanac nastaje kada pređemo na ime i prezime.”

Kada bi se sadašnje raspoloženje birača potvrdilo na izborima, Koštunica bi mogao da bude predsednik DSS-a i jedan od lidera opozicije i potencijalni kandidat za predsednika. Otvorena je, naravno, i mogućnost da napravi koaliciju sa radikalima, mada je Koštunica tu mogućnost otklonio u jednom letošnjem razgovoru sa Tadićem. Doduše, Vojislav Koštunica je letos, 15. jula, prilikom izbora Ivane Dulić-Marković za potpredsednicu vlade, rekao: “Pravilo je jasno i ono glasi: novi ustav – izbori. I istovremeno glasi: izbori za Skupštinu Srbije i za predsednika Srbije.”

Paradoks je da će na pitanje šta će Koštunica da radi posle izbora morati da odgovaraju Demokratska stranka i Boris Tadić. Dvostruki predsednik je onomad u Leskovcu kazao da će se njegove demokrate boriti i za mesto premijera. Time je odgovorio na pitanje o mogućoj nagodbi “Tadić predsednik, Koštunica premijer”. Tadićevci će i dalje morati da naglašavaju da hoće mesto premijera, jer svaka sumnja da će tu funkciju prepustiti Koštunici je glas manje za njih. Ako bi se posle izbora predomislili, pa ipak prepustili premijerski mandat Koštunici čak i u slučaju da imaju više glasova od njegove stranke – godinama bi plaćali cenu istorijske prevare, a prvi put bi kaznu doživeli na predsedničkim izborima.

Drugo teško pitanje za demokrate je da li imaju snage da naprave manjinsku vladu koja će dogovoriti podršku DSS. Koštunica je olako napustio DOS-ovu koalicionu vladu postajući opako dobar opozicionar, toliko dobar da mu je uspelo da kao krađu predstavi kada je DOS oduzimao mandate po zakonu. (Tadiću nije uspelo da kao krađu predstavi kada je Koštuničina vlada muljala sa mandatima suprotno odluci Ustavnog suda Srbije.) Koliko bi dugo trajala podrška, prvo je zrno sumnje koje mora da žulja svaki optimizam tadićevaca.

Pre nego što počnu da razmišljaju o odgovoru na ovo pitanje, demokrate će morati da pokažu da nije slabost odustajanje od istovremenih parlamentarnih i predsedničkih izbora, na čemu su insistirali do noćnog dogovora sa DSS-om. Sami su sebi stvorili taj problem. Znali su da nikako ne mogu, čak ni ostavkom Borisa Tadića, da nateraju Nikolića i Koštunicu na istovremene izbore. Ako su to znali, što su bez veze pokazivali mišiće.

Tadićevim demokratama će mnogo teže biti da izađu na predsedničke izbore, ako pre toga a posle parlamentarnih izbora oni budu vodili vladu. Biće to vlada kojoj će u lice biti bačena odluka o Kosovu i koja će uz to, kao svaka tranziciona vlada, morati bar dva puta da iznervira birače, sasvim dovoljno da kažu: “Mnogo bi bilo demokratama da drže i vladu i mesto predsednika.” Problem će imati i Tadić koga će radikali stalno pitati kako ispunjava zakletvu “da će sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo”. Naravno, Tadić će moći 'ladno da im kaže da su ga upravo radikali odlaganjem predsedničkih izbora onemogućili da položi zakletvu koju predviđa novi Ustav. Tačan odgovor, ali je tačno i da niko bez rana nije preživeo radikalsku galamu i hajkanje.

Vratimo se iz budućnosti u novembar 2006. godine. Koštunica će morati ponovo sa Nikolićem da razgovara. Šta će reći, saznaćemo naknadno od Nikolića. A ako hoće da ga pritisne da promeni radikalski rok za parlamentarne izbore – videćemo na RTS-u. Pritisak će biti ako RTS bude često ponavljao da se radikali plaše izbora koliko i prokletstva iz Ševeningena.

Opasne namere sedme sile Veliki Reditelj spektakla ozvaničenja Ustava nije mogao da učini ništa da on bude donet kako i treba zajedno sa Ustavnim zakonom, ali je mogao da potpuno vlada novinarima, foto-reporterima i kamermanima. Novinari su imali striktne koridore za kretanje kroz ono što se sada zove Dom Skupštine. Veliki Reditelj je to uradio jer veruje da su novinari opasni po život političara i ozvaničenje Ustava. Nisu ni foto-reporteri i kamermani, osim onih iz državne televizije, bili u prilici da uđu u salu. Veliki Reditelj je znao da će oni napraviti kakvu nepriličnu sliku. Rečeni novinari, foto-reporteri i kamermani nisu mogli ni u svečani hol Doma Skupštine. Mogli bi nešto da pitaju, da slikaju – da rade svoj posao. Nedopustivo, rekao je Veliki Reditelj. Veliki Reditelj je u svečani hol pripustio samo glavne urednike i direktore medija. Valjda njih Veliki Reditelj ne broji u novinarsku raju, nego u političku elitu.